20. октобар

У ре сто година у Београду се едиграо један догађај, који је, колико знамо, до данас остао непознат нашој историји, шако је

вмао размере и значење ве побуне.

О њему смо још пре рата у рукописној збирци

Народне библиотеке наншли на песму, испевану

У десетерцу, са његовим скоро журналистички

верним описом, да се са пуно разлога може сма- ·

трати као веродостојан исказ очевидца и учесника, ~

Она уствари и претставља његовб ,описаније“») како се то н каже у њеном наслову. Према тој песми, која је данас сачувана само у препису, приказ тога непознатог догађаја — побуне из живота нашег главног града изгледао би, углав-

ном, овако:

У подне, 13 јула 1848 („на светога летњег Аранђела“) — пред једним српским дућаном У Београду ближе одређено „више Саве — на Ва-

„рош-капији“ — дошло је до проливања невине

српске крви. Јунаци ове трагичне сцене били су нејаки дечак дућанџијин син и осиони Турчин — аскер из градске посаде. Турчин је дошао у дућан да купи платно, и то у часу, када је отсутног старог трговца замењивао његов синчић, Оваква прилика ишла је на руку Турчиновом пљачкашком инстинкту: иако је био услужен платном, он ово није хтео и да плати. Малишан

_ се супротставио отимачу. То је био повод за су-

коб између Турчина, који је хтео платно на силу да однесе и малог трговчевог сина, који платно није хтео без новца да пусти из руку. б

Насиље је ипак на крају триумфовало. Наишавши на неочекивани отпор код малишана, јамачнао при отимању платна, Турчин се машио оружја — и дечак пада као невина жртва од ножа насилника. Песма каже, да је Турчин „заКл'о дете што му није дало неплаћено да однесе платно...“

НИК) Али злочин није остао непримећен. Док се дечак преклан купао у крви а Турчин са платном бежао пут града, неко од пролазника опалио је

из пушке и тиме дао знак за аларм. Свет се убрзо стао скупљати; дотрчао је и несрећни отац, „седи, јадни и немоћни старац“; похрлили су и суседи и други узрујани варошани, да се око рањеног дечака и уцвељеног оца очас било искупило и мало и велико у гомилу, која је све више и више сваког часа расла.

Глас о Турчиновом насиљу, извршеном _ над невиним трговчевим синчићем, разнео се муњевитом брзином по читавом Београду. Због таквог недела Београђани су били револтирани и готови на“ освету. На њих су нарочито деловали „туга оца и лелек детета“, Нарасла гомила тражила је кривца и почела је да гунђа и протестује да се буни и да прети, Почели су да падају повици: „На оружје, на оружје, браћо!“ Сами „очевици овог грозног дела — кроз сву варош устреме се брзо — и сав Београд о збившем известе.“

Побуна је узимала све веће и веће размере. „Оружани сви Београђани, српства дике и поноси рода — к'о лафови љуто разјарени устреме се свугди на све стране, јер им бјаше ово добро дошло.“ _ Нерасположење београдског становништва према Турцима узимало је све већег маха и они у вароши имали су разлога да се забрину и уплаше. Они су обуставили сваки рад, позатварали су своје дућане и повукли се у куће или у град.

Иако је побуна била захватила читав Београд, нарочито је бучно и страшно било на Варош-капији, „унутра и ван ње“. Ту је било искупљено највише Београђана, који су у рукама држали „светло оружје“, „оштро, чисто и за бој удесно“ — и који су довикивали Турцима:

— Убицу на среду! Убицу овамо да упозна цену српске крви!... Нек изиђе на среду убица!

Ту се било „скупило мало н велико, оружано и веоружано ин викало је сложно:

— На среду убица, да покаже узрож крвног дела!

у = „Опнсаније #3 јужгија УЗ тодине у Весграду догодивше се на Веаротш-катији побуне.“

Пра МОТОРНЕ.

· ПОБУНА у ге ОИ

ИЗ ПРОШЛОСТИ БЕОГРАЛА

Међутим убица се није јављао. Београђани тада насрну на Варош-капију, код које је било „Међ' српским кућама, муслиманска намештена

стража“. Изгледало је да ће крв да падне н да ће насиље над трговчевим сином бити повод

страшног покоља. Ово утолико пре, што баш у.

