Борба, 21. 12. 1958., стр. 3

И НЕ —

АЕЦЕМБАР 1958

Народни одбори и снаддеђање традођа

() .“ за привреду Савезног изврх шноз већа одржаће 24 децембра

проширену седницу, на којој ће присуствовати претседници свих среских одбора, затим претседници градских општина из већих градова, претставници републичких и савезних комора, — задружних савева и заинтересованих при вредних секретаријата. На овој седници ће се разматрати искуства и резултати. досадашњег рада на побољшању снаб девања џ градовима као и проблеми и тешкоће, који се појављују у том раду. Донеће се закључци о заједничким напорима како би се и џ идућој години што боље искористиле материјалне мошћности за побољшање снабдевања и сређивање тржишта, Једном речју, конкретизоваће се задаци које – поставља Друштвени план на овом значајном подручту. '

У овој зодини, нарочито џ неколико последњих месеци, појачана је активност која је усмерена на побољшање услова снабдевања у градовима. Народни одбори градова посвећују овом проблему много више пажње незо раније. Анзажују се више у стварању материјалне базе за тртовину (изградња мага цина, хладњача, опрема тртовине разним техничким средствима), без чета се про“ блеми снабдевања не могу успешно ре“ шити. Брину се, такође, о побољшању организације промета, нарочито промета пољопривредних производа. Поред тога, народни одбори радова организовали су на разне начине контролу продајних цена. И, најзад, управо је сада у току важна акција за обезбеђење бољег снаб девања традова поврћем и воћем у идућој зодини, путем предутоварања са пољопривредним ортанизацијама. На овај начин стварају се услови за унапређење производње ових артикала.

У овој тодини спроведено је неколико значтјних мера за побољшање орга= низације пољопривредног тржишта, То

2: полож:. ђ а арена оље оспосо ва || "увај посао, смањење броја посредника у промету пољопривредних производа, да

би: роба што дирекћније ишла до потро-

шача, измена џ организацији градске трговинске мреже, која треба да постане снабдевач традова у правом смислу те речи, с одређеним конкретним задацима,

а под јачом контролом народних одбора. Приступило се и изградњи _ модерних тржница на велико у неколико већих гра Дова и дотоварању откупних цена, као мери против неоправданоћ повећања откупних цена.

Резултати нису изостали, јер су У мнозим местима услови снабдевања били бољи него у прошлој тодини. Ово важи и за прехранбене производе, иако је производња у пољопривреди, услед слабијег рода ове тодине била знатно мања него обично. Ти резултати су били нарочито добри џ оним традовима који су уложили више напора на решавању наведених и других проблема снаб девања. (Ово показује колико народни одбори мозгу бити важан чинилац у орзанизовању промета и снабдевања.

Наравно да ова активност народних одбора још није дошла до пуног изра“ жаја, нарочито у неким местима. тога све ово треба схватити само као почетак једне систематске и сталне активности, која ће давати све боље резултате, а никако као неку кампањску акцију.

Општи економски услови за побољша ње снабдевања и за повећање личне потрошње у идућој тодини су повољнији. Ово, произилази из даљег пораста производње инд. робе за широку потрошњу од 14% који се предвиђа Друштвеним планом за 1959, као и из предвиђеног по раста пољопривредне производње од 21 отсто. (Сем тога, треба рачунати на.боље

„функционисање. ортанизације снабдева-

ња, захваљујући мерама које су спроведене џ овој години, а са чијим ће се спро вођењем наставити. Стога су постављени задаци у погледу пораста личне потрошње и реалних плата у Друштвеном плану за идућу годину заиста рсални. Наравно да ће у овом погледу значајну улогу имати активност свих фактора, а нарочито народних одбора.

На проширеној седници Одбора за привреду биће највише речи о проблематици тржишта пољопривредних производа и снабдевања градова овим ар-

' тиклима. (Ови проблеми су још увек нај

тртовинпосло“ актуелнији. Техничка опрема ских и задружних ортанизација, вање задрута и пословних савеза Џ пен мету, проблеми тртовинских предузела за снабдевање традова, предутоварање пољопривредних производа, а нарочито поврћа и воћа, контрола цена коју тре“ ба да спроводе народни одбори, дотоварање о откупним ценама — то су нај“ значајнија питања пољопривредног тржишта која ће, поред осталих, бити разматрана на овој седници. А то је заџста богат репертоар.

Биће, такође, дискутовано и о другим питањима: организација промета инду-

стриске робе, рад савета потрошача, ак | тивност и улога народних одбора у унапређењу трговине и снабдевања, њихови проблеми у вези са тим, улога комора м тако даље,

адруга. и. от. ||

_ Данас се сђечано прослаађља забршешак радођа у руднику железне руде Вареш

Зеница је недавно на овечан начин прославила завршетак инвестиционих радова. Тиме је зенички комбинат оспособљен да годишње производи око 700 хиљада тона челика, што свакако претставља стабилну челичну основу за наш даљи индустриски ход.

