20. октобар

Џ у

| „да ме мајка није никад ни родила, " да сам израстао крај пута на глогу, ил' да ме је птица у гнијезду извила.

ПИРИНЕЈА АИ РАНА АНЕ ААРИАА

Реци ми да небо држи се на богу,

"Реци да нијесам биће, него тама,

да се расплињујем у Магли даљина,

реци ми да живот обмана је сама,

ад' ми не одвајај Тита од Стаљина!

Ја сам мали човјек, ал човјек од час и' ничим се љепшим китити не могу!

Али да не растем у народној власти и да не узгајам баљшевичку слогу —

Не реци ми, друже! Јер боли до срца. што се не радујеш мом добру «к'о прије: Душа ми у ватри братске туге грца, а душманин јој се у пакости смије!

У канџама звјерским буржоаских стега за тезгом, на њиви, у тами хапсана,

у вијавицама буре и снијега —

радост ми је била Стаљинова Страна!

У биткама, кад се бој крвави био

Партија и Тито надамном су бдили, пламен бољшевизма у њима горир у срцу, у стјегу што су га носили!

И у свакој бици у земљи Совјета

ја сам био с њима и они крај мене! А сваки глас испод кремљовских кубет

диз'о је у мени моћи нечувене!

Па зар да не волим домовину среће, гдје је прва радост раширила руке, гдје је прво „људско грануло прољеће, гдје су човјечанске усахнуле мукег

Ко ми је ту љубав у срце улиог

Је л' онај што лаже да сам превјерио ; ме данас учи да градим слободу свјетионик жарки човјечанском роду»

Је ду онај што мути радост братске слоге,

која ми је дала 'нестопера крила,

да смјело узлијећем у висине: многе, да гледам живота цватућа свјетила»

Зар ја ла не волим Шрвену армију, што ме је гријала кроз мећаву зимез

Зар ја да не волим Совјетску Унију,

чије сам у срце усадио имег

А ко ми је дао снаге да их водим, да ми мис'о с пута њихова не скрене, да кроз буре страшне бурама одолим и да видим братске рупе сједињене»

О, то је Мартија у којој сам насто

и понио патње земље и народа,

што је у стаљинским биткама израст'о да са сунцем блиста радост и слобода!

Па ко ме то учи да оставим Тита

и да га одвојим од друга Стаљина» Зар да се умјесто здравог зрња жита

у кукољ израђа моја домовина»

Ко ми је Стаљина у срце улио>

Тито или јуда што ми земљу ружи» Да волим Партију ко ме је учиор Је л' онај што слогу пакостима кужи

Ил они што газе слово људске части и неблагодарно доброчинства хулез А мени се чини ко да су напасти“

на узрела жила моја насрнуле!

(0, ја пружам срце сваком вјерном бр и спреман сам и крв за њега пролити! Али се пред њиме ваљати у блату

ижјесам учио и нећу учити!

Моје лвије руке — два моја уздања, још) ће више барјак правде узнијети» А Стаљин и Тито — бој без узмицања =

злоби душманина знаће одољети!

[А можеш ми, друже, рећи што те воља: ла не знам ла градим, да сам без усхита, па не знам па здружим фабрике и поља; —

ал“ мр зијели Стаљина и Тита! 1948 год.

Ј. МЕЂЕДОВИЋ

еци да не волим сунце и прољеће, да не марим свјежу воду са извора, да ве волим зелен ливада, цвијеће

и шум што у мају слијеће са гора.

' ноти стари исто споменици (у натној земљи разорени су 'за.време ратова, али је исто тако велики м број оних који су "пропали због нехата или су намерно пору-

шени услед некултурних схватања некадашњих властодржаца. Један од најгрубљих злочина према споменицима наше прошлости извршен је приликом постављања темеља за садашњи споменик Незнаном Јунаку на Авали.

