20. октобар
,
ме ле ко ПЕЊЕ прарезбе 5. Зоришооноцаноке ИРЕНЕ неће ко тона пио АЕ „Нара а строжа је забрањено... а не: НајБеограду. ракнути напред, у строжи. Запажамо да је ту извр- строжије је забрањено... ПА оте ониена У „оне Једна појава која постаје честа шенг једна гласовна промена коју , ЕЛ. Дан __--______-| у нашем позоришту јесте да реди- : ПИО ААААААААААМАМАААМАМААМАМММАААИИННИМ
–
АНА АРААНРАМ МАРАКАНИ НАМЕНИ
|
Е – = 1
ИЗ КУЛТУРНОГ МИВОТА
И зложба Вукове преписке, ко-
ја на врло прегледан и ванинмљив начини објашњава публнџдн Вука н време у коме је живео, није посећена онако како би се очекивало. За пупа три месепа,
Х
. ,
ЈЕДАН ПРЕДЛОГ
(О потреби репролуктивних тела при ·" Кулшурно-умешничким друшшвима
Зашто су приредбе друштава непосећене
ЕДАН од највећих фестивала уметничке самоделатности У синдикалним _ културно-умет-
тима7
по реду, сезони која је пред вра-
Популарност друштава и посету
широких маса. Међутим, могућности друштава мису тиме исцрпљене. Напротив, реорганизацијом ко-
колико већ изложба траје, блло је света три до четири
у док је укупно разгледало свега 1.500 посетила“ па. То значи да у просеку изложбу посећује дневно десет људи.
___ Синдикалне подружнице ин у праве београдских школа требало би да организују колективне посете ни да на тај начин подрже корнсну иннцијативу организатора
колективне пзложбу
ничким друштвима била је ового-
дишња јануарска сморта најбољих,
секција из целе земље, После смотре, због недовољне посећености, чуле су се и од најодговорнијих људи примедбе да је штампа мало популарисала фестивал, да није било довољно рекламних плаката и тако даље. Збиља, зашто је смотра рецитатора и вокалних солиста у сали Марионетског позоришта прошла без иједног посетиоца, ад ни остале
њиховим приредбама можемо везати једино за квалитет џи, још више, за тип приредбе. Па, ако наступе друштава не посећују други осим помажућих чланова и пријатеља, онда је то сигурно зато што друштва нису навикла публику на довољно интересантан, занимљив и увек нов програм. Напротив, друштва су пружала публици рецептпрограм, који се, ево, пет година чудном снагом инерције провлачи
ја се ових дана спроводи у друштвима, а која је последица реорганизације читавог синдиката, ослобађа се досад неизражена самоиницијатива у друштвима и дају се акцији одоздо најшире перспективе. Штавише, ова се акција намеће као неминовна јер ће од њене инвентивности, оригиналности И плодности једино зависити будући опстанак друштава. Децентрализацијом синдиката отпадају многе
Изложбе.
Изложба Вукове преписке смештена је у Вуковом ни Доситејевом музеју.
ЈУ припреми је свечана прослава педесетотодишњиџе оснивања Етнографског музеја у Београду,
Драгољуб Рабреновић: Пионирска железница
тинииинимиииинииииниивнинивинвинивииненевииивививиивитениинивиииииивииви винове евиимииниввиииеиинививиеимивиивимнививииевиивииитииввевивививиивкииииивининивтививиииииниви
смотре нису привукле замашнији број људи. Уистини, ово питање није везано искључиво за савезну смотру. Оно је непријатан лајтмотив многих и многих, ако не свих, приредби друштава. А хоћемо ли
да нас оно прати и у новој, петој
од фестивала до фестивала, од приредбе до приредбе, кроз гостовања, такмичења и прославе датума. Створио се тако један тип приредбе, онај најједноставнији и најпримитивнији, чији је програм састављен од потпуно самосталних јединица као што су хорско певање, рецитације, свирање, фолклор
се до сада нека друштва
значајних
продуктивности чланова друштва.