том часу стража, „од стра' тешког своје запе. пушке, па такове на Србе управи, али ватру ожећи не смеде.“. | ! Гомила се сад окомњла на стражу. „Шта ће ажа на Варош-капији, што капију да чувају Турци!“ ИМ у један глас загрмела је гомила: | — Нека се бестрага у свој град торњају! Они не треба капију да нам чувају! — „Јер тирјанство, њихово чуварство — горко досад додијало нам је.“ ' | Број побуњеника је растао. „Све се више у гомилу купе Београђани, људи 'разјарени ни слободе духом напојени. Од свог захтевања · нису хтели одустати већ: „С капије стража!“ — вичу људи — Београд одјече“. И „по несрећи“ да се стража није склонила испред устремљених Београђана „звона лупат' хтедоше на ларму и хтеде се у часу Београд — у крвави претворити Па-

риз.“

Међутим цела ова побуна, ако је претила да узме, велике размере и неслућен обрт. свршила се само као бучна демонстрација против Турчиновог недела, извршеног над трговчевим сином. Такво решење диктовала је ситуација наше браће у Војводини. Јер „ништ друго већ само помис'о: да „браћа наша Срби преко Саве имају сукоб са Маџарима — и, да преке. помоћи требају — та помисо пушке дол' обори — и ножеве у коре поврати“, те тако. ова побуна, по узроку слична догађају код Чукур-чесме, није имала и сличне последице.

Мил. В. КНЕЖЕВИЋ

узеј града Београда, који сакупља грађу из културМ не, економске и политичке историје Београда, от, купио је, пре краћег времена и један занимљив документ који нам осветљава историју једног београдског споменика: бисте др Јована Суботића „на Калемегдану, која је рад нашег најстаријег живог вајара Ђорђа Јовановића, Када је 16 јануара 1886 умро у Земуну познати српски политичар и књижевник др Јован Суботић који је некада поред Стерије био наш главни драмски писац и чије су патриотске драме за неко време потисле чак и реалистично позориште Стеријино, у Земуну - је, нештто доцније, одлучено да се умрлом јавном раднику подигне У градском парку споменик. Том приликом затражено је од вајара Ђоке Јовановића, који је од 1890 живео у Паризу и био наш прови честито школовани вајар, да изради нацрт за споменик. 22 фебруара 1894, Ђорђе Јованоџил, ва-

јар, професор [ београдске гимна-

зије, ајећег Кие Сатракпе Ргетнеге, Париз, поднео је Земунцима пројект. По његовој замисли, целокупна висина споменика требало је да буде 2,84 метра, са алејом над којом ће да се

издигне изнела би 3,34 метра. По-

'стамент ће бити од мрко-зеленог сијенита фино шлифованог, биста и декорација ће бити од уметничке бронзе (Кипзгопсе), цена је 2.000 форината. По замисли вајара, Суботић је приказан у

У Српској авадемији наука

ади (0 на ујелначоћу правописа

· Историја

_ јехног споменика.

1

"оделу Милетићева доба, кратке

браде, дугих бркова, високог чела, човек у пуној снази, то је Суботић из периода 1869—1871, када је на српском народном сабору У Сремским Карловцима био вођа Народне странке. На доста масивном постаменту стављена је као украс симболична лира. у 4

' Међутим, прилике нису ишле на руку остварењу те замисли, = до подизања споменика по овом нацрту није никада ни дошло. Ђока Јовановић изменио је пројект и направио песникову бисту онакву каква је она данас на Халемегдану. Али и та је биста била првобитно намењена Земуну; а када је већ све било готово да се подигне споменик, у последњем часу, „земаљска влада“ забрани то са мотивацијом да ће се на' месту које је било предвиђено за Суботићев споменик подићи споменик „апостолском величанству Францу Јозефу !“. Суботићу није било места у Земуну. Царев споменик је на његовом месту заиста и подигнут, одакле га је збрисала, заједно са мцаревином тек 1918 година. Када је у Земуну 06-. јављена одлука владе, Суботићев споменик пренет је у Београд и постављен на Калемегдану, где се и данас налази, То преношење била је без сумње једна културна демонстрација против некултурног и непријатељског поступка туђинске државе.