на врху Авале, онде где је сада споменик, налах зиле су се рушевине старога града Жрнова, који је у историји наших народа м у историји Београда итрао' важну улогу и који је опеван у многим народним песмама. Пажљивим мспитивањем старих развабило је, свакако, могуће расветлити бар нека још лина и систематским археолошким ископавањима нерасветљена историска питања, а консервирањем развалина старога града сачувао би се један ретко нитересантан споменик нашега Средњег века, и то у непосредној околини Београда. Нажалост, краљу Александру пало је на памет да се споменик Незнаном Јунаку може подићи само на месту где је био прастари град, иако је Незнани Јунак већ једа-

ред био сахрањен на другом месту, недалеко од гра~ ·

да, где му је и првобитни споменик био подигнут. МИ. једног дана, Александар је са одељењем минера изишао на Авалу, наредио је да се остаци овога историског споменика добро минирају, па се онда заклонио у нарочито припремљену осматрачницу и одатле посматрао како старе куле и градска платна лете У ваздух.

тако је нестало м последњих јон сачуваних кула старога Жрнова. _

- Наша народна поезија сачувала нам је успомену на једнога знаменитог турског „господара авалскога града. У песми Порма од Авалћ и Змајогњени Вук пева. се како су два Јакшића млада и Вук пили вино на"кули Небојши у Београду, па се онда вели:

Тури очи Змај од Огња Вуче, Тури очи уз ту воду Саву Док утледа Порчу од Авале

, па говори Змај од Огња Вуче: „Видите ли два Јакшића младг, Ко се оно низа Саву фулаг“ Гогледате два Јакшића млада, тознадоше од Авале порчу, ла говоре Змајогњаном Вуку: „Побратиме Змајогњани Вуче, Оној курвасод Авале морча, Дана нема кад'се не привлачи И по једног роба не одводи, Ја по мртву не односи главу.“

Ретко је која наша народна песма сачувала тако јасну слику стања у једном тако давном периоду историје, Змај деспот Вук и Браћа Јакшић нису,

У играли онако важну улогу у Београду као ова коју им песма е, али је Порча од Авале заиста постојао у времену када су м они ратовали против Турака и заиста је из свога града узнемиравао Београд.

не зна се када је први пут сазидан град на Авали. То се вероватно пре Александровог вандализма могло утврдити археолошким ископавањима, али се код садашњет стања ствари свакако никад неће утврдити. Наши стари споменици, пре турских освајања, називају авалски град Жрновом али нам о њему нису сачували никаквих подробнијих обавештења. Жрнов је, изгледа, почео да игра важнију улогу тек после првих појава Турака на ушћу Саве у Дунав.

Приликом освајања каквот великог града Турци су имали обичај да подижу око њега мања утврђења им да га отуда узнемиравају припремајући тако главни напад. Ту су тактику применили приликом 0Свајања Брусе и Цариграда, а затим и приликом освајања Београда. Авалски град имао је за задатак да сталним чаркама изазива посаду Београда и слаби њену отпорност. После пада Београда, кад се турска граница померила према северу, авалски град изгубио је своју важност и већ у седамнаестом веку био је запуштен. . . Пи

Турски путописац Евлија Челебија, који је Авалу посетио и опширно описао шездесетих година ХУП века тврди да је град на Авали, саградио румелијски беглербег Шехабедин пазиа по наређењу султана Бајазита. Ово је морало бити одмах после Косовске битке, а свакако пре Бајазитове погибије 1402 год. из Евлијиних причања још излази да је Бајазиту при зидању помагао Ђурађ Бранковић.

Изгледа, међутим, да је Евлија овде нешто побркао и да је Жрнов пао Турцима у руке знатно касније.

по даљем Евлијином причању турци су Авалу били изтубили после Бајазитове смрти, али ју је 1442 по наређењу султана Мехмеда заузео Гази Морча са својих 40 јунака.

По другим сигурнијим изворима град Жрвањ 3аузели су 1442 године Мсак паша им румелијски бетлербег Шехабедин, обновили та ми дали му ново име Хевале (високи град), отуда Авала. Турци та, међутим, тада нису дуго држали. Вероватно је да је за

вратио сам јуче у једну

трговиву на Кузњецком 6 мосту да купим грамофонске плоче, Моју паж.

