Борба, 21. 12. 1958., стр. 9

Писци Југославије узели су као први и главни мотив разговора на своме У конгресу садржину Програ ма Савеза комуниста Југославије. И то не случајно. Пре свега, Програм Савеза комуниста Југославије и није оно што се обично под разумевало под појмом про грама једног политичкога покрета, или једне политич ке идеологије. С јасном и

| чврстом идеолошком сушти ном, он није формулисан у параграфима и у доктринарним алинејама. Он не претходи стварима нити унапред предвиђа животне законе. | Он је збир искустава једног већ револуционарно остваренога нашег живота и оних закона које смо применили да тај живот остваримо, њихова анализа м њихово идеолошко продубљење и прецизирање као путоказ и за данас и за сутра. Према томе, то је уствари програм нашега живота.

Читајући још у првој вер "зији текст Поограма имао

· сам одмах утисак да се у њему де факто говори о мени лично. Ја сам у његовој садржини налазио себе у односу на себе лично, и себе у односу на свој интимни животни круг, у односу према другима, према средини, према заједници, према обавезама и задацима које ми она налаже и правима која ми она даје. Нашао сам се поуздано упућеним не само у оквиру нашег животнога круга, не то У оквиру читавога збивања у свету. Нашао сам себе, и гледајући себе као део целине, и све нас у односу према глобусу,

И зато мислим да се писци нису случајно концентрисали на ову садржину. Писци су израз живота, који треба да тумаче, да асирмишу и — где је ну“ жно — да га и поштено критикују. Програм је наша животна материја и зато је управо и био тренутак да се писци његовом садр= жином озбиљно позабаве. ј~ разуме се, не да око њега воде неку врсту панегиричне, славопојне дискусије, него да виде шта су из њега разумели и сосетили као законе нашега

живота, као интегралну. о-

ријентацију у односу на наш живот и на свет, у односу на своје стваралаштво. · _ Други мотив је далеко општије, универзалније при роде. Данас се живи у изванредно нуралгичном времену, У оштро опакоме тре нутку. Југославија игра одређену и значајну позитивну улогу у замршеним проблемима светске политике. А они се за нас потенцирају и компликују и тиме што смо ми, у овом замршају светске политике, оштро и грубо нападани. И то управо због чврсте соли дарности нашега човека са Програмом Савеза комуниста Југославије, јер Програм за нас није мртво сло

долет

аш х

БОРБА

РЕЧ НА КРК КОНГРЕСУ

во на хартији, него сугестивни вид нашега живота,

Конгрес писаца Југославије је данас у центру широко заокружене пажње. Он је нарочито под врло оштрим лупама посматран са оних страна које нас »идеолошки" нападају. Али је у центру пажње и оне друге, која чека да види какве ће последице, на све укупном састанку писаца Југославије, да се осете због тих напада на нашу земљу. И зато ова једнодушност, ово поуздано стајање уз програмско слово нашега живота, који се тако видно на конгресу манифестују, добијају особени значај.

Питао сам се више пута, пратећи вулгарну, дивљу, некултурну и антикултурну кампању која се против нас води, и која је самим тим и нехумана кампања, У чему да јој потражим суштаствено објашњење. И другога нисам могао да на ђем него да онима који нас данас у име „социјализма" клеветају највише и смета у нашем Програму управо његова изванредно потен-

цирана, топло људски на-'

тлашена хуманост. Јер ми смо идеолошки хумани у одбрани човека на свима животним линијама, па и од неправди које се применом крутих, а често и свирепих догматских поставки могу нанети и чо-

веку и животу. Догматизам је нехумана ствар. Догматизам "у безобзир-

ној примени постаје брутална ствар. Такав догматизам је можда још којекуда и потребан, па и нужан. Али ми бранимо хумано у животу од сваке оштрине, од сваке бруталности која живот крутом догматском применом илде= ја може да повреди. И чини ми се да је ово заиста један од мотива који се мо же узети као психолошки повод за овакву једну ругобну кампању. :

·_Није случајно што нас у.

