Борба, 21. 12. 1958., стр. 4

Страна 4

МАЛЕ · СТВАРИ _

О МАЛОМ ЛАОПОВУ

Можда се, пре свега, треба извинити читаоцу навиклом на велике ствари,

Јер: доле описаног лопова нису у поноћ маскираног открили полициски — пси пред трезором, он није наоружан вратоломно претрчавао преко кровова випшјеспратница, дијамантом није пререзао стакло иза кога се чувају баснословни драгуљи. Име лопова о коме је реч никада није откуцано на клавијатури линотипа, нити су га у сумрак грлато извикивали колпортери. Он мирно (или немирно) живи у свом стану, отплаћује кредит, бодри уморне љубимце између два гола, улази у трамвај прекореда и понекад путује возом,

И управо, у возу сам га срео, у оном малом, скакутавом возу, као са шаљиве траке цртаног Дизнијевог филма, што саобраћа од Титова Ужица до Београда.

Пред Београдом, ушао је у купе првог разреда и припитао:

— Молим вас, путује ли ко из Чачка7

Када је добио потврдан одговор, он је поставио друго питање:

— А, молим вас, да ли путујете са целом картом, или са попустом7

Сазнао је да упитани има целу карту од Чачка до Београда и поставио треће питање:

— Уколико вам није потребна, да ли бисте хтели да ми дате вашу карту, молим васт Знате, због рачуна. Придошли обрадовао када

се' приметно је добио

СА КАЈ

~

тражену карту, на београдској железничкој станици захвалио је још једном и отишао негде преко бучног трга. Сутрадан је свакако у своме рачуноводству уредно оправдао трошкове службеног пута и њему никада нико неће приговорити реч о непоштењу.

Он је свакодневан и мали и о њему суседи и колеге вероватно имају врло лепо мишљење. Уосталом, он и трпи, јер, донекле, од себе самог краде: уместо удобног плиша у првој, он мучи леђа на тврдој клупи у другом разреду. Понекад чак пешачи од прве до пете тролејбуске станице, а карту, ону од петнаест динара. подигне са плочника и у рачуноводство је однесе. 6

Он је социјално осигуран и редовно из апотеке узима лекове које никада неће попити, вози се на предњој платформи без карте и осматра неће ли се појавити контролор, из канцеларије односи хартије и оловке и по сат два седи у, аутомобилу заустављеном на улазу у град и чека да се дневница заокругли,

И тако, када по соби слаже неиспијене скупе лекове, док осматра са предње платформе, чекајући у аутомобилу заустављеном на прилазу граду, он своме малом поткрадању околине и себе придружује и оно старо из рода јавашлука и некултуре. Оно невелико, а постојеће, што траје, ето, ту. У твом и мом суседству, у возу између твог и мог града — где сам га, управо, и срео.

Првољуб Пејатовић

РАК

Петар Лубарда: Рио

ЈАКА АМА КМ

Пула, децембра

Једна лепа улица у Пули носи отскора име Јуре Калца. Стотину људи прође свакодневно том улицом, а ни десет их, можда, не зна ко је био Јуре Калц. Па ни ја не бих знао да ми не исприча — пријатељ Јосип Лазарић, секретар Општине. „Готово заборављени,херој — рече — један од оних истарских бораца и комуниста о којима се У другим крајевима земље ви ше зна него у Истри..." Говорећи то он извади из сто ла корице на којима је крупним словима писало: „Ана Калц, почасна мировина". Одатле је заправо почело, од те скромне старице из села Штињана, која је годинама чувала два пожутела решења о високим од ликовањима за храброст што их је њен син примио 10 новембра и-10 децембра 1938 на ратиштима Шпаније са потписом команданта Антониа Кордона, Уз решења она је чувала исто тако жут и искрзан исечак из новина старих тринаест до четрнаест година: „Сећање на првог диверзанта" у Босанској Крајини. из пера књижевника Бранка Ћопића. Од ослобођења земље и завршетка рата прошло је било пуних десет година, а стара Ана Калц као да је још чекала да јој се син врати са бојног поља. Са својом бројном породицом, имала је шесторо деце, морала је да остави родно село у Истри одмах после Првог светског рата. Наста нила се у Загребу, Многе тегобе научиле су је стрпљивости. За Динка је знала да је погинуо као партизан, али Јуре... Он је увек знао да савлада и највеће опасности. Још 1928 (било му је тада тек 20 година) из првих демонстрант ских редова на загребачким улицама, тешко рањен, у макао је жандармима и полицији која га је већ добро познавала. Био је неколико

пута рањаван и у Шпанији. Побегао је из концлогора у Француској 1941, кад је чуо да се његов народ дигао на устанак.