Дејап МЕДАКОВИЋ асистент Музеја града Београда

Пројект Ђоке Јовановића за ствов вик Јована Суботића ;

= от ј

великим револуционарним променама У нашој земљи ушле су у сваки. дашњу употребу многе нове речи и нови називи, Због тога се често дешавало да су људи застајали пред извесним називима установа, пред новоствореним речима и питали се да ли ту треба ставити велико слово, а овде мало и обратно. Многи грађани су се обраћали нашим стручњацима по питању правописа, интересујући се за правилност писања извесних назива,

Да бин се већ једанпут пре. стало са тим лутањима, да би се донела дефивитивна правила у вези са писањем нових назива н нових речи, ускоро ће се одржати конференција чланова Академије наука и ра~

змотрити извесна спорна пи. тања и на тај начин допупити већ постојећа правописна правила, Поред тога, приступиће се доношењу правила о писању књижевним јужним наречјем, с обзиром да се ово наречје данас доста употребљава код нас, као и о правилној употреби интерпункције, =

Поред неколико високих, мо дерно грађених зграда у Бранковој улици, налазе се и двоспратне зграде некакве чудне „мешавине стилова. У једној од таквих зграда смештена је Српска академија наука, Пролазимо дугим патосаним ходником, застртим дугачком широком пантљиком тепиха. Зидови ходника су украшени а-

кварелима. Налазимо професора Александра _Белића, претседника

Српске академије наука, у про страној укусно намештеној соби где је свака ствар, свака књига. свака слика, брижљизо одабирана.

Професор Белић, као -стручњак за српски језик, – прича нам о новинама којима ће се допунити наш правопис,

— Језик се развија, мења н у многим се државама његов правопис подвргава сваких пет до десет година ревизији. И код нас су се почеле вршити такве ревизије правописа нарочито у 06

ласти конвенпионалних знакова, писања великих и малих слова, засебних и састављених речи; а. ли то није довољно, ма да се и ту није дошло до потпуног јединства, Било би природно да се данас,

„после извршених великих догађа

ја у нашој земљи у смислу демократије, доведе н наш правопис до пупе демократичности, тј. до сагласности са изговором, што није могло бити до краја извршено досада. Познато је да је у неким случајевима а Вук оставио нека питања нерешена јер се н' сам у њима колебао. То су ситне ствари, управо маленкости, али како све у правопису чини одређену систему, и нај. мање отступање, које није потре бно и које се противи притши. пима те системе. ствара пролор у системи коли се постепено, и против жеља наших правописаца, сам све више и више шири.

Мислим да све те нејелнакости, које нам је прошлост оставила и Које се традиционално продужавају у употреби, не могу бити одједном ни овог пута уклоњене,

Али је несумњиво да ће се и у том правцу понешто моћи урадити. Не треба губити из вида да је врло тешко мењати једном утврђен правопис и да се људи, који су иначе врло либерални у својим погледима, буне и против најмањих новина у том прав-

ну. То лепо показују покупшји реформи _ који су извођени за последњих 25 година, У мало се прилика ишло докраја. Остајало се обично на средини пута. Али се ипак ишло унапред.

Наравно, пошто су у савременом правопису нашем слорна пи тања већином _ конвенционалног карактера, Тј. зависе од споразума коге напредни претставници једног друштва учине, то ће и овога пута наш правопис имати да прође кроз те инстанције,

По себи се равуме да наш пра. вопис,који је од Вукове реформе један од нажсавршенијих пра. вописа у свету, неће имати да претрпи никакве знатниге, измене и све оно о чему је овде: говорено тиче се оних питања _ или оних начина писања који су сени без нарочитих пролиса стручњака, до извесне мере, већ одомаћили, Али, наравно, допуна мора такође бити. Сем свега лругог, биће додан и јужни изговор којим се ланас у нас много пише и још ће више бити упрошћена наша интерпункцига,

Нови додаци нашем правопису изићи ће за пет до шест месеци, тако да се више неће дешавати да се поједини нази. ви установа неправилно пишу. То ће умногоме допринети кул турнијем раду, како у свакидашњем послу, тако и у књижевности. Радмила Ж. ПРОТИЋ