њу привукао је тамо плакат: „Прода. ју се клавири — производња Лењинградске фабрике“. Имао сам прилике „да чујем најповољнија мишљења о 0. вим клавирима и одлучио“ да их разгледам. Пред једним (клавиром стајао "је крупан мушкарац у железничарској униформи. Свирао је популарну мело. дију. Одједном прекннувти свирање, обратио се мени: у

— Како вам се чини, овај клавир има леп звукр

— Рекао бих да му је звук мекан и сочан.

— И ја сам тога мишљења, — сло жио се железничар. Затим је пружио продавцу листић из нотеса — листић на коме је исписао био своје име и адресу. | г ј

=— Купујем овај клавир, Послаћете ми га сутра, око седам часова увече на ову адресу, — рекао је железнимар, Имао сам утисак да ми ја лик тег железничара познат од раније. · ЖОожпнв Е пау лљизт вод, твршао

Брад па Авали — ПРЂЕЖ-МЗ ПОЛОВИНЕ ХРУХ ВЕКА

њих био шзгубљеш већ МЕ тодине код је м Ссмедерево било враћено деспоту 'Ђурђу. Четири године касније, у мају 1458. Авалу је поново заузео бетлербег Мехмед Анђелиновић и отада је она стално била у турским рукама.

Занимљиво је да Евлија Челебија улогу Авале под Гази Порчом описује на сличан начин као и наша народна песма. Кво зшта он вели:

„За време Гази Порче из овога маленога града мзлетаљо је по хиљаду на избор јунака коњаника и копљаника у пуној ратној опреми. Они су принудили те крајеве и Београд да моле за милост. Дуж Дунава ишли су они у пљачку и отуда се враћали са пленом у ову тврђаву као у гнездо соколово.“.

Најстарији и најпотпунији опис Авале дао нам је опет Евлија Челебија. То је уједно, по свој прилици, и једини опис старији од ХЈХ века. Ево шта Евлија каже о Авалском граду:1)

„Лежи на једној окомитој стени и диже се небу под облаке. Ни са које стране нема ни једне тачке која би над њим доминирала, То је красна мала тврђава, зидана од камена, без ровова, са високим капијама на традским платнима. Ова се тврђава са сваке стране види са даљине од пет конака: са северне стране из Темишвара, са западне стране из Сремске Митровице, са јужне стране види се са планине Вакра (не зна се на коју планину Евлија овде мислиу Именом ЖХавала хтело се рећи да је овај град као нека врста препоне и сметње у поменутим крајевима. Њему, међутим, ништа не може да смета. Врх од куле на највилој тачки овога града види се чак са херцеговачких планина. Овај град је освојио Гази Порча са својих 40 јунака. Он је око града споља подигао још један јак бедем им на њему је начинио једну гвоздену капију у правцу погледа ка кибли (Меки). Утврдио га је врло јако. Са све четири стране око овога тврдога града налазе се такви понори да се човек, сачувај боже, не усуђује ни да погледа доле. На његовој је западној страни мала варошица. Са те стране, испод стрмо отсечене литипа зија страховита провалија.“

Пошто је поменуо подвиге Порчиних газија Евлија наставља:

„И сад се у тврђави налазе ћелије тих газмја саграђене као мале тескобне одаје и поређане на више

пратова, јер су сви они били људи самци неожењени

никад своје куће нису имали. Али ове одаје из

ча у дан све више пропадају и пусте, пошто је ла овај град у далекој позадини у земљи, те нема

-какве потребе да се оправља. Па мпак има свога

тздара, око 50 оружаних момака градске посаде " довољну количину џебане. Има и неколико шахи топова и једну џамију, красне чатрње за воду и пет кућа. Двориште у тврђави врло је тескобно. На западној страни од тврђаве, изван града, налази се вароштица са око сто кућица мокривених ћерамилом или трском, са баштама и виноградима. Ту има једна џамија, али чаритије, трга и осталога нема. Винограда са рајским изгмедом има много. И

Тако је Авала, садашње излетиште Београђана, изгледала кад ју је Евлија Челебија посетио 1662 године. Већ тада је била излетиште Београда, јер је и Евлија до ње ишао са својим господарем Мелек Ахмедом приликом мзлета по београдској околини.