културно - уметничких треба појмовно рашчистити
дотације из Месног већа којима су мањевише вештачки одржавала, па ће њихови приходи зависити једино од и сналажљивости
Зато пред нов период историје друштава неке
најстаријег музеја ове врсте у земљи. Музеј је основан 1901 године, а постојао је пре тога у саставу Народног музеја. Он дапас има четири одељења у којима је сме: штено преко 40.000 разних пред“ мета од неоцењиве вредпостп. Ол оснивања ове културне Хо сад на њеном су се челу налазили професор етнографије Сима Тројаповић, Џикола Зега п Борнвоје Дробљаковић,
Предвиђено је да се прослава педесетотодтињипе од одржн у фебруару мосепу. Она ће бити обележепа нзложбом куће и покућства патег Леветнаестогт ве“ ка, пртежима и фотогтрафајама. У оквиру прославе „Споменнипу“ у ном издању, низ стручних чланака о раду трафског музеја.
У Музеју су озлх дана формирана два одбора за прославу, са
и рашпоју Гтно-
чланова ће се брипути о претстојећим при-
низу београдских домова уче ника у привреди одржане су у последње време бројне прпредкултурно-забавпе Прпредбе су одржане у интерпату „Иво Лола Рибар" у Железнику, П п Ш женском дому, у ннтернату ученика у привредни Речне пловидбе н у Дому ученица текстилне Бранковој улици. Овим прпредбама присуствовало је укупно 3.000 ученика н ученица. Похвално је залагање ученица текстллпг индустрије које су уз помоћ сво“ јиж васпитача и управника Дома саме уредиле бипу н припремиле реквизите за претставу . Примећено је програми за ученике у привродЕе могли да буду разноликим што је н унето у план који је Пословница за културно-уметничке при. редбе Извршног одбора Народног одбора израдила за наредни пе-
1, П мушком,
установе Ј утор првог чланка „О сценској
опреми ни речи" (,20 октобар",
број 304) јасно је нагласио да се у критикама позоришних комада површно прелази преко сценографије и костимографије, вероватно из уверења'да писање о инсценацији захтева посебну стручност, Поставља се питање зашто се онда позоришни стручњаци (редитељи, сценографи, позоришни архитекти) не сматрају обавезним да изнесу своје мишљење поред критичаревог, Није ли њихово ћутање ишло на руку олаком решавању инсценације углавном по већ застарелим шаблонима,и омогућавало натурализму да нађе своје пребивалиште # већини наших позоришта,
Дискусију треба проширити и на услове под којима раде сценографи, на њихову стручност и на подизање нових кадрова. За сценографа створени су повољни услови
оспивањп
Музеја луксуз ће обухптатитп
упрсва
инфопматипних
куће, којн
да сликара -извођача у позоришној сликарници и јасно утврђени односом с редитељем.
Ко даје стручну спрему сценографу, Архитектонски факултет или Уметничка академија2 Код нас су до сада радили на сцени и архитекти и сликари у већини случајева не уочавајући специфичности сценских закона који нису ни искључиво архитектонски, ни сликарски, већ позоришни, драмски у првом реду. Из тога је никла потреба да се на Школи за примењену уметност оснује Отсек за позоришну сцену. Али на њему се не спремају одвојено извођачи од сценографа пројектанта. Нужно би било да кадрове за сценографе — извођаче дају Средње уметничке школе, чији би наставници (били не сликари, већ искусни дугогодишњи мајстори извођачи (Вербицки, Крижек). Спре мање сценографа треба да буде за-
вечери.
индустрије у
око
„Лажа пи да би
Ливблеми сиенске оплељм
тељ преузима на себе и израду инсценације, Позоришни теоретичари утврдили су јасно однос редитеља према с сценотрафима. Сценограф који није уједно и редитељ радећи
ту оквиру који му је редитељ одре
дио, увек ће више допринети квалитету претставе, јер уноси инди“ видуалну црту — више маште, освежења и тако даље. Редитељ који је уједно и сценограф самим тим што нема квалификације сценографа, онемогућује ла се из комада извуку све сценске могућности. Та пракса се одомаћила у нашим водећим позориштима (случај Ступице и Борозана).