Ипак, некако — средином 1956 до Савеза бораца. У Пули допро је глас 0

„Шпанцу из Штињана и славном партизанском диверзанту". Тражене су и убрзо стигле изјаве генералмајора Ратка Вујовића и и вани ЖХариша, чувеног Илије Громовника. Стигла су и пожутела документа која је мајка дуго и љубоморно “чувала. у ури у „Знам покојног Калца, п сао је генерал Вујовић, из

БОРБА

Недеља, 21 децембар 1958

УЗ ДАН ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ АРМИЈЕ

Кад се изиђе

Некад су, по сећању мештана, окупаторски вој ници на улазу у ову касарнуг написали реченицу из Дантеовог „Пакла";

„Ви, који улазите, оставите за собом сваку наду“.

Капија је била застрта црном завесом, иза које је владао страх. Околним чукама троструко су одјекивале партизанке...

Једног дана, изрешетана

рафалима, пала је црна завеса. Синови вучице пре дали су топове босоногим чобанима.

Време је збрисало последња Дантеова слова...

1 2

о а

Строј за стројем враћао се оштрим војничким кораком у касарну. Преподневна обука оставила је трагове: мокри и блатни шињели, зажарена лица, једва приметан умор У очима и више снаге и више знања...

„Погледај“, тихо опомену питомац друга до себе, показујући му очима огласну таблу. Овај прочита: „Данас у 15 часова састанак свих културно-умет ничких секција... футбалска утакмица између... у 17 часова... Питомачка трибина“, Реч је о њој. О школи за резервне официре:

За човека који није овде био, необично би деловала она ћПлаката на огласној табли. Управо 3зато и настаје ситуација која би била својим особинама необична, на први поглед. Дешава се да људи најразличитијих професија, способности, склоности формираних за двадесет пет или, чак, више година, буквално преконоћ остављају у заједничкој берберници своје фризуре, у заједничком кругу читав један свет, који

се зове. илство, . приватна сија. опредељење према личним склоностима, напуштају критериј, који се врло че-

сто може назвати произ-

СУМУ А ААААМААМАААКААМАКМ

ЗАПИС НАШЕГ ВРЕМЕНА

Чија је ово улица;

СМ о

( Илустровао Ј. Милановић)

шпанско-грађанскот рата и из логора у Француској, као борца који се увек иу свим ситуацијама истицао великом личном храброшћу

и непоколебивошћу. Године 1942 био је инструктор за диверзантска – деј-

ства на територији Грмеча. Посебно се истакао личним хероизмом приликом рушења великог вијадукта у Во лињу између Костајнице и Босанског Новог..."

И Иван Хариш зна Калца из Шпаније, где је био „неустрашив. а у концлогору у Француској, као ко-

„муниста, имао изванредно.

добро и храбро држање".

из строја...

Љуба Тадић као Николетина Бурсаћ на војничкој сцени

Међутим, адаптирајући се и подређујући све остало испуњавању циља који је ништа мање него оспособљавање за одбрану отаџбине, сликар активно и интензивно остаје то, спринтер мења по неколико пари спринтерица, књижевник не испушта перо из руку.

Постоји једна стара латинска максима: „Међу оружјем музе ћуте". Али овде је људи демантују. Овде су се музе привикле на оружје и заоденуле се сиво-маслинастим војничким шињелима. 7

О томе је реч. У томе је поента једне велике истине о нашој школи данас. Постајући војник, питомац не престаје бити оно што јесте. Књижевник који је мислио да неће написати ни реч, сликар који је пошао са претпоставком да годину дана неће направити ниједну комбинацију боја осим си во-маслинасте, бивају демантовани на сваком кораку, у складу са поруком оххнаиаах _ Ммаксиме.

