20. октобар

пао ава во 35 =

пити : ан | ПАРЕ Еви в веза аза бо о А А И И И И И ИРИНУ н Т

ТРЕБА ОДРЖАВАТИ РЕД НА ПИЈАЦАМА

тарањем народних власти наше су пи-

јаце знатно уређеније и обилно снаб-

девенс, како поврћем, тако м воћем и осталим свакоднезним потребама. Само, ма да је много учињено м у погледу уређења им у погледу снабдевања, неред који се сваходневно ствара на пијацажа и расипање сваковрсних отпадака показује да неки ваши грађани не поштују довољно све уложене напоре и не схватају да је мужно да у свом сопственом интересу, одржавају ред на овом свакодневном масовном стецишту.

Кад се затвори пијаца читав простор оставља утисак као да је дпрохујала олуја: хартије, разне љуске и други отпаци покривају све пролазе. Међутим, са мало више одговорности мотло би се избећи ово нагомилавање ђубрета и постићи одржавање бољег реда на нашим пијацама.

ПА.

Тролејбуске муке

вакодневно се дешава да у тролејбусе

улазе путници са великим пртљагом,

често тако незгодним, да запремају простор од три, па и четири особе. Тако је недавно ушао у тоолејбус један путник са великим смотуљком Њена, који јр својим аштрим и неједнаним ивицама могао да озледи остале путнике, а познато је да озледе'од коже моту да имају и тежих последуша. КЖондтиктер је опоменуо овот путника:

— Морате сићм.. велики вам је то смотуљак и стрчи на све стране, — сметате осталима, а тужва је...

Али — овај путник није хтео да сиђе.

=— Ја не моту да дам сигнал.за полазак док ви не сиђете, рекао је кондуктер.

Ништа није помотло. Натоварђен путник остао је упоран.

Разуме се, тада је требало позвати милиштонера да би се запгпитио ауторитет вондуктера, који у ствари .одговара за ред У стомт возилу. Али умешала се публика, Наравно, сни који су били далеко од оштрих ивица ђона.

— Што не крећемот Што терате човекат Можда му се жури...

и кондуктер је, сасвим неправилно, твопустио: дао је знак за полазак.

Сматрам да би требало завести више реда у односе путника и кондуктера, а томе би

могла много да допринесе и таблица са возним редом, то јест са правилом шта се сме а шта не сме уносити у тролејбус, како 6би кондуктер могао да укаже и поткрепи своју одлуку. Једновремено, требало би путницима ставити до знања да не треба да се мешају у надлежност онога, који одлучује о реду м

оптерећењу возила. 8. Јоваповић

ж Да се забележи...

прошлу суботу пролазим Теразијама, ј око девет и по увече. пред продавницом воћа и поврћа у Игумановој палати опазим мали ред. Улазе, излазе... приђем да видим: купују крушке м јабуке. Крушке као крушке, радња као радња, али ноћ је, а радња је отворена, питам друга на каси: — Откуд, У ово доба.., — Ми тако, удгрнички, одговара он. на видном месту обешена Књита жалби... Полазећи, са купљеним крушкама у рукама, гомислих: ово треба забележити, А пошто јоп: нисмо уобичајили да уписујемо и похвале у Књиту жалби, то нека се на овај

вачин забележи. м. Ћ.

ж У интересу мира

Беотраду м околини често се триђе-

Ђују мото-трке, што је и добро м ко-~

рисно, јер оботаћује искуства наштих возача и популарилшше технику. Међутим, свакој од ових трка претходи период времена У коме Беотрађани немају мира ни дању ни ноћу, иако постоји Уредба, која. треба да заштити мир наших грађана. МИ такмичари, као им остали учесници у овим тркама, сматрају да је њихово право да неколико дана тшре, а често и после трка, јуре градским улипама без регулатора на гуспуху, чинећи на тај начин паклену ларму.

С обзиром на постојећу Уредбу, као и ва неопходну потребу да каши радни људи у траду треба да имају услове за миран рад и за спокојан одмор, нужно је најенергичније стати на пут овој појави, спроводећи одлуке

Уредбе. н.г.

ПЕН ВИРА а АВРО Па Ра УНА ои

Одговорни уредник Драгутин Шолајић = Улица Драгослава Јовановића ТЛУ = Тел. 20-443 = Чековни рачун 103-9060386 %

А АЈ ТИТО ИРИтИТе

– – "=

по «= “= “ = = Г-5 [4 = ко СЛ = “ _ "= те и ита = те [4 Г

“

–= “= " и Го] |] = [-] [И _ > ЕЈ гт – _ ти = “т = = а С “ = == г-] та (ј– = јр | от та - [7 _ ха. = – и т" “то = = ти

= т = | = ба 74 = = = = те = = |= = | = _ = = | | = = | бољи = ке = = “ = = = | " “ = о = г5 55 та бој бај == = |

ПРИЧА 20 ОКТОБРА

ПОГЛЕД НА

за =

арот: је мирисала на ужарени пепео, на изгоретине дрвета, коже, смоле, и људског меса. Светлудање иламенова из изгорелих

кућа осветљавало им је пут. Шо разривеним улицама лежали су обаљени стубови. Под ногама се дробило разбијено стакло и њихови кораци тупо су одјекивали кроз нему тишину потпуно пустих улица. Барош је била празна, малуштена, остављена сама себи, као нешто заборављено. Лежала је ту, као дрво изваљено из корена. М Буљоском опет би тако, као да их је неко уклео да се врате у ову варош смрти и безглавља, Као да су дошли у клопку, клопку пакла, уместо да из ње беже.