Посебан је случај питање узди„зања младих сценографа. Наступ у
ПАК МА "КАКО СЕ о Пе5
Зашто нема младог надра сценографа
Југословенском драмском позоришту младих редитеља, глумаца и сценографа („Новела од Станца") у сваком погледу је за похвалу. Но, ни редитељима, ни глумцима) ни сценотрафима није тиме пружено оно што би пружило појединачно и постепено укључивање у позоришни колектив, користећи сарадњу искусних сарадника позоришне претставе. Младим сценографима отворена су само врата позоришне сликарнице, Обавезати младог сценографа на извођачки рад, по мом мишљењу, није пут његовог развитка, Сергије Јовановић
академски сликар
ин
НАЈСТРОЖИЈЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО ИЛИ НАЈСТРОЖЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО _,
ГА, многобројним радилиштима читамо натпис којим се забрањује беспосленима да улазе, да 0метају рад и слично, Натписи су неуједначени., Каткад се деси да на једном улазу читате: Најстрожија је забрањено... а на другом: Најстрожа је забрањено...
Поставља се питање: које је правилног Придев строг а тако и прилог строго имају степене поређења, тојест могу се поредити. Зато што степен јачине коју казује тај приден односно прилог може бити различан, то јест већи или мањи, то се и означава различним степенима поређења. Исто као што је с великом већином описних придева, чија је особина да се могу поредити. Ко је учио. нешто школе запазио је да се поређење придева преноси и на прилоге који су постали од придева. Стога ћемо овде иста-
ћи само поређење придева, а према
смо чешће помињали и које ће се сетити сваки мало бољи ученик из најнижих разреда гимназије. То је јотовање. Имали смо од основа придева г а од наставка ј, па се скуп гј јотује, те добијамо ж. То је иста појава као у сличном придеву драг: драг-ји — дражи, потом дуг — дужи, благ — блажи и слично, Додуше, чућемо каткад и од тих придева неправилне облике поређења блажији, дражији и слично, што, разуме се, нв ваља.
Јасно је из овога да се поређење оваквих придева казује поредбеним степенима придева, а поредбени се степен названи компаратив гради додавањем наставка -ји. Није, дакле, наставак -ији за овакве придеве. Тај дужи наставак -ији додаје се другим придевима као: стар — старији, витак — виткији, љубак — љупкији и слично. Придев строг некако се и повео за тим примерима, па смо имали строг-ији,
и драма; чији програм у суштини не чини приредбу у правом смислу речи, већ парцијалне концерте, Ако се на једнсј приредби двадесетак минута пева, петнаестак минута чека повлачење хора, десетак минута рецитује, исто толико играју фолклорне групе, па се онда изведе један чин из четворочинског позоришног дела, и уз то на прилично дилетантски начин, зар од публике треба очекивати одушевљен аплауз, И ако је то једини тип приредбе који се кроз пет година одомаћио по рејонским салама домова културе, већим градилиштима и радилиштима, чија публика више и не очекује да ће видети нешто измењено, ново, може ли се шта друго констатовати осим да је он постао уистину досадан. И онда се хоће да такав тип приредбе посети што већи број људи, па се даље, још неразумљивије, приписује недовољној „популаризацији“ што до тога не долази.
