Борба, 21. 12. 1958., стр. 10
Страна 10
На пушофању пе
БОРБА
4...
- „Недеља, 21 децембар зе
_ ошкрибамо само сбеш
Људи најчешће путују са фотографским апаратом обешеним око врата. Има их, такође, који путују са 0громним дењцима карата и мапа, који брижљиво скупљају све проспекте и све програмг и који се враћају "кућама узнемирени што неће моћи да сложе све како треба и да свему нађу одговарајуће место. Први су радозналци, други су педанти, само што за страсти ових других, понекад, још и може да се нађе оправдање. Има, разуме се, и таквих који по свету путују као пакети; има их који, као Хаксли, носе са собом читаве томове енциклопедија и то је, по свој прилици, један ванредно висок степен педантерије; они траже не само податак из прве руке, већ и проверено, аутентично обавештење. Са свога пута по Истоку, Хаксли се вратио са једном великом и лепом књигом. Он је донео „Заједљивог Пилата“, за кога је, доиста. у ковчезима, требало држати Британску енциклопедију, а у глави имати доста сарказма и при видне бар интелектуалне надмоћи. Неки људи крећу на пут са драгим књигама
» које рашчитавају. Некад је само једна књига довољна да испуни читаво путовање, али се обично догоди да књиге остану непрочитане, тек начете и заборављене у кабини неког брода који је престао да буде путујући храм досаде онога трена када је својим боком додирнуо лучки док.
Најбоље путовање било би, можда ипак, путовање са успоменама, асоцијативно путовање, али то, наравно, уопште не мора да буде тачно. Као и све друто, и путовања зависе од човека: како ко живи и мисли, тако ће и путовати.
Можда ме књига „Имагинарних интервјуа“ Андреа Жида навела да се поново сетим да не би било"лоше када би се могло измислити да се на путовању, човек су сретне, рецимо, са неким личностима које припадају одређеним срелинама, које су измишљене, а које свеједно улазе у наш живот као неки далеки гласови, неразговетни и туђи, које треба ла разумеме.
У току топлог септембарског поподнева. седећи у Кафе а ла Ренесансе, поред самог моста Мирабоа, испод кога, разуме се, „тече Сена и наша љубав“. опчињев по мало и Аполинебом и првим сусретом са Паризом, дубоко и удобно заваљев у црвено-жуту плетену наслоњачу, човек може, он мора да се сети да би можда баш ту, на том месту, могао да се догоди јелав измишљени сусрет са тим Аполинером, онакзим какво: га памтимо по познатим већ карикатурама на којима је приказан као задригли солдат, са завијевом главом. Можда би се ту. у томе амбијенту, могла најбоље да схвати његова лепа песма. а кроз њу ве само он већ и дух једног града, једнога доба, једне нације.
Или бре се ту. или негде другде. могло да догоди чудо па да човек у себи. али интензивно као на јави, обави разговор са господином Годоом. кога, као што је познато, нико није дочекао, па, због тога, нико ни разговарао са ЊИМ. Господин Годо би. рецимо, могао некога да чека, као што многи чекају њега, и можда би се тада објаснило да господин Годо и сам, уствари, увек чека друге као што други чекају њега, само, нажалост, на погрешном месту. Тај господин Годо би могао да буде и изморени, погурени чичица
са розетом Легије части у запућку, и углађени бизнисмен помно зализане косе и беспрекорно изглачаних панталона, са рукама које миришу на парфеме и косе младих девојака. У таквом разговору господин Годо би, сасвим необавезно, могао да каже ко је он уствари и шта он претставља. Да ли је шанса, коју многи чекају
а ретки налазе, или је бог.
који у лику онога дечака што најављује да. ће „господин Годо доћи сутра, засигурно“, шаље Месију и збија сурову шалу са својим верницима, који су у невољи па морају да дозволе да их богови вуку за нос. Или је смрт, како то људи најрадије толкују, што је доста невероватно, јер смрт тако сигурно и тако веминовно долази увек, а господина Годоа никада нема.