• Зар је Љуба Тадић, наш познати глумац, могао себе замислити у улози „Ни колетине Бурсаћа" на вој ничкој сцени; Нека вас не чуди: и првак београдског Балета Душан Трнинић, за време служења свог кадровског рока, има поред осталог, да захвали за одржање свог балетског гонтинуитета и редовним вежбама у овој касарни и игром на овим војничким даскама. Док се текст „Не беског одреда“ још повлачио по фијокама неких наших позоришта У земљи, један од аутора — „Александар Обреновић говорио је својим друговима на Питомачкој трибини о том делу. Ту, на разгласној станици, први пут је чуо извођење драме, а „Стеријино позорје" одало је признање и човеку у униформи. Хумориста Влада Бул.товић ВИБ, пре него што је био уредник једне емисије „Ве селе вечери" Редио Беотада, био је редовно у овој школи уредник питомачке веселе ревије. Последње редиговање — свог „Есеја о Иви Андрићу", млади књижевни критибомби и свакој Калцовој чар Петар Џаџић завршио диверзији. испредајући чи- је у војничкој унифортаве легенде о његовом ју-_ ми...

наштву у Шпанији где је Дође после подне, зани„задобио дванаест рана", у мање је завршено. Питомпартизанским акцијама и ци сада суше шињеле. Де борбама. сетине под конац порав-

Половином 1942 пошао је Н9ТИХ патика, пушака, но-

са својом диверзантском групом у Славонију, у нове окршаје. Група је упала у заседу и била опкољена. Калц и његови другови борили су се до последњег метка и до последњег изгинули... Ето, то је све што сам у кратком разговору могао сазнати о човеку чије име отекора носи лепа улица у Пули. О човеку, тек једном између хиљада оних дивних, обичних наших људи, радника, комуниста, чији је скромни и кратки живот сав био везан за борбу сво- га народа; за Револуцију.

Драган Вукобратовић

вољност, а чији је једини , коректив у цивилству са-

свим факултативна само-

диспиплина.

А овде је она неприкосновена и неопозива. Минут је закон, а тачност њихов кодекс.

Занимљиво је зато посматрати етапе — дане и недеље кроз које питомац постепено, али сигурно, осваја стопу по стопу новог света и начина живота. Понекад је ова борба и тешка, често праћена значајним одрицањем и жртвовањем старих на-. вика, увек је победа могућа захваљујући свести о величини циља, којег треба постићи.

И

~

Хариш и Калц у првим данима Устанка заједно су рушили „непријатељске пру ге и мостове. „На вијадукту у Волињу, каже Хариш, Калц је сам ликвидирао стражу, док сам ја припремао средства за рушење".

- Затим је Јуре Калц отишао у Босанску Крајину на челу групе диверзаната.

„У неком старом одијелу, изблеђелом од невремена и дуга ношења, дубоких упалих очију, испијен и бледуњав: у лицу, пише Бранко Ћопић, појавио се тај тихи и насмијешен младић у нашем штабу под Грмечом и већ послије поздрава упита нас:

— Чујем да су вас јуче бомбардовали... Има ли која да није експлодирала2"

Из прве неексплодиране бомбе коју је нашао „велике као крмача", вешто и брзо извадио је експлозив, а дан-два касније један оклопни воз одлетео је у ваздух. И народ Крајине, и партизани на Грмечу, заволели су свог диверзанта, радујући се као деца свакој новој неексплодираној

Пеђа Милосављевић: Цртеж

(У школи

_ резербне официре)

Ма ет ~

за

жева, кревета, чаршава свега што се довести у ред може, чека да за тачно одређен минут и секунд буде узет, стављен на војника, расклопљен или разравнат и поново поравнат. То је, пре свега, војска. А војска за тачно одређен број минута и секунди чини све радње описане и захтеване. Поносна је на сваки освојени секунд испод нор ме, на чисто оружје, на клупе у учионицама, које ни милиметар не излазе из реда.

И он војник, или на путу да то постане, у крат ком времену, за цигло неколико сати, постаје књижевник, спринтер, кла ринетиста.

Зато, кад се на команду „вољно“ изиђе из строја, почиње она друга страна војничког живота, Бити добар старешина, савремен, официр који ће се супротставити атомском 0ружју, значи, не само 0бучен у војностручном погледу, већ пре свега, комплетан уопште. А та друга страна живота не противречи оној првој. МНапротив, она само поспешава да се основни задатак извршава: постати добар, вешт и савремен резервни официр. ,

Говорили смо о једној страни живота ове школе.

Душан Јанковић Капетан 1 класе

Слободан Селенић Питомац _

РЕН О ВОЈНИЦИМА

И ноћас, негде је падала киша, негде снећ и било је хлад. но, стража у сиво-маслинастим униформама чувала је с. земљу. ФЊену мирну изљрадњу, њене вијугаве зранице, њену поносну независност, смеле, Нове идеје ш све добре џ мирне људе у њој. .