Популарност коју је својевремено имао овакав тип приредбе била је одраз њеног дејства као новине у разноврсном културном животу наших људи. Међутим, већ дуже време овај тип приредбе не претставља новину. Да и не говоримо о томе да се сви делићи овакве приредбе данас срећу у монументалнијим, целовитијим и јединственијим формама на другој страни, изван друштава. Ансамбли народних игара и песама, ва пример, изводе један делић приредбе, као што је наступ фолклорне секције у облику целог концерта од два сата, који је, сем тота, на вишем извођачком, уметничком нивоу, који је, дакле, много интересантнији од минијатуре у при редби друштва. Ако се на једној страни могу чути симфониски и инструментални концерти, концерти професионалних хорова, видети артистичке позоришне претставе и фолклорне игре у извођењу ансамбла, онда на другој страни од свега тога покупљеног у приредби и на нижем нивоу не изазива већи интерес. Овакве приредбе (парцијални концерти) престају да бивају интересантни, омиљени, па и по-
ствари. Треба, пре свега, разликовати унутрашњу од спољне функције друштва. Једна је ствар масовност друштва, стручни рад У секцијама, савлађивање технике у“ метничког израза, а друга, наступ пред публиком — приредба. Међу“ тим, у досадашњој пракси ту се нису правиле разлике. На пример, ако је у хорској секцији било осамдесет чланова, наступало се у при. редби са свих осамдесет. Новопридошли члан који је у секцији тек двадесетак дана, већ је певао у хору ако је научио програм. Значи, није се тежило да хор буде хомо ген (без чега нема хора), већ масован. А публику нашу, као и свуда у свету, не интересује масовност већ квалитет. То што без масовности, без већих могућности за избор певача, нема квалитета, унутрашња је ствар друштва, ствар хорске секције. Дакле, секција и хор не могу бити исто. Секција је нека врста хорске школе где би требало савлађивати нотно писмо и солфеђо, где би требало учити. У њој долази до изражаја масовност, јер ова омогућује стварање селективног хора. Дакле, што масовнија секција — то квалитетнији хор. Исти је случај и са осталим секцијама. Тиме би се постигло више динамике у раду чланова секције, јер би ови имали пред собом јасан циљ — бити извођач, и сав њихов живот у друштву био би руковођен тежњом да остваре овај циљ. Оваквим, у неку руку репродуктивним телима при друштвима већ се може задовољити она спољна функција друштва и захтев публике. Тим начином рада створила би се могућност за извођење неколико типова приредби: самосталан концерт хора, концерт солиста и рецитатора, вече народних игара и песама, оркестарски концерт, позоришна претстава. Међутим, сигур-
но је да ће бити многобројније при-
рнод. Исто тако Пословнипа је предвидела да приредбе овакве врсте буду чешће. У сарадњи са Повереништвом рада Пословнипа
ОЗНАВАО сам је... Управо, долазила је к мени да јој
читам писма која јој је унук слао из заробљеништва,
и да, уместо ње, одговарам на њих, Наравио да је била "неписмена. Родила се давно, негде у време „турске размирице“ како је говорила. Звала се Јања.
Увек, када се ње сећам, видим је како, црна и мала, погрбљена, са једном руком на куку, вечито сузних очију и поштапајући се, улази у наше двориште. Окрене се два три пута по њему, сасвим услоривши ход, и као да се нечега боји или стиди, шта ли, тако плашљиво, седа на праг двособне камене куће у којој смо живели. А затим, кратком и пожутелом тојагом почиње да лупа по дебелим и тешким вратима од храстовине, зовући некога из дома задиханим и пригушеним гласом, мукло и испрекидано. И, још увек врло уморна од ходања, а сигурно, и више, од година и живота, додаје, али само за себе, тихо, и са неким болом и јадом: „Ај, ај... пуста старост, огањ је запалио. . .“
Сувом и поцрнелом руком, која је дрхтала од суздржаваног узбуђења, пратећи погледом вечито сузних, крмељивих очију своје кретње, Јања би тада вадила из недара изгужвано писмо и пружала ми га, некако побожно, са сетном неизвесношћу у очима, пуним свирепог ишчекивања и на-
6... • 5 — Читај, на... Па све да ми кажеш шта пише, све...
И докле год сам читао, осећао бих на себи њен угасли, гладни и мутни поглед, који је, преко мене, тражио у сун-
на заласку, између врхова борова и јела, и камењара окупаних у златној прашини и пени, један далеки и драги лик, незаборављен, увек једини и жив у души и срцу...