Довољно је, рецимо, на таквом странствовању, случајно видети младића у бе-
сусрести Камијев Марсо, јер би он данас свакако био на слободи. Не само помилован већ и пуштен из тамнице. У нашем времену, душа убијеног Алжирца га не би довела на гиљотину, већ би му, вероватно, забли стала на грудима као заслужена колајна. Био би херој и ветеран тај Марсо и свакако би човек од њега могао да сазна многе занимљиве податке о новом апсурду који није само камијевски, већ и апсурд нашет времена, апсурд Француске
У расхлађеним просторијама централне библиотеке Клермонт-колеџа, у Калифорнији, човек би могао да нађе Хемингвејевог Роберта Џордана. Ов више не би био републикански борац, опседнут неким чудним бајроновским сплином, и са мирисом смрти на себи, већ поново лектор за шпански језик, кога пред вратима чека скроман „Шевролет“ и трејлор на жалу Лагуна
гтон скверу и на каменим столићима игра шах, док око њега, разбацани по трави, разбарушени младићи грле девојке, лижу сладолед и окрећу дугмад на својим џепним радиоапаратима. Стотине људи који су у младости, ваљда као и Јуџин, обећавали много и насељавали се у Гринич Вилеџу чинећи га америчким Сен Жерменом и Монмартром, проводе вечери и вечери око фонтане на Вашинтгтон Скверу и опомињу се своје узбуркане младости, својих снова и амбиције које данас. некако судбински, не иду даље од једног хамбургера за вечеру и, у срећним тренуцима, једне чашице вискија. У Масачусетсу. поред Салема, баш игпод дрвета на коме су пре триста година биле обешене вештице, а уз које се сада праве сувенир-фотографије, по цени одређеној на лицу места, могао би се чути громки глас Џона
~
лој кошуљи, како, нагнут на прозору, гледа мување путника по перону станице Сен Лазар. па га доживети као Сартровог Херострата, Пола Ибера. Тада се човек, у машти, већ пење мрачним и тесним степеништем до њетове собе. у којој ов крије свој немир и у којој кује самотне завере против човечанства. У неком бистроу на булевару Сен Жер мен могао би се, исто тако,
Шемсидин Касаполи: Џртеж
лит Ди
Бича. Могао би Џордан да буде ливан сабе:едник: сазнало би се и за Марију и за Пилар, која можда у некој с скровитој јазбини Барселоне гладна проводи своје последње дане, испуњена својим херојским маштањем и узвишеним успоменама о Паблу и Алфонзу.
Јуџин Гант. би. могао да се нађе негде у: њујоршком Гринич Вилеџу,. како доконо седи у парку на Вашин-
Пођодом 35-годишњице смрти
ДЕЛО ПОСУДБИПА АЛЕКСАНДРА НЕВЈЕРОВА
Само седамнаест година, од 1а0в по 1923, трајала је пелатносј књижевника који се звао Алексанлар Сергејевич Скобе љев, а узео је псеудоним Невјеров. Пре три и по депеније ов је. умро (у својој тридесетосмој години). не довршивти роман „Гуске — лабупови“, на који је с разлогом мпиого полагао: нако том пелу нелдостају коначна ауторона релакција и. што је још важније, „кров на зграли“. тј. послел“ ње странице. оно спада међу врхунска остварења Невјеровљевог крепког џи самосвојтот талента.
Пре Октобарске револуције име овог писпа је врло ретко помињано у Критипи. Сасвим прукчија књижевност, са именима која су мањим пелом славна и данас, пок су већином заборављена, била је заклонила ол погледа скоро свих тадашњих руских критичара, Невјеровљеве приче о селу и сељацима, сочно, упечатљиво и нешаблонски написане, поникле из најнепосрелднијет виђења стварности, Лодуше, изванрелно пронипљиви Горки запазио је таленат сељака и сеоског учитеља СкобељенаНевјерова и писао му 1915 године али пнајтире призвање дошло је тек после Октоћарске револупије. Међутим, и тада су оцене критичара биле релативно малобројне, али руске масе прихватиле су Невје рова као писпа који је њима веома близак и драг,
На почетку двадесетих година Непјеровљева популарност у масама добила је заиста 0-
ОДАБРАЛМ СМО ЗА ВАС
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
„Децембарска група““ (Уметнички пави-
љон на Калемегдану).