њој називају неком врстом романтичних сентиментала ба, што говоре о нашој разбољености, и што имају увек ироничну интонацију за хуманизам нашег Прогзама. Све је то нечим про Узрочено, и ја претпостављам да то извире управо из оне животне ситуације где је широко и искрено постављена антидогматична хуманост више или ма+ ње немогућна да буде оживотворена. Кад о овоме говорим, мислим поглавито на оне океанске огромне људске бројности где се за једница броји на стотине ми 'лиона и на половину милијарди. И питам се понекад, у тренуцима револта који у мени ова нехумана кампања против нас изазива, да ли огроман број, страховити, ужасни, скоро бих рекао ирационални број људске множине у једноме скупу не постаје можда и једна претња — човеку-појединцу, тој безначајној мрви-мрвици у равнодушној огромности заједнице. И питам се да ли се у том огромном бројноме пространству живи, топли појам о човеку у извесној мери не губи, да ти се вредност појединцачовека на известан начин не обара, не девалвира...

Пре неког времена. могао сам да чујем преко радија, или да прочитам, или ми је то неко рекао, да је не знам који кинески руководилац изјавио да за Кину ништа не би значило да у даноме моменту сто милиона Кинеза погине за остварење једног одређенога циља. И ја сам се најежено згрозио, А онда сам се сетио да сам некад и негде прочитао да се у унутрашњем животу океана нема оно осећање вредности живота, она стрепња

за живот и брита да се живот не изгуби.као што се то има у рекама и језерима, у нашој природи, под нашим, видицима, ако пуцате, на птицу да је о-

Милан Коњовић: Џртеж

КЊИЖЕВНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ |

, ,

борите, онда ће птице које су са њом летећи друговале још дуго времена кружити над тим својим срушеним чланом заједнице, да му помогну или да га ожале. У океану кажу да није тако, и да је у томе једно од објашњења што се, например, у огром ној океанској равнодушности китови могу у многим хиљадама да улове. Ја ово говорим више или мање ли терарно, али литерарни мо тив, једна литерарна метафора, може много да значи. Бојим се да и у овом тренутку метафора и поређење које овде употребљавам нешто врло озбиљно "значе.

Ако хуманост нашег Про грама треба да се брани, ко ће јој бити први бранилац ако не писац Писац мора да са позиција хуманости брани законе нашега живота, који су скроз, одозго до доле, суштаствено хумани. Писци имају овде и данас широко оства рену слободу мера и сразмера, облика и садржаја за своје стваралаштво. И она се последично оживотворила хуманошћу нашег животног пута. У суштини, та слобода омогућује нове садржине и у њима нове квалитете. Борба за квалитет је, чини ми се, најпуни ја последица оваквог нашег слободног уметничког пута. и зато писцима импонира висока обавеза да нашу животно програмску хуманост, из које стваралачка слобода и извире, енергично и одлучно одбра не.

Наша _ литература има још једну изванредну позицију. Наш писац је слоболан, и у исто време ослобођен од свакога послушни штва. Ја савршено знам и не само да знам него то ли чно и заступам — да литера тура мора да буде у једној витлој, племенитијој служби једном вишем, племенитијем животноме моралу. Али књижевност не мо же и не сме да буде пост шничка. Уметност не може да буде сервилна, него Управо. обратно од тога. она мора да буде и да остане суверена. Ту сувереност ми данас имамо и морамо. да је чувамо, јер је она за нас драгопена привилегија.

У овом тренутку пада ми напамет тужан случај са совјетским писпем Пастерваком. Нобелова награда њему није додељена — и ту не треба да се заваравамо — без иједне политич ке примесе. Нобелова награла је њему намењена и зато што се унапред претпостављало да ће он због ње доћи под удар своје соп ствене заједнице и својих сопствених књижевних дру

уманизам

това, јер ју је као „непослушмик“ добио. Ја нисам прочитао Пастернаков роман „Доктор Живаго“, па према томе и немам свој суд о њему. Али могу да претпоставим да у садржини тог Пастернаковог романа има понешто што не може да се подудари са

· стварношћу земље чији је

он син. Може бити да ни ја сам све оно што је у томе роману можда помало мистично и регресивно не бих одобрио. Награда је Пастернаку дата за његово квалитативно поетско дело, али због овог романа, дакле и са једном латентном политичком тенденцијом да се провоцира управо оно што се догодило. А догодило се то, да тај несрећни Пастернак ни крив ни дужан, добије Нобелову награду — скоро бих хтео рећи: да њоме буде кажњен — а онда, још мање и крив и дужан, да подлегне онаквој шиби и онаквој нехуманој анатеми ка ква се данас против њега у његовој рођеној земљи извршује и изриче,