Писма, су готово увек, била сасвим кратка па сам јој врло брзо саопштавао њихову садржину. Међутим, Јања, жедна вести о своме унуку који је ко зна како живео у суровој и далекој, непријатељској земљи, помало не верујући да њен унук има само онолико да јој каже колико сам ја читао, разочарана и радознала, зурила би и сама испражњеним оком у писмо, као да је хтела да одгонетне ову загонетку, па би, као за себе, тихо и ганутљиво рекла;
— Зар баш ништа више не пише,,. Ништа друго...
Тада сам морао да јој објашњавам шта и Колико један заробљеник може да јавља својима на дому у поробљеној земљи, те да она, због тога, не сме ни да очекује више...
Саслушавши писмо и ћутећи неко време после тога, Јања би узимала стару и побелелу главу у уздрхтале руке, и са тешким напором, искидано, са дугим предасима, почињала да ми говори како да му пишем. Глас би је издавао, она је спуштала чело, изборано и мало, на кошчата колена покривена дроњавим, избледелим сукном, и тихо јецала, без суза, изнемогло, све док јој потмуо и храпав кашаљ и муКло шкрипање у грудима не би искидали плач... А затим, повративши се од кашља, настављала је, у истом тону, са чудним интонацијама у гласу, Плачно, бришући нос и поцрвенеле очи широким рукавом сиве, пртено кошуље која јој је досезала до чланака:
— Пиши му, пиши... Све му пиши,.. да нема ко дрва и воде да ми донесе... да су ми старе и исплакане очи
ве за њим, старој и самохраној... очи ми се исушиле, ћи... суза више немам... Не могу да умрем без њета... живу ме неће затећи, унуче моје, голуб... „ЛИ, не обраћајући више никакву пажњу на мене и моје писање, раж се над самом собом, Јања се предавала
улалђе
датак примењене уметности у да· љем усавршавању студената са свршеном средњом школом, Док се не
разграничењем његовог рада од ра| изврше та разграничења наша по-
томе је лако запазити да је слично и код односних прилога. Тако ће придев строг пореди на тај начин што му се за први поредбени степен (или како се у школи зове:
својим јадиковањима и, искидано и болно, занета. својом муком, гушила се у плачу, уздисала, јецала...
често, нисам могао да је убедим да и одговори исто тако морају да буду кратки као и писма која су долазила; да је и овде рат учинио насиље над људском природом, и да се то мора схватити као нужно; да, због тога, у писмима не може бити места за саошшгавање сентименталних расположења. Она није хтела нити желела да у то верује. Тражила је да му пишем »еве“. М, да је не бих разочарао, са исписане хартије читао сам јој оно чега на њој није било, али што је она хтела да чује. Мислио сам да је тако боље,..
А Јања, узимајући писмо у руке, стављала га је са пажњом и полако у исушена недра, Као девојка јабуку драгог, испод пртене и прљаве кошуље, и носила га сама у општину, иако је једва ходала, желећи да и на тај начин учини нештб за свога унука, да испуни један дуг према својој љубави за њега,.. 5
. • • •
Али, одједном, писма старој Јањи престадоше да долазе, У кровињар“ при врху села, то умесе пове немире и јаде. Стара се дуго надала, чекала, сневала писма и стрепела тешком и суморном бригом осамљеника. Узалуд. Писма нису долазила. „Болестанј Погинуо2 Убијен Болестан, Можда побетао из логора» — то су биле једине мисли старе Јање којима је ткала жалостиво ткање тих у немире и бриге окованих дана... ;
Сретајући је како по путељцима и влажним стазама У јесен, прикупља иверке за смрзнуте дане зиме, сретајући је згрчену малу, увоштањену и.утучену, ја сам, по којом речи у коју ни сам нисам много веровао, покушавао да јој охрабрим наду, да је уверим да ће после љутих зима доћи и наше пролеће... , | ;