Али Зеница није једини члан у породици црне металургије који је последњих година стасао. То важи и за низ осталих: за Никшић, Смедерево, Сисак, Илијаш, Јесенице, Вареш итд. А како овај последњи данас прославаља завршетак вишегодишњих напора да стане у ред модерних и великих рудника, то ћемо о њему рећи нешто више.

У древна времена док је главни пут који је пресецао Босну носио име „Уја Ботапа“, док су легије и кохорте једног светског царства у напону освајања крстариле балканским друмовима, у Варешу малом месту богатом железном рудачом, дрветом и потоцима ковале су се сабље за римске легионаре. Доцније су коване чувене сабље „Шуманке“

„ПРОИЗВОДЊА РУДА ГВОЖЂА

у тонама

667.000 582.000 676.000 195.000 1,111.000 1,398.000 1,725.000 1,876.000 1,939.000

Тодина

1939 1951 1952 1953 1954 1955 1956 1957

195 поведе ЧЕЛИКА

Електрочелитк

Сименс Мартинов челик

232.000 420.000 425.000 495.000 588.000 7159.000 832.000 986.000 1,043.000

Година

3.000 14.000 17.000 20.000 28.000 46.000 55.000 63.000 11.515

1939 1951 1952 1953 1954 1955 1956 1957 1958

за турске аскере, а још касније кад су у Европи подизане прве високе пећи за калење железа уз дрвени угаљ, у Варешу су постојале две такве пећи. Даља историја развитка и напретка технологије није мимоишла ово мало место у далеком планинском, шумовитом и изванредно лепом крају Босне, Због особитог богатства рудом, дрветом и водом Вареш се развијао и за време Аустрије, а затим између два рата, да би у ове наше дане постао највећи рудник железне рудаче не само у Југославији, негои у Средњој Европи. у

Да би могла Зеница да производи и ради, било је потребно да се развију рудници. Наш најпознатији рудник железне рудаче Љубија који је пре рата више пословао за стра-

не, него за домаће продуценте, не“

поседује такве резерве које би оправдале велика новчана улагања за његово проширење. Зато је избор пао на Вареш који поседује 0громне резерве руде са концентратом од 35 отсто метала.

Тај рудник је пре рата давао око 900 хиљада тона рудаче, која је ва-

_ђена ручно, примитивно, без буши-

лица, машина и механизације — углавном голом људском снагом. Сада га је требало проширити, потпуно механизовати и оспособити да производи 1,750.000 тона рудаче годишње. Посао на проширењу рудника почео је 1951 године, На тешкоће се рачунало од почетка, јер се Вареш као и његова железара и рудник налазе у једној прилично уској долини између две планинске косе. Због таквог рељефа већина радова је била отежана и обављала се уз препреке које се нису могле увек унапред предвидети, То је био случај на такозваним „свозницама“ —

БОРБА

широким колосецима који се под оштрим углом спуштају и којим се транспортује рудача. Сем тога, сви нови објекти које је требало поди-

ћи поред рудника и железаре нису.

имали довољно простора, тако да је | градска архитектура, управо због ове стешњености, морала да тежи

да се развије у висину. Тако је гра-,

дић од свега 8.000 становника са дотад кривудавим, уским уличицама и кућама покривеним шиндром, почео да стреми у висину и да мења свој архитектонски профил.

За целокупне радове на проширењу и модернизовању рудника утро-

штено је око 22 милијарде динара.

Само за набавку механизације дато је око 6 милијарди. Занимљиво је да је од те вредности три и по милијарде дато домаћим фабрикама, а свега две и по иностраним, што илуструје колико је.снажно напре"довала домаћа машиноградња последњих година.

Завршетком изградње, Вареш је постао не само највећи него и најмодернији рудник који даје 65 отсто целокупне југословенске производње железне рудаче. Истовремено железара, која чини једно предузеће са рудником, учествује са 0сам до девет отсто у укупној производњи црне металургије.

Веће количине рудаче која се овде вади одлазе у Зеницу, док свега 120 до 130 хиљада тона остаје да се претопи у високим пећима властите железаре, која даје око 70 хиљада тона белог или сивог сировог железа (од ухупно 714 хиљада, колико

је произведено у целој 1957 години). Бело сирово железо Варешани углавном шаљу Зеници где се даље по посебном ' технолошком поступку лије челик, док се од сивог железа лију водоводне цеви, кокиле за челичане и слични производи, Рачуна се да варешка железара производи годишње око шест хиљада тона те робе, Њихове цеви уграђене су у градском водоводу каирске, љубљанске, загребачке и осталих водоводних и канализационих мрежа широм земље.