И кад сад узмемо себе У односу на такав случај, мо жемо мирне душе да ка„жемо да се то код нас и са нама догодити не би могло. Јер код нас нема послушништва, па према то ме ни анатемисања . непослушника. Такве појаве наша литература не условљава, јер то наш животни програм онемогућује. А то је доиста драгоцено, и зато ми то не само поштујемо, него и бранимо до: последњега лаха своје речи.

Милан Богдановић

Страна

| МАЛА ГАЛЕРИЈА НОВИХ ДЕЛА |

МИЛОШ БАЈИЋ:

Радознао и смео дух, Милош Бајић не престаје са својом узбудљивом и упорном сликарском авантуром. је непрестано и непресушно трагање и откривање нових светова, естетских и емотивних. Упознали смо га, још мно го раније, као одлучну и темпераментну личност која је своје припадништво експресионизму испољавала на снажан нарочито у циклусу својих слика посвећених страхотама логора Матхаузен, Али, исувише је велика његова радозналост, немир и сумње можда, да би се он дуже задржао на том проседеу. Испод његове кичице израстају затим неколико прелазних етапа које, лагано се ослобађајући предметности, залазе најзад

и драматичан начиав,

Она

ју.

Варијанта у светлом ЈП

у чисту апстракцију. Постоји неколико знакова да је Бајић баш у њој највише пронашао себе. Пре свега, та фаза има своју прилично дугу прошлост, у стању смо да у њој угледамо један логичан континуитет, јасну развојну линиУ своје садашње, богате и звучне колористичке оркестрације, Бајић уноси једну истанчану психолошку ноту, која је с једне стране дубока и драматична, а с друге разиграна, светла и оптимистичка. На апстрактним Бајићевим платнима откривамо сугестивну скалу различитих расположења; преко њих у стању смо да откријемо да емотивне и етичке жице овог интересантног сликара звуче и сада личним и озбиљним тоновима,

„Права грађанства“

али не и за југословенске марксисте

У Прагу излази часопис „Проблеми мира и социјализма“ као „теориски и информативни журнал комунистичких и радничких партија“. Недавно је овај. часопис (у свом броју 4, од децембра ове године) објавио, поред осталог, и један приказ Међународног филозофског конгреса у Венецији који је одржан средином септембра ове године. Приказ лепо илуструје колико је часопис „Проблеми мира и социјализма“ „информативан“ и због тога заслужује да му посветимо мало пажње,

Сасвим је разумљиво што се у информацији о Међународном филозофском кон тресу у Венецији истиче чињеница да је овај Конгрес био значајан већ по томе што је успео да окупи 1.200 филозофа са свих страна света. Тачна је чињеница да су се на Кон-

С ПУТА ПО ГРЧКОЈ

-

0), шужни Аргхонше

Из Јона уђете у Егеј Коринтским Каналом, који се у правцу северозапад-јутоисток пружио у правој линији читавих шест километара. Воде Егејског Мора су још дубље плаве него оне у немирном Јону. Од малог места Посејдоније, које се налази на улазу У Коринтски Канал на обали Егејског Мора, па до Пиреја, те чаробне згуснуте европске луке, још је лобрих пет часова са по дванаест миља у пропелерима при добром мору.

Призор који пружа велика лука Пиреј кад у предин лимит тирани мислим

Ђорђе Андрејевић-Кум: Цртеж

вечерје стижете пред Атику можда је само за једну нијансу нешто мањи од величанствености. Читаво једно пространство високих јарбола, катарки, димњака, жица, дизалица, анте+ на и радарских уређаја, са разноразног и многобројнот бродовља, хвата вам поглед као. паук муву у своју танку и чврсту мрежу. С леве стране блистају

· на умирућем црвеном гр-

чком сунцу групице резервоара нафте и бензина,

Са свих страна, бели и црни, огромни и мали, улазе и излазе бродови из свих крајева света. Тамо уз 0балу. у пријатном бледилу ваздуха. већ су почеле да се буде неонске рекламе у свим могућим бојама, што се драстично намеће видиву. Ако пустите поглед да се за још један милиметар попне изнад те најезде непријатног неонског светла. ухватићете у своју мрежња чу како се још једва приметно одваја од позадине пепељастих планина и брда и од исто таквог — сада већ вечерњег неба — једна једва бела тачкица Акропола! — и нехотице ћете узвикнути сви скупа колико вас је тога тренутка на палуби брода. '

— Акропола!