Два сапутника нису ништа знали један о дру“ гем, ништа сем да траже заједничко преноћиште, да једгн другом треба да буду на помоћи у овом потпуно измењеном и у пакао претворсном граду.

Мала уска улица са једноспратанм кућама иза дрвених ограда. Залупаше на, врата. Врата су била закључана, али прозора вузле није биле. На крову м зидовима било је рупа.

—" њућа је празна, — рече Буљооки. — Нема смисла лупати. |

— Празка, — понови њетсв садруг и поново залупа песницом. — Мати и вереница становали су овде ми обећали су да ће ме овде чекати док се вратим,

То је била најмирнија ноћ у овом граду, и лупање песлицом 0 Брата надалеко је одјекивало и језиво деловало.

Затим се попенте степеницама њеоје воде на мансарду у којој је доскора Буљооки становао,

— Ја не очекујем овде никог да нађем, — рече он, — али ваљда ту можемо да преноћимо.

Са петог спрата гледали су доле кроз проваљени зил. Дубоки слојеви прапитне лежали су по кревету и свуда наоколо. Врата од ормана била су отворена. По поду су лежале разбацане књиге, рукописи и слике.

Док су стајали на прагу у овој благој нови која је била. осветљена наранџастим пламеновима разарања, у собичку и мапољу све је било мирно, мирно као да су замукли сви гласови који су се икад чули у овој себи м у свој вароши — као да су били присутни само мртви, само они којим су замукли, јер сви живи били су далеко, одвучени па» ничним страхом. ИМ једини, немушти језик, којим је ова варош још говорила, била је страва.

ту је била отворена шкриња која је садржавлла забележене мисли многих година, као ми мисте безначајне ствари једног скромног животарења, Гледао их је и његове усне су се стезале и срмпе гр чило. Било је стварчица које су прлмадале његоБој жени и детету, које он није хтео ла посети да не би био слад у својим одлукама.

А сада је Буљсоки стајао ослоњен о врата и сећао се како је сна отпутовала, како су се врата заклопила на аутомобилу, и како се она окренула и опростила од тега, свесна да је дошао крај.

и њене последње речи: „увек“ и „никад“ тупо еу одјекивале у њему.

=— Овај кревет није више за употребу, — рече његов сапутник, у

— Не, није, — одговори Буљоски. Сјај и мит,

лепота и котлине живота, добре речи м оскудни оброци, пламсање у пећи и ветрови који су фију, кали и дрмусали прозоре — вечери кад је он седео с њом за, великим овалним столом и писао, тајне _ њихових ноћи — све је то као дах довејало роз проваљене зидове из безмерне ноћне тишине.

Анда се он брзо прибра м рече мирним равно= душним гласом:

— Нема сумње, ова је соба склена паду...

А у себи је даље мислио: — Овај живот се не понавља. Никад више нећу седети за овим столом, никад се више нећу испружити на овом кревету — овде нема повратка.

Можда зато скиде м у комадиће поцепа карту која је била прикачена на вратима и на којој је било исписано његово име.

Буљооки се потсети на смрт Јелениног старог оца, на језиво осећање напуштености које је овај имао последњих дана и ноћи. Како је живео у визијама и стално сањао да су му скинули име са врата — блиставу месингану плочицу која је већ стајала на толиким кућама и становима и љета означавала као сопственика — а сада је морао свега тога да се одрекне; м стана, ми угледа, и имања, и свог имена исписамог на вратима — једном речју живота,

— Шестог сам био у подруму Главне поште, рече Буљооки дижући поглед.

— Можда бисмо могли тамо ла одема, — при. мети сапухнин, задовољан што је друти преузео ининијативу.

Ишли су разривеним улицама преко гомила рушевина. Тишина их је гонила напред, а бат њихових сопствених корака уливзо им је страх. Као ми у часовима кад је пљуштало из облака, Буљооки је поново осетио онај паралишући страх, дивљу жељу за бекством, кидање свих обзира и ону грамзљиву ужурбанест свих да се спасу, у којој се сваки осећа сам, напуштен од других, без обзира према другима, сваки препуштен самом себи — кад само мртви умеју да пркосе и остају на својим местима, са жутим љицима и првеним мрљама крви...

На капији Главне поште сретоше прве пролазвике у пустој дивљини ове вароши, једну жандармериску патролу, Жандарми су имали на главама птлемове дубоко набијене на чело и наперене пу“ шке у рукама.

= Овде нема жандарми.

Они рекоше одакле долазе, али им жандарми нису веровали. Посматрали су их са подозрењем, зачуђени да је икоме пзло на памет да се враћа у ово место несреће.