( Међу оне ретке тренутке који су у стању да узбуде и заталасају пажњу јавности, многобројне ликовне публике првенствено, бесумње спадају и изложбе „Децембарске трупе. За такву своју репутацију она има да захвали својим члановима који су увек у првим редовима
савремене српске уметности,
снији приврженици новог и
а истовремено и најстрамодерног уметничког. израза.
Излажу: Милош Бајић, Лазар Возаревић, Лазар Вујак-
лија, Александар Луковић,
Зоран Петровић, Миодраг
Протић, и Младен Србиновић, Александар Томашевић, Стојан Ћелић и Драгутин Шизарчић.
ПОЗОРИШТЕ
Жан Жироду: „За Лукрецију“.
Током ове недеље, у југословенском драмском позо» ришту биће приказана премијера (25 децембра) и репри· за (26 децембра) драме Жана фиродуа „За Лукрецију.
громне размере, он је спадао међу најрадије читане савремене писце. Нарочито оду“ шевљење читалапа и хиљада слушалапа изазивала је прича Невјерова „Марија-бољтевик“, мајсторски _ написаво мало дело о младој сељанки која раскида са дојаделим сеоским конзерватизмом и опредељује се за револуцију. Свежина и неусиљеност приповедања, природан хумор, сигурност у карактеризацијама лич вњости, доследно избегавање и најмањег призвука дидактич“ ности — све је то учинило Невјеровљеву причу једњим од најомиљенијих дела У почетном раздобљу совјетске књижевности. Не мању популарност уживала су тада и многа друга дела Невјерова чију се таленат сна жно развио у периоду од Октобарске реполупије до преране књижевникове смрти.
Књижевник који је рођен У једном сеоцету некзџашње Самарске губерније (град Самара зове се ланас Кујишев) и који је само стицајем релативно срећних околноста. после ду жег периода лутањт ол једног случајног позива ло — другог, стекао учитељску диплому нај нижег степена — 33 такозване школе писмености, — тај књижевник је постало »елика нала и врело правог, са наролом при сно повезаног _ стваралаштва. Постао је то за мноштво људи, друштвено и духовно покренутих Октобарском револуцијом, за најнапреднији — део руског сељаштва.
отне
Проктора, јер није тај глас био упућен само судијама и праведницима тога времена плусквамперфекатског, већ и многим џелатима и инквизиторима _— времена шњег. Сусрет са Џоном Проктором био би диван и, зачудо, нимало алегоричан разговор о кафкинским уКАО аМЕ комитетима, слус жбама, бироима, судовима и иследницима, који се данас брину о судбини и бу-
Доиста, село је извор и утока Невјеровљевог стваралаштва. Отстранивши сваку Помис: на идеализацију и упрошћавање веома сложених одно са им стања на селу истинито приказујући сударе и окршаје мноштва супротнссти, не Умањујући на својим страницама размере и јачину _ отпора конзервативних снага села Ре волуцији (што чини тему последњег књижевниковог _ дела романа „Гуске—лабудови"), Невјеров је широко одразио У свом послеоктобарском опусу један вид руске стварности ол 1917 до 1923 године. |
Још већи успех доживео је мали роман Невјерова „Ташкент. град обиља" једино његово дело познато нашој читалачкој публици. Страховита глад која је 1921 и 1922 године владала у књижевниковом за. вичају и -која је нагнала Невјерова да заједно са својим
ПОВОДОМ ГОСТОВАЊА ЧАНГАЛОВИЋА У | ПАРИСКО! ОПЕРИ
дућности света. Ради свежијег колорита, тај Проктор би, данас, могао да буде, рецимо, отпуштени учитељ, осумњичен за сарадњу са комунистима. Савршено је свеједно да ли је он опседнут ђаволом или дијалектичким материјализмом судбина би му <е поновила, као што се поновила многима пре њега, а поновиће се, на несрећу и многима после њега.