Тек што су завршили овај посао у Варешу се већ спремају за реконструкцију железаре, која треба да почне следећих година. Тиме ће железара бити оспособљена да производи 90.000, уместо садашњих 70.000, тона сировог железа.

Велики радови за изградњу Рудника — као што се могло претпоставити — утицали су и на измене целог места. Само за изградњу станова утрошено је милијарду и 200 милиона динара тако да је око 560 варешких породица добило савремене станове, док се око 150 станова ускоро треба да заврши. Па ипак, у предузећу истичу да само 40 отсто радника (од око 4.300 колико запошљавају рудник и железара) станује у месту, док остали станују у ближим или даљим селима,

У граду је изграђено и много осталих нових објеката, који су утицали да се брзо изменила физиономија овог старог босанскот рударског центра.

| ]. Бркић

ДК КМ КУК КА У ~

Страна 5

ЗАУЗЕО

Код високе пећи у железари Вареш

МУЗА

ВЕЛИКИ УСПЕХ НАШИХ НАУЧНИКА

Полукоке из дом

Љубљана, децембра Пре неколико дана у Железари Шторе, успешно је завршено испробавање полукокса из домаћег лигнита. Експеримент је извођен скоро десет дана пред стручњацима из наших железара и познатим металурзима. Они су свакодневно кроз тамно стакло посматрали сјајну траку _ сировог гвожђа док се „точила“ из електропећи у Железари. | | — Полукокс из лигнита са Косова, (који се хемиски сматра „најслабијим“ за ову производњу) је доброг квалитета и може у потпуности да замени полукоксеве и коксеве, које сада увозимо из иностранства — рекао нам је у телефонском разговору инж, Милко Старц, управник погона електропећи у Железари Шторе. — Произвели смо 1.070 тона сировог гвожђа уз помоћ нашег полукокса — каже он. Моје је мишљење, а деле га и остали очевици овог експеримента, да је полукокс, назваћу га „косовски“, врло добар... Полукоксеви из осталих наших врста лигнита су, сигуран сам, још квалитетнији...

Почетак овог подухвата, који значи скоро револуцију у науци, води нас неколико тодина уназад, до Металуршког института у Љубљани, до др Петра Грегорца, младог хемичара и још млађег докторанта и до његовог учитеља професора инж. Цирила Рекара...

Велика лабораторија Института потсећа на одељење неке мање же-

· лезаре. Веремо се завојитим степеницама ка врху експерименталне ниске пећи за добијање сировог гвожђа „упумпавањем“ загрејаног ваздуха, са полукоксом из домаћег лигнита који се „улива“ у пећ заједно са рудом.

Пећ у којој је наш полукокс прошао кроз „ватрено крштење“ је хладна, олуцима не тече усијано гвожђе и шљака. Мртва је пећ, јер

је експеримент већ изведен. Успешно. Тврдоглава математика сада показује, на основу овог експеримента у огледној ниској пећи капацитета само 10—12 тона сировог гвожђа, да се може изградити индустриска пећ из чије би утробе дневно истицало 150—200 тона сировог гвожђа уз у-

· потребу домаћих полукоксева, Кон"структор ове'нове пећи инж. Цирил Рекар нам каже:

— То је ствар будућности, развоја, који у металургији може да траје и деценијама...

Остављамо ниску пећ са две етаже из којих као јежеве бодље стрче дуваљке за ваздух и прилазимо уређају за отсољење морске воде, новини која ће ускоро бити постављена у Пирану. То је такође дело инж, Рекара који верује да ће уређај моћи касније корисно да се употреби на нашим острвима без слатке воде. Овим начином се истовремено добија и со, која некако „отплаћује“ слатку воду!

Млади доктор хемије Петер Грегорц, енергичних црта лица, задивљујуће радне енергије, некако снисходљиво, сувише скромно, говори о свом епохалном делу. Као да се боји да то све није истина, почиње да говори о својим пчелама, 0 љу“ бави према шуми, започетим студијама агрономије, да би на директно питање почео да прича о пољукокеу из домаћег лигнита:

Некако одмах после завршетка студија, дошао сам на Металуршки институт и на иницијативу професора Рекара започео са испитивањем могућности и начина за доби-

јање полукоксева и коксева из до-

маћих лигнита.

Било је то 1954 године. Почео је тежак, дуготрајан рад, који је трајао годинама и уродио плодом. Добијен је полукокс без млевења (што је досада наука сматрала немогу-

НА АТЛАНТСНОЈ ЛАЂИ

(карикатура: М Ћирића)

ћим), већ „убацивањем“ природно гранулираног лигнита у карбонизацију, после претходног одузимања већег дела воде путем мокре паре уз притисак око 30 атм. Пошто је пажљиво проучио начин одузимања влаге лигниту и дошао до константи, са којом количином влаге соме која врста нашег лигни-

та да риде“у карбонизецију, др, Мег тар-Грегорц је. морао да се ухвати

у коштац са. проблемом „обраде“ лигнита да би дошао до полукокса погодног за употребу у пећима за добијање сировог гвожђа.