А она, гледајући у даљину, изнад плавих врхова увијених у сиве јесење магле, онако мала, и црна у лицу као печурка изгорела на слани, говорила би, далеким и туђим гласом који као да се обраћао неком другом свету а не оном по коме је она ходала: у у
— Хоће, сине, али моје очи неће више да га виде... Не знам... Нека проклетиња пала на наш дом... Муж ми у прошлом рату погинуо... Син јединац богаљ се из рата вратио... Жена га оставила, дом се растурао... од јада и чемера и син умро... А ја, пуста, остала, све да видим, све да претрпим... Шта ћу ја овде, боље у таму да пропаднем... ако и њега изгубим.,. (У
И седајући на влажан, хладан камен, поред накупљених суварака, спустивши лагано тојагу поред себе, она је, без суза, продужавала: 5
— Ни суза више немам. . . Сањам га, често. . . да је побегао, ,_ Устанем ујутру и мислим... као да га гледам... Прашта се, насмејан: „Бабе, доћи ћу“, вели. „Не брини“... Орлови лете по стењу а мога орла нема... „Долазим, бабо“, виче, а не видим га... :
А затим, изненада, загледавши ми се у очи, Као да је откривала неку тајну коју као да је дуго чувала само за себе, као да је из дугих бдења и у дну срца сакривених жеља истрзала варницу која јој је палила душу, питала би ме са чудним жаром у помућеном оку: Ч Ро љда
— Је ли далеко та земља, сине7
АНИНА АНА
а потом се г сменило са ж и остало строжији, али то не ваља. Слично је, разуме се, и с прилозима. Треба само строже, блаже, драже и слично. Отуд је јасно да треба говорити и писати само: Нај-
пуларни .
машују
Рекао бих ]
И по чудним трзајима на њеном лицу, осећао сам како је успавани, притуљени ум ове старице, разгоревала једна нова мисао рођена у силини жеље, у патњи...
— Може ли се из ње побећи, синег
Одговарао сам: да, :
— И он би могао да дође овде... дома... у планину продужавала је она.
Остављао сам је без одговора...
А једном, примичући ми се, лукаво жмирећи, са неким пркосом у очима који до тада у ње нисам видео, рекла је, шапућући, тако тихо да сам јој једва чуо глас који је прекидало мукло шкрипање у њеним грудима:
— Ноћу, дуго седим поред прозора, сама... Гледам... шума и звезде... Одједном, ватра... друга... трећа... Трљам очи... Не варам се. Чије ли су ватре, мислим, 60же... Знам где су појате... Нису тамо... Уздрхтим.,. Па то... А оне, као да су одједном са неба пале, и тако горе... Баш као велике звезде... Изађем... Пођем.., Далеко су, не могу... Да сам млада... овако... не бојим се, али не могу... А гледам, сваке ноћи, далеко далеко отњеви горе,.. И чујем, људи причају...
Тада би ми се изненада обратила, окрећући главу пажљиво према мени: . (
— Ај, сине, чује ли се штог
Слегао сам раменима,
А. она, пошто је уздахнула и поћутала мало, настављала
је: . — Да могу отишла бих... отишла бих Ма се никад не
вратила... Да га тражим... тамо... Причају, људи... Они.
много лажу, али некад кажу и истину... Велика војска... Ти знаш — погледавши ме искоса рекла би она... — Али ови пси бугарски... што сву ноћ оружани луњају по селу им око села... Ти ћутиш, ако, тако треба... Али ја не могу. .. Кажу, виле тој војсци помажу... А ако је и он тамо, ако је побегао, куд ће него овде...
Изгледало је код тих разговора да су очи у старе Јање, мале и као печурка спечене старице из Топлог Дола испод Миџора, гореле као жеравице. Нисам се много томе чудио,
ОНА АББА АЛАБАМА АНА НИНА НА виЊи. ==
И никаква популаризација ни реклама не могу то изменити. Захтеви публике данас премоменталне друштава, што је, уосталом, доказ да су сама друштва делимично о-
диграла своју улогу у васпитању
ПАЛАМА
могућности . | . гују само најнапреднија
зориштима.