И данас, као и јуче и сутра, многи младићи дочекали 4 зору у ветровитим стражарницама поред караула, касарни џ мазацина, у прохладним ходнишима поред пушака.

Данас је њихов празник — дан војника. И у подне ће они појести празнични ручак, а зна се — и вино ће да се слузец. После ће отпевати покоју стару партизанску песму ц чуће по неку причу. О рекама хладним као Сутјеска и планинама снеж ним као Игман или Коњух. Глас старог ратника однеће их све до магле обавијеног Руда у коме војничким шињелом ољрнути Тито обилази Прву бригаду њихове Армије.

Причаће овај глас о храбрима и о мртвима. О) митраље. зима „шарцима", бетонским бункерима, челичним срцима џ тро. бовима. О) онима које знамо и које не знамо. |

Пашће онда „ова ноћ децембарска рано и брзо као ц она пре 17. година у Вудом. Војници ће опет заспати сном терђим од свих, Њих неће будити хладни језик децембарског ветра ни штектање непријатељских митраљеза. Око њих су зидови

касарни, страже и пожарства смењују се по списку и сату —

уредно и мирнодопски.

Тек ће труба распарати хладну помрчину јутра и чуће се продорни зласови „устај“ и биће затим „мирно“ џи „надесно равнајс" и „напред марш". Биће вероватно и „трком напред марш", и „лези“, и „непријатељ с лева", ш „непријатељ с

десна'.

Непријатеља нема. Још помало сненим %ласовима одтова.« раће мокра поља и покисли камен.

Па ипак, све ће бити као у правој борби. И лежаће се џ смеју, и пушати по земљи натопљеној кишом. Баш као да не. пријатељ вреба из првог сивкастог камена, иза првог пожу«

телог жбуна.

И тако ће бити свакоћ дана, доклегод

се овом нашом

кулом земаљском звешка оружјем као прапорцима. Догод има оних који мисле да је за решавање спорова, оружје погоднија ствар од метода преговора и споразума, догод има нечијих апе.

тита према туђој слободи и независности.

>

Али ако поново буде тако, овај народ неће почети вилама. Нити ће војнички занат почети да се учи тек кад пушке почну

да пуцају. (Од једне до друге границе, и јуче и данас џи сутра, 4 сунце и шиба децембарски ветар.

"пече јулс

'М ладићи џ

Б-униформама уче отсудне тајне напада и одбране, џ све. шрафове на свим оружјима из којих може стићи, а може се џ

„послати смрт.

Ако то никад не буде потребно — бићемо срећни, Акб

буде — спремни.

Питомац Душан СИМИЋ Н

СУСРЕТИ

а ДЕЦУ | - у "Пред многима данас тре ба скинути капу. Пред многим младим људима који би се, истина, зачудили таквом гесту, и остали збуњени. Јер, они сматрају да се ничим не издвајају од осталих. Да раде онолико колико могу, и оно што се од њих очекује.

Баш због тога, ја мислим да им треба скинути капу.

Јер, руку на срце, у овој земљи има доста људи који нису задовољни послом који раде. Који сматрају да су способни за нешто више, и управо за оно што неко други ради. И још јед ном, руку на срце, мало је оних који су били храбри да кажу да нису способни да обављају неки посао. Особито ако је у питању унапређење, посао и положај који доноси већи углед и већу плату. Донедавно, нисам познавао ниједног таквог човека.

Упознао сам гаји мислим да заслужује да се о њему пише, Али, претходно треба рећи каквим се послом бави, и ком занимању припада. Јер, има таквих занимања која од људи захтевају да се лишавају мно го чега што је другима доступно. Што другима употпуњава дневне радости, и што им живот чини лепим.

А опет, неки живе и лишавају се много чега. Због тога што су привржени свом позиву, што он“ претставља њихов животни идеал. Стекао сам утисак да су они схватили ону изреку

„да: је лако радити посао ко-

ји се воли, али да треба волети посао који се ради. Можда они за ту изреку нису ни чули. Свеједно. Битно је да се они владају по њој.

А они, то су учитељи, односно наставници, и један међу њима. Учитељи и наставници који не живе у граду него у селима и који су у већини села још увек најпросвећенији и најобразованији људи.

Ви који живите у граду и који сте сто пута рекли да би у том граду обављали многе послове, чак и оне које никада нисте обављали само да бисте у њему остали, ви замислите једно село удаљено од града. Али од града који још није сасвим град. Замислите то село у ове предзимске дане село без позоришта и без биоскопа. Чак без оне освет љене улице којом се може прошетати макар и по ки-

ши. И замислите у том се-.