Да се вратимо на доба Порче од Авале. После Жжрвња Турци су 20 јуна 1489 заузели Смедерево,

1 Евлијин текст свуда је цитиран по преводу Тлише Елезовића.

Драган Савић — РАДОВИ НА ИЗГРАДЊИ ДУМНАНОВНА

ДИНАНА БРЕНА ПАЛАНЦИ евидентиране

__Х« мивотигАДУ Ссеее ж.

сам да се нисам преварио: за време

м тиме учинили крај последњем остатку српске ора.

— Радо ћу задовољити вашу профе.

дњевековне феудалне државе. Кад су М7] прек Мачве пошли"на Срем подигли су на десној 9 Саве град БВугујур-Делен (шабац, познат у старијим српским споменицима плод именом Заслон), На +

начин Београд је са истока, југа и запада био Ка кољен турским утврђењима од којих му је највише | штете наносимло оно на Авали, јер му је било нај ближе. “

У овом раздобљу око Београда се стално Ратова. ло., Најистуренији град у рукама мађарских феуду лаца Београд је служио као нека врста војне баз, из које су припремани походи против 'Турака, о тим походима учествовали су и последњи прететав.

ници српске средњевековне властеле као васали џи вој сковође мађарског краља. Међу њима су били и бра: ћа Јакшићи и Вук Бранковић, унук Ђурђа Бранко. вића, а син слепог Ђурђевог сина Гргура. Београдом, међутим, нису управљали они, као што би се из на: родних песама могло извести, већ' мађарски феудал. ци. После погубљења Владислава Хуњадија Бсагра, дом је командовао Михаило Силађи, ујак петнаесто. тодишњег мађарског краља Матије. Матија је, м

ђутим, био у завади са Силађијем и због тога избегавао даму шаље помоћ у борби против Тура. ка. У октобру 1458 краљ је дошао у Београд, опту, жио свога ујака да је ковао заверу, бацио га у там. ницу и на његово место за заповедника Београда поставио Николу Ујлакија.

Вук Бранковић, познат из народне песме кар Змај Огњени Вук, појавио се први пут у Београду 1465 године као члан једнога изасланства које је смеде. ревски беглербег по султановом налогу био послао У Београд да понуди Мађарима уговор о миру. Краљ Матија није примио понуду, али је преко Ујлда наговорио Вука да остави турску и да пређе у ма. ђарску службу. Због своје храбрости Вук је касније добио град Сланкамен м титулу српског деспота,

Змајогњени Бук и београдски заповедник Влади. слав Разгоњи, приликом једног испада из Бео низ Дунав бродовима 1471 године страховито су до. тукли код Смедерева тамошњег турског војсковођу окрарулт 5 затим су се искрцали код Рама, па.

окренули уз Мораву и продрли до Крушевца, Пру. ликом повратка за њим је пошло мноштво српског народа који се затим населио у околини Темишвара,

У почетку августа 1476 године ститне у Београд глас да је смедеревски заповедник Али бег са брдтом Скендербегом и са пет до шест хиљада турских коњаника прешао Дунав и да пустоши околину Те. миштвара. Краљ Матија, који се тада налазио траду Беркасову у Срему, пошаље отуда Вука Бран. ковића и Митра Јакшића те они удружени са војсковођама београдске посаде потуку Турке м триста њих заробе.

Године 1502 београдски бан Ђорђе Кањижаји са београдском српском и мађарском посадом и са че тама Радића Божића и Марка и Митра Јакшића ратовао је на доњем Дунаву око Видина, Кладова и Никопоља.

На шест година пре пада Београда у мају 55 браћа Јакшић, заједно са мађарском војском из Београда, кренули су против Турака у авалском граду м поставили опсаду око Авале, али их ту изненада нападне смедеревски санџак бег Синан, до ноту их потуче и отме им све топове које су из Београда били повукли. Овај пораз и губитак топова умногоме су, шест година касније, олакшали султану Сулејману да заузме Београд.