Ухватити се, на таквом путовању, руку под руку са Јуџином Гантом, и ћаскати са господином Годоом, значило би само остварити један сусрет са светом и са животом. Путовати кроз земље и кроз време, а остајати увек на истом тлу иу истом времену. Маколико те личности, доведене у живот снагом или болешћу маште, не биле, доиста, лишене књишкости и једностраности, кроз њих се, на одређен _ начин, – рефлектује стварност у којој су поникле и која их је учинила онаквим каквим заиста јесу. Ако би биле истините, увер љиве у своме хуманитету, у коме садрже цео бескрај односа, осећања, мисли, грехова, заблуда — које припадају свим људима свих поднебља и времена, оне би могле да живе у нама. јер су постале део нас самих, наших судбина. Оне би излазиле из сенке када би дошао њихов час. Разговор са њима, о дубоким значајима које имају и носе у себи, био би један додир са животом, посредан додуше, али, за узврат, додир извршен управо тамо где је концентрација животности и истинитости најгушћа; на личностима у којима је сублимиран по један вид вечног. Вечног и општег, једчако колико и краткотрајног и регионалног. Јер путовања, ако то јесу, што значи ако су путовања гладног духа више но радозналог објектива, нису само сусрети са невиђеним просторима. Путовања су враћања себи. са“моме, прилажења себи. На путу човек прелази меридијане и хиљаде миља, виђа
пријатељем књижевником Степ нојем оде у далеки Ташкент да би одатле, из „града обиља", понео жита, чини основну нит приповедања, Оно што је уочио на свом путовању у ТУРкестан писап романа је знатним делом везао за подухват „јунака" романа, сеоског лечака Мишке ЛДодонова, решеног да спасе породицу од глади.
Некад изузетно омиљена, а затим веома дуго занемаривана, Невјеровљева проза као да је прикупила у себи самој, током две и по деценије запостављања, довољно снаге да поново закуца на врата совјетских изпавачких предузећа. Пре неколико година мања, обласна пре дузећа почела су да прештамтавају текстове Александра Невјерова, а недавно је у Москви изишла књига његових изабра-
них дела. , 148.
„један сјајан Борис“
(Од сталног дописника „Борбе“)
Првак Београдске опере Мирослав Чангаловић нала зи се за гостовању у Пари зу, где је наступио, између осталог, у насловној улози опере „Борис Году-
(Ово занимљиво дело француског писца на сцену позори“
шта код (ветног трга поставио је Џрнобори, Мира Ступица, Бранко
џлоте тумаче Марија
ата Милошевић, а
Плеша, Јован Милићевић, Стево Физон, бахела Ферари, Олга Спиридиновић, Карло Булић и други.
•
ОПЕРА
Ђакомо Пучини: „Мадам Бетерфлај"
На сисни Београдске опере у суботу, 27 овог месеца, биће приказана опера „Мадам Батефлај". У насловној
улози појавиће се наша позната певачица, првакиња
Љу-
бљанске опере Вилма Буковац.
МУЗИКА
Игре и песме алжирског народа.
Алжирски фолклорни ансамбл приказаће београд
ској публици, после гостовања у
Сарајеву, „Игре и пе
сме алжирског народа“. У режији Мустафе Катебе, ал-
жирски уметници
ће наступити у дворани Коларчевог
универвитета џ уторак, 23 овог месеца.
нов". Тим поводом францу ски лист „Ар" објавио је опширан приказ под насло вом „Мирослав Чангаловић, један сјајан Борис ко ји још треба да сазре". Под међунасловом – „Један убедљив глас" критичар Жак Буржоа пише: „Приликом свог поновнот гостовања у Паризу, главну атракцију претстав љао је југословенски бас Мирослав Чангаловић у на словној улози. Парижани су већ имали прилике да чују младог певача са ансамблом Београдске опере у „Кнезу Игору", „Хованшчини" и Маснеовом „Дон Кихоту". Његов. глас је један од најлепших наше епохе. Он има, између осталог, убедљиву музикалност и лепу сценску појаву." Критичар затим констатује да то, по његовом мишљењу, није најбоља Чангаловићева креација. Он сматра да његов глас вије У „Борису Годунову"“ дошао до пуног изражаја, изузев у завршној сцени. „Али" завршава он Чангаловић је млад и његов глас треба још да сазре
за ову тешку улогу. С. Глумац
лица градова и лица пролазника, и свуда са собом носи себе. Искуства бивају више оплемењена него 0богаћена, а искуства су успомене. Прави путник је, можда ипак, само онај који никада не напушта своје огњиште, не прелази свој праг и не излази из своје коже, Онај, коме припада свет, као што и он припада свету У коме живи, велика, најве-
РАЗЛИКА У ДИФЕРЕНЦИЈИ
Говоре о неком лицу
да пјесничку има жицу.