лу неколико младих људи који нису имали прилике да виде много шта што је вама доступно, и који живе

могу увек да виде.

А замислите село у коме живе само два или три таква човека.

„Њихов дан почиње словима и именицама. А завршава се убеђивањем зашто треба оградити бунар. Или било чим другим. А између тога чиме почиње и чиме се завршава дан, догађа се много шта у чему су они личности број један. ;

— 'Учитељу, ти си ва то најпогоднији, — чује се свакога дана.

И он то све слуша, и одазива се.

Нове мере у пољопривре ди траже ангажовање учи теља,

За здравствено просвећи вање је најпогоднији учитељ. !

Против _ надрилекарства најбоље помаже учитељ.

И тако готово свакога да на. Где год треба ишчупати коров заосталости најпозванији је учитељ. И не само у таквим приликама. Чуо сам већ причу о учитељу који иде од куће до куће и убира чланарину, Социјалистичког савеза. Јер, неки су измисли ли да је и за тај посао потребан његов ауторитет. И чуо сам причу о учитељици која добровољно одлази и обавља порођаје са мо зато да то не би радили они који знају мање од ње. Која не мора то да „ради али, која се бори да то ради да би помогла још недовољно просвећенима.

Тако јесто у многим нашим крајевима. Тако је то или слично, и у долини Западне Мораве, близу, или мало даље од највећег гра да У тој долини, Града, ко ји је давно престао да личи на онај какав је био пре рата. Ту, где сам упознао Једног наставника чије име овде не помињем само зато да не бих увредио његову скромност. А који живи и ради у једном селу које, истина, има осмогодишњу школу, али које је ипак село.

Село са свим оним што га још увек чини селом:

Школа, недовољна за све ученике и све оно што се од ње захтева.

(Он, тај млади човек и наставник, ту учи ђаке и обавља све оне послове ко је, нажалост, још увек мо ра да обавља. Је

И када сам са претседни ком општине и секретаром комитета тог измењеног са блатњавим сокацима, града, дошао пред школу, ја о том наставнику и упра витељу нисам знао готово ништа. Толико само да је паметан човек, да је по-

„

и раде уверени да то. не

литички веома образован, и да је изузетан радник. Касније сам сазнао да је“ био официр, да је био ко месар у једној јединици, и да му је претстојала ле

па каријера у Армији

— Он је хтео да буде па ставник, — рекао ми претседник општине мој“ школски друг, који " имао разлога да ишта је преда мном. Чак ви! зашто је дошао да поет тог наставника,

А његова намера, и оних из општине и из комитета била је да тог наставника повуку у град, у општиву за начелника једног оке ка. Оног отсека који га не би, пословима које би обав љао, удаљио сасвим од ње“ гове професије. ~

Док је у малој канцела рији претседник општине говорио о свему томе, На" ставник је ћутао. Онда је говорио и секретар комитета. Наставник је и даље ћутао: И онда, на крају рекао је да се захваљује али да он остаје ту у селу. Да остаје да буде настав“ ник, и да ради оно што се од њега захтева и што 0 осећа да данас треба Ра“ Дити. , .

— Мислим да сам и овде потребан. Град има „доста доугих људи, — рекао је.

— Ипак, ми рачунамо на твоје политичко образовање и твоју културу, — У“ беђивао га је претседник општине.

— Ја волим свој позив И променићу га само ако Ј“ де у питању одбрана зем“ ље, — одговорио је.

Заиста, било га је непо“ требно и сувише даље жх беђивати.

Пошли смо из села и јед но време ћутали. Ја сам размишљао о том настав“ нику.

Нуде му да оде из села, нуде му конфорни стањ већу плату, лакши посао, град који живи културним животом, запослење за же ну, а он то све одбија. „за то, јер сматра да је потре“ бан селу. Зато, јер воли свој позив, и како каже, цени много оне који га сто мењају. И морао сам сад да се упитам ко би још остао доследан својим при ципима, и ко се не би У лакомио за Позни живот за више новаца

Ви који живите У граду, замислите «село У Једно а вако предзимско ВОН а мислите учитеље и зе нике, младе људе у ти и лима. Замислите Јен ка ваквог младог он уху с коме је овде ре. Ра бе:

ите зар на срце, реп за 1 заслужио да се пр

скине капа7 Драгослав Г рбић