ТВЕРА ИМАТЕ РЕНАТА БЕАРА КАИРА НААИАААРААРа ние вон гиавивганеенавинвиви ината винове Авива ево авва вивививевивовевРиновте тилт

бо, Ји вевоје

мемди птуме, ретко се њојљвљувао међу људима, био суморан хм мнеразговоран м

у атвеј Жузмии сташжовефо је у ешој, дотра“ јежој мобици, жоја је усамљено стајала ма

волео да без друштва, са псом, са препотопском лу-

кицом на леђима, лута по штумама и ритовима. |

А у пролеће, кад би на дрвећу бујали пупољци ш кад би тетреби стали да дозмвају над плавичастим сипкавим снетом, којим је копнио у шуми, он је при куцавао ексерима врата избице им с малим унуком Васјом — сироче је живело код њега — одлазио чак

· до далеког шумскот језера м неколико недеља ниво

та није видео. Не може се рећи да га колхозници мису волели,

"али некако нису разумели м клонили су се: ко ће

знати шта смера човек који се просто стреса од људи и лута по шумама — незнано где" па и ловачка страст

"поодавно не ужива поштовање на селу. Уосталом, ок

је уредно вршио у колхозу дужност чувара м, ма да је већ био прешао осамдесет, није било у рејону човека који би се усудио, дању или ноћу, да посегне

. за имовином коју су чували деда Матвеј и његов чу-

павм м свирепи Шарко,

Када се ратна невоља докотрљала до језерскот Великолучког краја м кад се у колхозу „Освит“ сме-

_ стио скијашки, батаљон немачке дивизије планинских " стрелаца, која је дошла у округ, командант батаљо_на, Коме је неко причао о мрачном, повученом стар-

цу, стао је на гледиште да се бољи сеоски кмет не би мотао пронаћи. У Матвеја Кузмина шозваше у командантуру, која | се налазила у новој кућици колхозне управе, послужиле га чашом немачке ракије и понудише јелом. "Старац захвали м одби понуду, пожаливши се на "слабо здравље, а дужност кмета не прими: позва се гна своје године, глувоћу и болести. " Оетавише га на миру им вратише му, штавише, као

„знак нарочите благонаклоности, стару пушкицу коју

је он пре тога био предао ма основу командантове

наредбе. Немци се сетилне Кузмина у рано пролеће, чим

довукоше у тај језерски крај снате за офанзиву. Ди-

"визија планинских стрелаца примакла се линији фронта. Батаљон, који је био смештен у колхозу,

М ;

х

„Освоп“, имао је да шрође без борбе шуме ш ритове до подручја совјетских јединица и да мз позадине нападне одигурање трупа генерала Горбунова. Био је

потребан водић — добар познавалац свих шумских ста-

за. А ко би могао да мх познаје боље нето деда Матвеј! | : 4

-. Старца доведоште. команданту батаљона и официр му повњуди да их ноћу, кришом, одведе до позадине совјетских артилериских положаја. За одбијање обећа му стрељање, а за извршење задатка — новаца, брашна, петролеја и што је главно, ловчев сан — двоцевку чувене немачке марке „Три прстена“,

Матвеј Жузмин ћутећи је стајао пред официром, тужвајући своју чупаву м поцепану шубару. Погледом стручњака мерио је пушку која се на сунцу пресијавала као црни бисер. Официр је нестрпљиво добовао прстима по,столу. Од овог тмурног, несхватљивот човека зависила је њетова судбина, судбина батаљона, а можда — м резултат аве тако марљиво припремане операције. И сада, ето, пратећи успламтеле погледе, које је ловац бацао на пушку, официр

је настојао да разуме: шта ли мисли у овом тренутку.

тај стари, суморни човек из шуме!

— Лепа пушкица, — рече најзад Кузмин, помиловавши цев жуљевитим дланом; и искоса посматрајући официра, упита: — А јеси ли вољан да ми даш још новаца, ваше благородствот,

— О-0о-01 — узвикну официр, обрадован. — Преведите му, он је послован човек. То је добро. Реците му: немачка команда поштује пословне људе. преведите: немачка команда не жали новац за оне који јој верно служе.