Са ње су некада стари Грци видели не само своју малу Атину, не само своју пространу Јеладу, већ цео мегдањи свет.

Ево, данас на том истом

месту стоје безброј нација: риђа Немица, чија се два немирна детета јуре од стуба до стуба овог светот места, (чувар их пиштаљком опомиње). Један, изгледа, угледнији Енглез окићен добрим бројем фотографских сочива. Затим, мудре Индускиње, које сваки камен с љубављу загледају са свих страна, као да се ради о њиховој светлој Ин дији, а не о прастарој и оронулој Европи. Онда, опет, један млади жути Немац, који је своју камеру пасионирана срца киноаматера уперио на старо округло позориште, Нешто даље од њега, Холанђанин је посматрао издужену сенку своје ионако високе жене, како се прелама 0 ивицу глатког белог мермера. Нор вежанин са брадом, о коју су се још увек борили скан динавски ветрови и медитеранско сунце, био је дуго замишљено загледан у не познате плавкасте даљине грчке земље, а млада Американка је неуморно снимала своју пријатељицу на улазу у ову пресахлу престоницу света. Џ

Сви ти људи, чини ми се, као у сну лутају по овом малом простору, између сту бова и њихових сенки, загледају сваки камен, сваку стену, сваку громаду, па опет, траже нешто иза њих, милују их по искрзаној и избораној површини, што време учини да би биле лепе. Људи траже да им

камен нешто каже, да им утеху, можда, каже, јер хихаде миља су прешли због овог брда, због овог ћутања. А камен ипак ћути, већ вековима он ћути. Ништа не говори --тако звучније и истинитије као његова тишина, као тишина времена. Силазећи низ велелепно степениште, поново ме, као и при доласку, угледаше два лења лава, без њушки и без ушију — време их беше појело — са удубљеним очима и скоро старачким ликом, али са много снаге у телу и ногама. Два бела роба још једино су овде од свих оних премногих робова што узидаше своју снагу и своја црнпураста и мишићава тела у овај нај лепши споменик давних векова. Два бела роба с тако тужним очима још једино су стајала на вратима престонице Атике и ћутала као божанство. Ни сунце их не беше уморило, ни ветрови што дувају с мора на Јеладу и они с брда на бродовље широм дубоких вода. Ето, они су тако једноставно бели и стародревни да им не можете наћи замене, А робови су своје снаге коју им у камену овековечи генијални мајстор, па сада робују у својој мермерној снази и људској страсти да их увек и увек виђају тако премного јаке, а ипак, немоћно остављене да леже под сунцем и под месецом.

Ништа ме више не може од њих раставити, помислио сам, ни отац, ни мајка, ни мали брат, ни пријатељи. Ништа, рекох. И док још бејах у тој мисли, опет чух звиждаљку чувара, сада не оног малопређашњег. Окренух се и није ме преварила слутња: она немирна риђа деца средовечне Немице јурила су се по стубишту. И не само то; драла су се на сав глас неким опорим звуком коме не могу наћи равна. Дечак је јурио девојчицу, девојчица је хтела да стигне најмлађег брата, а брат се драо да не буде „шуга“. А мама је све то мирно посматрала. Можда би било најлепше да сам се тога тренутка нашао успаван на дну Егеј ског Мора, али, на своју срећу, сетих се паметног Лукреција: „Нипошто нису богови створили овај свет, јер са сувише је мана 'натоварен“. Оставих, тако, Акрополу и лавове пред њом, и спустих се никакав после свега у шумне и заглушујуће улице Атине. Окренуо сам се само двапут према Акро поли: сада је то био само костур од камена чија се силуета не би могла замислити толом људском маштом док се не види у своме правом бићу.

Осетих, затим, празнину у стомаку и код првог пиљара купих поморанџу.