А уствари (и у вицу)
он пјеснички — бије жицу.
ДУБЉИ РАЗЛОЗИ
Дјело је добило награду сјајну. А зашто — посвуд сам питао... И напокон открих велику тајну: — Нитко га није читао!
ЈЕДНОМ КРИТИЧАРУ (По Марцијалу, 40—104 н. е.)
За те је, чини се, главно да понеку пјесму ми кудиш. А зашто не кажеш јавно
ћа лепота: човек.
У њему време и -простор. Предраг Палавестра
ДАМА
из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА
СОБА ЗА ЧЕТВОРИЦУ
У
О
ЗАМАК
РАК
ОЛГА
МАРКО
ОЛГА:
МАРКО:
ОЛГА:
МАРКО:
ОЛГА
МАРКО
МАРКО:
ОЛГА:
МАРКО
ОЛГА:
МАРКО
ОЛГА
МАРКО:
ОЛГА
МАРКО
Олга долази први пут на ман» сарду у којој је сликао _ недавно умрли Иван, младић кога је она волела. Затиче Марка, који се до» селио наместо Ивана у собу за
четворицу. (Одломак ба ТТ чина).
(се нашла у вратима. Збуњена је што је наишла на Марка): Извини, ја без куцања... Нисам мислила да си ту, (збаци ћебе и устане): Ту сам. Сликам.
Настави ти само. устаот, | Овде има саме једна фотеља. Мораш сести кад си дошла. Овде није довољно топле за болесника. Огрни то ћебе Молим те седи.. Мени је већ сасвим добро. Обично запаљење грла...
(седне).
(огрне ћебе и шета скученим простором мансарде).
Зашто си
ШЏауза
Што си дошла2 У прву посету мртвоме на мансарди7 Овде је све друкчије.
(грубо): Нисам ни једну ствар помакао. Све је као што сам затекао, Само сам окачио своје слике.
Ипак је друкчије... (Устаје и показује на слике). Овде је било једно велико платно. Он је говорио да је недовршено. То се, истина, није примећивало. Рекао је да га неће ни довршити, јер зна да не би умео да га заврши. Говорио је да би се разочарао кад би видео да није у стању да реализује нешто што је замислио. .. Овде је био један мали акварел. а овде. шта је овде билог.. Видиш, заборавила сам... Већ сам заборавила. (Скине са тог места Маркову слику и размишља над празним зидом. Пође погледом по Марковим сликама, не гледајући њих, већ Иванове слике које су ту некада висиле). Као да је билр више слика... Слике су му биле ведрије... Имале су више прд стора и од тих његових слика као да је и овде било пространије. (се хистерично развиче): Већ ме два месеца окружујете мртвацем! Ја имам права на живот у овој соби! Живи пре свега имају права на живот! Мртви су за гробље! (узвраћа викањем): Живи умеју да брбљају! И ти то знаш добро! Ти си жив! Ти си стопроцентно жив!!! И знаш шта жив Може!
Знам! И не стидим се тога! Бар нећу да се стидим тога што сам жив! А ви сви требало би да се стидите са том својом утваром!!|! Мени је тога доста.
(интензивно, још увек повишеним тоном): Тај човек је до јуче био у својој соби, живљи него што си ти икада бџо, Он је толико припадао животу да је мртав живљи од тебе! Разумеш ли!!! То схвати! Он има права на то да је још међу нама! Он је умро случајно. Он је умро неправедно!