јер сам, иако још: дете, слушао о необичној снази љубави, коју још ни издалека нисам познавао... · • •
И стара Јања, једне ноћи, угледавши поново како у далекој планини ватра гори као велика светла звезда, пошла је да тражи свога унука. Није га нашла, али се сусрела са много туђих синова и унука, који су са оружјем у руци отварали крваве и широке вратнице слободе, А неколико дана касније, појавише се у селу неке хартије, на нов начин исписане, које су ведриле и надахњивале бодрошћу становнике малог Топлог Дола... Бугари се узмуваше, зли и опаки...
•.. Сутон, смркава се, вече по небу пали 'едине своје светиљке, звезде, те лепе сБетло-плаве очи ноћи. Сјајним прахом у беличастој и бриткој измаглици, налик на сан, као свадбеним велом покривена су тамна и ливља мнедра шуме од борова и јела. Или: опет ноћ; звиждећи по врховима четинара, високих и миришљавих, и ломећи се о камење, лудује по планини ветар...
... То стара Јања куца тојагом и отвара лебела и тешка врата од храстовине. Вади из недара дрхтавом руком неки замотуљак, као да је свет, са таквом усрдношћу, и спушта ми та у крило. Седа, затим уз огњиште на коме гори ватра, скрсти руке, мала као печурка, али поносита на свој напор и жртву.
— Читај, на... Читај,..
и ја седам и читам, погледавши је најпре радознало а жмарци ме подилазе од речи исписаних на хартији...
— па то... то... почнем да муцам.
••. Читао сам полугласно, и речи које сам налазио на хартији, иако сам их и до тада чуо, чиниле су ми се потпуно новим, и дубоко у моме бићу звониле на светлост, узбуђивале ме до крви... „Домовина... Слобода... Старци и деца која горе у својим домовима... Отаџбина...
— То само он зна да нађе такве речи које до срца досиру, млеко материно, он... Срце ми је запалио, а не долази да га видим... ту, ту... сагорео га...
Стара Јања није се стидела да открије увенула прса која су, уместо млеком, била испуњена болом, и ружно се руменела на првеном отсјају топле, разбуктане ватре крај широког и задимљеног огњишта,
•.. Једном су је, у предвече, када је режим излазака и улазака у село и из села био нарочито пооштрен, ухватиле бурарске страже при повратку из долора,
— Откуда идеш, бабот — питали су је.
Она се правила глувом и полако одмицала пут села,
— Откуда идешт
Тек када су је кундаком лупили у ребра, она се окрену-
у
· да према њима.
— Ат Шта питашт
Пустили су је као „безвредну рђу“, за коју не вреди ни куршум „арчити“, ,
·••• Тако је стара Јања са врха Топлог Дола, ислод Ми• мора, тражећи свога унука, и у сталним мислима на њега, у сумрак свога живота помагала рађање слободе,
• • •
Проште златне јесени, када сам се са колама, јеловинпе враћао из планине, прошао сам поред њеног дома. Свратио сам, неравно, повучен призвуком скорих сећања, тако јасних и свежих, и сивим каменом, тим малим делом огромног драгог које ме окружавало, Вечерали смо у троје, угостили су ме најлешпим што су имали. А то је одиста било дивно: густо и отужно — слатко овчије млеко, саламурски сир и погача од ражи. тек извађена из црепуље. Чардак од борова и јела био је иза нас, а изнад звезде, те лепе светло-плаве очи ноћи,
— Он нема брата за девера, рекла ми је Јања тада, за
редбе' у којима учествује друштво као целина, тим пре што ће поменуте типове приредби моћи да не друштва као што су она са аматерским по-
вечером, показујући покретом главе на свога унука, Разумео сам је и пристао од свег срца. 4 СЛОБОДАН ЏУНИЋ = ЈАМАМА ЧЛАНОМ ИМАМА
Јовановића 1-ТУ • Поштански фах 752 " Штампарија „БОРБА"» — Београд Кардељева 81. Рукоп иси се не враћају
Одговорни уредник Драгутин Шолсјић • Улица Драгослава Телефон 20-443 • Чековни рачун 103-90322"