Б. Тимотијевић

гресу „неотомисти (тојест католички филозофи) прет ставили као многобројна групација међу идеалистима“. Тачно је такође да је њу извесној мери,. ојачао филозофски позитивизам“, иако никакве везе са овим Конгресом нема тврдња, ко ја је уосталом веома стараи позната, да су „неки позитивисти истраживачи у области природних наука својим истраживањима кон кретних проблема донели извесну корист у областима као што су: физика, математика и математичка логика, иако понекад испољавају своју стварну немоћ кад решавају филозофске проблеме“. Тачна је и констатација да је „Конгрес у Венецији био први филозофски конгрес где марксизам није било могуће игнорисати и узимати као мету за изопачивањеи инсинуације“. Све су то елементи једне информације која се заснива на чињеницама и којој се не би имало шта замерити све док води рачуна о чињеницама. Али дошло је нешто што је одједном дало информацији други карактер. О учешћу марксистичких филозофа на Конгресу написано је:

„Марксизам је имао сва права грађанства на овом Конгресу. Претстављала га је велика група филозофа. Упоредо са претставницима Совјетског Савеза, Чехо словачке, Демократске Републике Немачке, Мађарске, Пољске, на Конгресу су били филозофи марксисти из капиталистичких земаља, а нарочито из Италије, Материјалистичка гле

дишта бранили су у својим

иступањима такође напредни филозофи из САД и Фрранцуске. На Конгресу

није (била претстављеча филозофска мисао Кине...“

Информација се суочила са присуством филозофа марксиста из Југославијеми одмах је постала дезинформација. Јер, „сва права грађанства“ на овом Конгресу имао је не само марксизам из оних земаља које су у овој информацији -дезинформацији наведене, већ и марксизам из Југославије, који је на овом Контресу био претстављен са пет реферата и знатним бројем учесника. Имена учесника из Југославије била су официјелно објављена у документима Конгреса. Учесници из Југославије водили су веома живе и занимљиве разговоре са већим бројем филозофа из свих земаља, па и са филозофима из Совјетског Са веза, Бугарске, Чехословачке, Пољске итд. Двојица учесника Конгреса из Јутославије била су чак и на једном пријему, који су совјетски учесници Контреса приредили за известан круг позваних. Искључено је, дакле, да је учешће филозофа из Југославије на овом Конгресу могло остати непознато било коме од оних који су на ма који начин пратили рад Конгреса. Учешће југословенских филозофа марксиста на овом Конгресу прећутано је намерно и свесно са истом некоректношћу којом се данас штошта чини против Југославије.

Ако на Конгресу у Венецији „није било могуће и-

гнорисати _ марксизам и узимати га као мету за изопачавање и .инсинуације“, као што испра-

вно пише ,„теориски и информативни журнал комунистичких и радничких партија“, како је и зашто могућно игнорисати марк-

систе из Југославије у том истом „журналу“ само збот тога што су из Југославије2 Учешће марксиста из Југославије уопште се не помиње, а говори се о иступањима „напредних филозофа из САД и Француске“, говори се о неотомистима, позитивистима и егзистенцијалистима, па се чак говори и о онима који нису учествовали на овом Конгресу (о филозофима Кине), '

Даље, ако се у поменутој информацији оправдано мстиче да је „марксизам имао сва права грађанства на овом Конгресу“, какода оценимо то што су јутословенским марксистима одузета права да буду бар поменути кад се говори о учесницима Конгреса7 Треба ли да закључимо да југословенски марксисти немају и не могу да имају „сва права грађанства“ у Прагу чак ни у оној мери у којој су их имали совјетски, чехословачки и други источноевропски филозофи на једном конгресу где су се више чули гласови неотомиста и позитивиста, него марксистат Треба ли из све га тога да закључимо да су доминиканци и буржоаски филозофи показали далеко више толеранције и коректности према совјетским филозофима, него што их часопис „Проблеми мира и социјализма“ показују према марксистима из Југославије и према Југославији уопштег Ако заиста тако треба да закључимо, а ма то нас нагоне чињенице, онда је то веома жалосно, али не: за југословенске марксисте и за Југославију, већ за оне који би хтели да говоре у име маркси-

зма. Др Вељко Кораћ