„Један савремени персијски летописац овако описује ова војевања која су претходила паду Беотрада;

„Збиља незгода за правоверне а повољне околно. стим за невернике биле су у погледу Београда веће нето што се то уопште може исказати и описати, А осим тога кад год је раније какав одред ратника хтео да крене пут Београда, ниткови који живе у земљи кроз коју је војска имала да прође редовно су о томе обаветнтавали невернике у тврђави, који би се благовремено спремили да одбију напад. А кад год би опет противници извршили какав препал У неки од суседких муслиманских крајева, напаПа би успели да се склоне у Београд про него што би правоверним ратницим 1 : у ша би Бр р р цима пошло за руком да

И заиста, насупрот колебљивости м честим веверствима властеле, која се, ради заштите својих интереса, често стављала У службу завојевача. симпатије народне биле су увек на страни оних који су се против завојевача борили. Због тога је назоћ У својим песмама опевао Као вслике јунаке Змај. ован, рука, браћу Јакшиће, Сибињанин Јенс

е познате који с ћ о али Ј У У овим бојевима уче

Поред народне песме стари град на Авали био је све до скоро живи спомен њиховог јунаштва м народних нада из "тешких дана туђинске власти. Он нас је потсећао на један од периода истор града када је наш град играо улогу од неоцењиве важности'не само за нашу земљу већ и за већи деб Европе. Сујета једног краља мегаломана лишила нас је овога спомекика наше велике прошлости,

Мих. С. ПЕТРОВИЋ

писин љанј Ници НИШ три

ми стоје на расположењу све удоб:

првомајске манифестације ношене су у поворци и слике истакнутих рад“ вика Краснопресњенског рејона Мо скве. А у низу тих слика једна је приказивала лик Јегора Тараканчико. ва, бравара — инструменталца вавода за израду машина Министарства с20. браћаја.

Купац клавира био је истакнути мо. сковски радник Тараканчиков,

— Сигурно сте дуго штедели да би. сте могли супити клавирр — упитао сам новог познаника,

~— Не, потрошио сам само један део моје уштеда з8 последња четири

месеца.

=- Али клавир није баш, тако јев« тина ствар. Колнко ви варађујетер

~ Око пет хиљада месечно. Није то данас код нас никаква реткост. Многи стахановци зарађују и знатно више.

— 'Опростите, ·- прекинуо сам Тараканчикова. — Волео бих као ковинар да сазнам: какао. је. састављен ва бушек, — и ћ

сионалну радозналост, али признаћете да овде, у трговини, није место 88 дужи разговор, Ако желите, разгова.

„ раћемо код мене...

Изишли смо и Тараканчиков ме је

позвао да Седнем у корпу његовог

мотоцикла. Кренули смо. Успут мој

НОРА познаник рече:

— Видите ли ове аутомобиле „Мо сковљанин“а Лепи су и троше мало горива, Намеравам да продам мој мотоцикл и да купим овакав ауто, Имам четири. Члана породице и мото. цикл није довољан, а „Московљанин“ ће одлично одговорити нашим потре, бама. Е

После неколико минута ушли смо У једну лепу и нову кућу.

— Преселио сам се пре кратког времена, — рекао ми је Тараканчиков, — Раније сам становао далеко од за. вода, а сада ми је он на домаку. Ову кућу подигла је дирекција преду. зећа ва своје раднике, ивжењере им

ности. Све три собе овог стана, заиста У врло лепе, светле. Укусан намештај умешно ин са много смисла распоре“ ђен, доприноси пријатном утиску “> заслуга за то припада жени Таракан чикова Наталији. У овом стану све | сведочило 0 благостању и љубе према лепим стварима — ормав “ књиге, велики адио Тараканчиков је почео:

— А сада могу да вас упознам ' као

меке фотеље,

мојим приходима н расходима. што вам је већ познато ја сам бре вар — инструменталац. Премашно са“ прошле године норму ин зарадио У купно 1947 око шездесет хиљада Ру" баља. Чак и пре новчане реформе " укидања система карата ово је бре" стављало. лепу суму. По подмирењу

свих издатака — за храну, КИРИ (узгред буди речено, плаћам 38 стаћ теј,

испод 2 од сто моје месечне 018 е

новине, часописе, књиге, позорти в:

карте но текуће расхеде домаћинст

= прерстада- чине. прилицно- воли“