Нешто допније, њих двојица седели су у бироу непознатог сапутника, на спрату у једној згради између мопденског хотела п велике трговине, пили коњак и одмарајући се испружеми у неким фотељама посматрали како прекопута догорева једма кућа. Несбично је на њих деловало посматрање

преноћишта = саопштише им

· вароши кроз ову сиво-првенкасту полутмину, гли

није се само варош: измешила — и они су постали друкчији. Жеља за животом и страх од смрти ослободили су их свих стега. Седели су тако, пушили и пили коњак.

— За мислим да неће више да бомбардују, рече сапутник. — Већ је све разрушено. — И на његовом липу огледало се умирење.

Тек кад су се растали, ми кад је Буљооки на Бањици давао податке о себи, њему паде на памет да је заборавио да свог пратиоца упита за мме.

У вароши је преко дама било више људи. људи свакојаких, љуљи са мрачним, одлучним лицима, као што себи претстављамо лица копача злата, или

таквих који умеју да се снађу у опасном времену

и који су се измирили са чињеницом да се око

њих умире.

Поштански фах 752

дузеће Народног фронта Србије Београд, Влајковићева улица број 8.

Друга етапа;

20 ератодуфеа.

ИЛИТИ АН ВР ЕВРА РАДАН

— У вароши има много пљачкаша, — Ррђр. рило се на Бањици.

А Буљсоки је мислио: — Има много бедних у вароши; уботих м гладних. — необично нашао је Буљооки у касарни на Бањици, У малој соби седела су четири млада официра им штански писар Одовић,

Буљооком се учинл да његово похабано одело ве прави добар утисањ и да је то разлог што се еле. гантни официри опходе према њему тако охоло џ уздржано.

Многи које је варош престравиља, који су измт. лели испод земље са лицем као крла белим ин погледом још укеченим од самртиог страха, дошли су овамо да се сврстају у редове војске, да се повежу и нађу један чврст заједнички ослон.

Било је међу њима трговачких помоћника, огла. тмених на регрутацији за неспособне, келнера, се. зонских радника, јевреја — професора универзитета који су побегли из Беча, мехзничара, полициских писара, рибара, и таквих којм се збуне Код их пи. тате шта су заправо по занимању.

Мали поручник правио се важан им строгим погледом проматрао постројене. То је била дивизија резервиста, али и опа ће ускоро да ступи у борбу,

— Ви сте сада под заставом, и са најстрожом дисциплином. Чуваћете Београд од лешинара, пљачкаша и убица који га опседају, — рекао је он.

Идућег јутра, омањи, мало надувени поручник набавио је један зуто. Ом позва к себи Буљооког и писара.

— ићи ћемо да се сортирамо, — рече им.

— Без писменог налога, лотврђеног печатом, ствар може рђаво да се сврши, — примети тисар, Било је нечег презривог на њетовом издуженом, укоченом лицу са наочарима. — Све је дозвољено, али са печатом.

жустри пуначки поручник ноложи на сто један печат.

— пишите само, — нареди својим пискавиш гласом. Он вавриви шајкачу м поглади своје жуте Бртиће:

= Ја сам се већ постарао,

Аутам се са Бањице одвезли у варош, У вљрбуни је било пусто, али се нпак начлазило на људе, Ба једном месту група сакупљених људи спречавала је пролаз. Ауто је помамно свирао,

— Места, места! — викао је поручник, Група се брзо растури и поново скупи. Радило се сигурно б неком рањенику, или неком ко је извучен полуугушен из рушевина.

Одвезоше се у Главњачу. МИ она је била бомбардована. Али прочеље и један део зграде остали су читави, Они развалише камлију ми уђоше. Буљо-

оки осети неко осветољубиво задовољство што је ова кућа разрушена, што може да улази п изљази кроз њена врата, и што сада он врти у њој неку врсту претреса...

Тражили су револвере за официре у дивизији.

Шолициски писар Одовић водио их је. Ом је овде био као код куће. Знао је где шта стоји,

Наиђоше на акта и досијеа. Буљооки се освртао да види неће ли негде да открије чувену картотеку у којој су били заведени политички противници ре“ жима, „сумњиви елементи“ — лексикон кандидат смрти за употребу џелата.

Ђезбројни су прошли овуда кроз мучења и па“ ње, сви они који су годинама делали против фа плизма и водили илегалну борбу Партије. Овде је било чистилиште комуниста Југославије, Ко се овде одвжао, тај је остао очеличен. Многи корапи су се овде заувек изгубили, многи гласови заувеб умукли.

Али у овом одељењу ничега није било од света тога. Развалите писаће столове. Пронађоте један "једини револвер и, разочарани, оставише и њега,

— Мораћемо да претражимо све трговине 6 оружјем.

Поново су се возили кроз бомбардоване улице, Улазнли су у радње кроз разбијене излоге, Али све је већ било опљачкано,

(Одломак из романа:

„Довиђења у октобру')

ОТО БИХАЉИ-МЕРИН

јуриш на место:

“Штампа Штампарско-издавачко пре“