Када је дошао до закључка да је

ХРОНИКА

аћег лигнита

литнит Креке најбољи за фабриковање полукоксева, а из Косова најслабији, млади научник је сигурно ишао путем успеха. У томе, како сам каже, много му је помогла реторта коју је израдио у Институту. — Недавно смо, каже он, у Државном институту за угаљ у Забрзама: у Пољској, произвели полукоксеве из наших лигнита по мом рецепту. Шторе су показале да је добар. Чак је и полукокс из лигнита са Косова успешно положио

исцит. Душан Димитријевић •

Љекари у људима и људи у љекарима

Скендер. КУЛ ЕНОВИЋ

о не би волио пса! Волио сеизмограф његовог репа, глас ње-

% гове срџбе, чежње и плача, очњаке његове кад нас брани. До трагичне љепоте он је подигао вјерност и дуго помћење,

док ми који гордо звучимо волимо да заборављамо и да посуђујемо од вука. Брем кад пише о псу, поетским сјајем просине му лице, чак и строга научничка брада. Тако и на београдској пасјој клиници воле

ове јединствене пацијенте који

се ни на шта не туже, (То ми је

причао један знанац, који није ни ловац ни класична,буржујка са

пудлицом из социјалне литературе.)

Тамо када донесете болесног

пса, сестра једва ако вас окрзне крајем ока, него ће сви њени погледи, пропиткивања, миловања и тепања отићи њему, њему скутреном, вјерно препуштеном, збуњеном новим мирисима. Дијагноза, терапија, по потреби смјештај, ма птичје млијеко, све ће бити пружено као да је посриједи неки велики губитак, губитак за све нас. Клинику ову, ово прибјежиште хуманизма, као да је основао и лично је води Чеховљев Астров, у звјезданим импулсима своје хуманости. Читалац је у заблуди ако мисли да ми је намјера правити сада неки контрапункт са људским клиникама. Не, ја имам пуно уважавања за оно што се свугдје код нас, па и на клиникама, еуфемистички зове „проблем“ и „тешкоћа“, а ако икога поштујем — то су добри љекари, добри љекари у људима и добри људи у љекарима.

Знам да је то једна мучна мисија знања и савјести — пипкати, ослушкивати, прогледавати, резати и претурати наша тијела и душе, та тамна попришта мутних процеса радити читав живот на бескрајној траци не мирујућих болести и често на њу бити позван и ноћу. Као што бих од рђавог љекара, рђавих људи у љекарима и рђавих љекара у људима, поштедио и пасје клинике.

ћ Да се разумијемо, ја у овој хроници биљежим једног љекара, једну младу дјечју љекарку у једној београдској осмољетци. Да се човјек прекрсти (и ко се не крсти) и десном и лијевом!

Шта та жена ради!

Причала ми је то једна мајка. (А нема тог ока које те ствари боље види од мајчиног.) Кад јој је довела своју дјевојчицу, блиједу и мршаву, и испричала јој случај, млада љекарка јој је одговорила да је све то претпоставила, и дјелимично већ сазнала од саме дјевојчице, још приликом првог прегледа, Док се разговор водио, улазила су у амбуланту дјеца и предавала јој хартијице. То и мала треба да учини. На тим хартијицама дјеца одговарају шта и када доручкују, ручају. ужинају, вечерају, једу ли са вољом и шта највише воле а шта мрзе да једу, колико и гдје спавају, гдје уче. (Свако то дијете она зна у главу, ословила га је по имену и запитала га неку појединост, узима ли тај и тај витамин или је ли рекло мами да дође, и оно је одговорило слободно и просто. Хартијице путују у фасцикле, дјеца се разврставају у категорије, премјештају се из једне у другу, већ према томе је ли савјет послушан, је ли могао бити послушан. Млада љекарка воли разговоре са родитељима, зове их по потреби, препоручује им друкчије калоричне и витаминске сразмјере, призива материјалну и моралну помоћ заједнице гдје је она неопходна, провјерава коректуре у дјечјој исхрани и начину живота, распитује се, сазнаје (а таква је да јој и родитељи

и дјеца све могу рећи, и говоре).

Не знам те ствари, прописи су можда такви, можда је она дужна да тако чини по прописима. Ако јесу, онда су то добри прописи. И спроводити такве прописе тако здушно и умјешно значи бити благородна личност, А ако нису, онда се она држи најљепших прописа, прописа оплемењене људске савјести, и оснажују човјеку "оно што ће му остати за читав живот; дјетињство,

(о