(оштро и готово презриво): А за кога се још не каже да је умро неправедно А какве ту уопште има правде или неправде2!... Макако да сам умро, тражио бих да ме сматрате мртвим, потпуно. Немам шта да тражим по главама људи. Кад већ нисам ту од крви и меса, шта ћу по туђим главама, То је лаж! Да живим као лаж, у одломци“ ма, у папирићима. Да ме од коцака слажете као деца! Па нико мене не зна, Нико нас не сна. Ми се не позна-
шта о остатку судиш
ан НИШ о ДНИ ниаљљав_. смени ПО.
амо ремек даније
-
ОЛГА
МАРКО: Мислиш дуго да ће се тај
ОЛГА
МАРКО (благо): Али мораш се поми-
ОЛГА
МАРКО: Седи..
ОЛГА:
МАРКО: Али зашто је он,
ОЛГА:
ААУУУУ зао УКАЗИМА УМА АОЗААУ
атое АН
НА ЧУ
У
УУ | 3 по радна АЕ ЗА АЉАСКА
Мирослађ Белођић пи Јођан Ћирплођ
јемо. Ви њега не знате! То што чувате, то је лутак од крпа и пилотине.., Да је бар од тога, него је од некаквих трагова, неких сенки, неких успомена — или како ви то већ зоветег Он је био друкчији! Он се не може сачувати! Никако! Ни у коме! и
(нервозно): А да си сам, сасвим сам на свету, да ли би могао рећи да постојишт... Доста ми је да се такав сачува! Доста!!! |
лутак од иверја сачувати меЂу нама7 Заборавићете ви ту лутку! Волшебно ће једног дана нестати... Њега уствари више нема! Знајте то сви! Нема! Погледај, је л' туг иване! ! ! Иване-е-е! ! ! (Станка) Видиш, нико се не јавља. Не јавља се та успомена... Дед, "нек се јави онај из твоје # главе, онај што га чуваш тананог, сатканог од потке тање него вилина косица и чућеш само свој пискутљиво глас. неће бити ни налик на
његов!
(је окренула леђа Марку " тихо плаче): Знам ја све то. Знам... Али буди се нешто овде. .. овде се буни... , Ја жи“ вим, ја једем. ја корачам, ја плачем, а од њега више ни“ шта нема... А имао је права · на живот као и ја, као и ти, Имао је од нас више смисла за живот, више радости, Ввише жеља да живи... Више права да живи.
рити са тим да је то готово. Нема ту ко да бира, да дели правду, нема оног ко би ту оцењивао ко је шта више или мање волео.
(устаје): Идем...
. Хтео сам да ти кажем да ми је јако непријатно... што сам викао... Али знаш, само зато 'што сам викао. Оно што сам рекао, то сам и мислив Зашто они мене с њим стално упоређују“ Стално осећам нешто од 0них првих погледа када сам дошао овамо,
Схвати једно. Живе људи, сваки живи од њих за себе, и свако има право да те воли и не воли, има право да буде немаран према теби, да не обраћа пажњу на тебе, Ниси ти њихова прва брига. Па имају они својих послова ва ове тесне собе... са тобом У њој
Хане
в
А ДА
извини, п0требан да буде у сваком разговору Зашто је потребно да се он стално подразумева!
То је друго, то је, како бих ти рекла. .. Не, нећу умети да ти кажем... Ниси га знао. Не знаш ти како је то кад ти пред очима, готово на рукама ишчили један живот, једна
младост. То је као да си ти и остао себи на ру-
сам умро, кама, само мртав.., да се макнеш не Можеш... Ето ја,
ја сама не знам, али одувек сам живот гледала отвореним очима... Па и ја не могу да дозволим себи да буде заборављен, што је природно, и знам да је тако. Ето кад У“ хватим себи дан, два, недељу дана да је прошло и више ми не пада на памет и да је једва то као некаква мука, не“ каква сета, онда морам да дођем овамо, морам, нагнам себе; и ту да га се стварно сетим... измучим се тиме да није ту. Остајем ту док га се не сетим интензивно, као 080 га дана када је умро, Да ко ђем овамо морам... (Скупљ своје ствари). А сада идем.