Biološki listići

(jd

Jer Je neutešno da upravo omi naroci, koji bi najviše}. potrebovali izuzetnih umova, najviše ih gube i najmanje? iškorišćuju.

Ali ostavimo genija na stranu. Dosta ih je koji su, ubeđeni da su. neznani seniji,. pa nije potrebno da on, koji su ubeđeni da to nisu, zamisljaju da oko njih vrve takvi} »voliki neznani«. Ovde se tiče drugoga pitanja: o naučnom?” određivanju umne darovitosti.

njegove fizičke ı umne moći, koji zahteva, da svaki čovek ograniči polje svoga delanja n društvenoj zajednici. Napredak u ma kome pravcu ljudske delatnosti zahteva tu podelu rada, kao što je zahteva evolucija ı usavršavanje živih etvorova. Bez dublje podele rada društvo Je ma niskom stepemu, kao oni stvorovi u kojih Jedna ćelija uzuva na eebe sve žiyotne funkelje. :

Uzmimo, na primer, napredak nauka. Taj se napredak naravski, ne sastoji u prostom prenošenju znanja < Jednoga pokolenja naučnika na drugo, niti u što većem mnagomllavanjn vaznolikog znanja u jednome mozgu, već u stVavanju novoga, otkrivanju nepoznatopa, iskorišćavanju stečenoga. Dakle, već u pogledu sticanja znanja svojih pre-}_ daka, čovek se mora ograničiti. Kada bi naučnikova svrha bila da što više nagomila u sebi svestranoga znanja, tada Je jasno da nauka ne bi napredovala, jer s obzirom na du-}Žinn ljudskoga veka i na moć naših moždanih funkcija. naučnik bi bio zauzet celoga svoga veka pogtizanjem bpostavljenoga cilja — koji ee ne da postići. Nauka napre-. duje, je» su se naučnici odrekli da budu »sveznajući«, podelivši među sobom ljudsko znanje. Radoznao duh. koji bi se bavio izučavanjem starih jezika, mehanike, emtomologije, sociologije, geologije, historije, medicine, akvarela, sviranja klarineta, ı t. d., bio bi veoma interesantan, pored tosa što bi sebi pribavio raznovrena i ako ne duboka uži-