Официр је тријумфовао: нађен је сигуран водић. Али ни то није било за њега најважније. За пет месеци, колико је провео са својим батаљоном у тмур-

у

боја а

ним, хладним штумама, дошавши овамо из Француске – сунчане и веселе чак м у својој невољи, — он је научио да се некако инстинктивно боји ових њему меразумљивих совјетских људи, ове тмурне, подмукле природе, ових пустих шумски јима је сваки снежни нанос, сваки жбун, сваки пањ био кадар одједном да испали хитац; у којима је, чак м у далекој позадини, морао спавати обучен им стављати под јастук откочен револвер.

Али новац, новал! То значи да је чак м авде, код свих чудних фанатика, који, чим спазе непријатеља, сами спаљују своје куће, новац на цени. Како та само испитивачки посматра овај старац, који, зацело, покушава да утврди: да га не варају, хоће ли му платити! ;

— Реците му да ће добити издашну награду за услуту, понудите му хиљаду рубаља, — одмах дода официр.

Старац је саслушао превод, дуго посматрао офи-

цира тешким погледом мспод жућкасто-сивих чупа-

вих обрва и, размисливши, одговори:

— Ово је мало. Хтели бисте јевтино да купите. — Добро, нека буде хиљада м по, нека и две хиљаде. 7

— пола унапред, ваше благородство.

После саветовања с тумачем, официр је марљиво одбројао банкноте, О

Старац их је зграбио са стола својом штироком, чворноватом руком с испупченим жилама и немарно турнуо иза поставе шубаре. ~ у

— У реду. Повешћу вас тајним стазама које сем мене само курјаци знају. Реците тачно где треба избити.

Рекстше му то место, хтедоше да покажу на карти.

— Знам и овако. Одлазио сам онамо у лов на ли-

х простора, у ко-,

ПРИЧА

сиде. Довешћу вас у зору. Само што се пушкице тиче немој да превариш, ваше благородство,

Колхозници су видели како се он упутио кући из официрског стана — ћутљив по своме обичају, затворен, никога не гледајући, осмехујући се у браду. На псовке које су га, шапатом изговорене, тукле у леђа, одговарао је мрачним осмехом. А када га је снажан момак, бивши колхозни контролор, ститао м рекао да ће му кућа букнути због његовог дружења с Немцима, није се ни окренуо, већ је само промрмљао; .

— иди па кажи мајци да ти обрише нос,

| КЖолхозници, који су из даљине упирали погледе У Матвејеву избицу, видели су како је после пола сата Кузминов у нук Васја, с торбом од грубог платна на леђима, трком прешао доксат и ишчезао у жбуњу . на ивици шуме, праћен од Шарка; како је затим старац изнео на улицу своје широке крзном постављене ловачке скије и почео да их маже медвеђим салом, посматрајући прозоре кућице, у којој је становао немачки официр, — прозоре на којима су већ подрхтавале беличасте светлости у вечерњој вејавици.

А! Немци за то време већ су се спремали да крену. Официр је седео за столом и при мртвачкој светлости карбитске лампице довршавао старо писмо своме брату Вилију који је радио као инжењер у оптичкој фабрици негде у Саксонији.

„драги Вили, — писао је он, — још пре месец

' дана почео сам да пишем ово писмо, а никако не

могу да га довршим. Није по среди оскудица у врео мену. Не! Имао сам слободна времена више него што треба. Последњих месеци, да бисмо некако утукли време, ми смо у овим проклетим шумама понављали једне те исте вежбе које нам никад неће бити по-

_ требне, пошто су ови Руси окренули рат тумбе и ра-

тују без икаквих правила. Ствар је у томе што ми данас крећемо и ја хоћу да завршим писмо пре него што поново опробам срећу.

„„Честитај ми: ја сам данас, чини ми се, постигао велику и, признајем, неочекивану победу. Нашао сам кључ за ту проклету,загонетну руску душу која нам задаје толико брига. Нема ту ничега ношог, драги брате, ово је стари, добри кључ који нам је отварао сва срца у читавој Евроши. Парице, мој драги, обичне, спретно понуђене парице. које ми, на жалост, исувише ретко нудимо у овој земљи, претпостављајући