Борба, 19. 09. 1965., стр. 9
и
Ини"
У "»борбиној« анкети:
БЕОГРАД ПРЕД СУДОМ БЕОГРАЂАНА данас објављујемо предлог Ивана Табано| вића, слинара из Београда. Тенст са сликаревом илустрацијом _ доносимо на страни 10.
КРУШТВНЕ ЕШ
Известан број питања из наше културне проблемати ке јављао се у току после дње деценије у многим раз говорима и анализама као лајт-метив, што је свакако било неизбежно с обзиром да су та питања не само ва жна већ и пресудна, Међутим, оно што није било и што није неизбежно, јесте чињеница да су уз иста питања упоредо истицане и исте, већ стереотипизоване опене, па се уместо утиска кретања, еволутивне дина мике и продубљивања стицао утисак летаргичне омамљености и мртвила.
Једно од питања које има такву судбину јесте уме тничка критика. О њој се безброј пута, у безброј варијација поновило исто: да је несигурна, недовољно ду бока, неутрална. _млака, без стваралачке страсти и храбрости да је недоследна поводљива за атмосфером тренутка, да избегава праве и измишља непостојеће троблеме. да уместо..озби-
ног методолошког и естетичког прилаза -воли им пресионистичку · новинску минијатуру и слично. Згуснута у судове без продор није анализе, у општа ме ста без чврстог интелекту алног оквира, практично и теоријски нефункционал-
на, ова мишљења, безброј пута изречена, постепенр аксиома.
стичу карактер који као да лебди над кри тиком, паралишући њену улогу од које међутим ви шеструко зависи развој на ше културе. У таквим око лостима стиче се утисак да је критика делатност звачајна само вербално, и зато само у ироничном смислу: по томе што фигу рира у највишој културној иидејној проблематици, као предмет наших реферата и анализа. Практично, међу тим, по мерама које преду зимамо да обезбедимо њен развој и њену друштвену ми сију, она то апсолутно није. Из тог општег угла посматрана — она је чак су
Јован Бијелић: П
ЧЕ
протно од тога, активност споредна и без утицаја. Из тих разлога, многобројне већ поменуте мета критичке опаске тачне су колико и нетачне. Тачне су у суштини и уопштено, као оцена просечних резултата и карактера наше текуће критике, нетачне у односу на појединачне продоре и у погледу начина на који је проблем погтавфђен и посматран. Наша критика је, одиста, најчешће посматране ме тафизички, ван резлних услова у којима постоји. То се да закључити из упадљиворт — у нашим разговорима 0 њој — присус тва негативних атрибутаи оцене и одсуства озбиљни је жеље да се схвате разлози таквог стања. Разлози су најчешће везани искључиво за субјективни фактор, личност критича реву, за његову „пристрасност“, чиме је проблем ба нализован и замагљен. Ме Ђутим, иако се интелектуадне тачке наивна, можда
Ти недопустиво комотна. та
су мишљења, рекли смо, ипак делатна. Али, поштто су доведена до апсурда, неопозиво сугеришу је дан "друкчији, реалнији, друштвенији прилаз целом проблему. који би почео пи тањем: зашто наша дневна, жива критика није онаква какву бисмо желелит Да ли талената Остављајући по страни типологију и методологију критике. њене сложене со циолошке, семантичке, те леолошке, аксиолошке и друге проблеме ланаг свуда на дневном реду поменуо бих само 'поколи ко елементарних, приземних чињеница које. мислим, умндтоме детермипишу њен ниво и положај. Први практични разлог њене стагнације је у начину самог формирања критичара. За разлику од уме тника који по завртним студијама по правилу сти че могућност да као сти-
због одсуства.
редео из Травпика
пендиста посети поједине европске важне центре и упозна бе како са великом традицијом, тако и са живим пулсирањем савреме-
ног уметничког живота, критичар, и кад је признат, као такав, нема исте могућности да се озбиљни је усавршава, иако је за њега то неопходно колико и за сликара. Без обзира колико је тачно мишљење да критичар мора бити далеко културнији од самог ствараоца, свакако је тачно да он мора бити културан и униформисан бар колико и стваралац. Може се лако претпоставити какви могу бити закључции анализе критичара без обзира колики је степен његове обдарености — који није видео ни Леонарда ни Тицијана, ни Пикаса, ни Матиса. а да не говори мо о делима живе уметности. Јер како је уметност глобална сензибилна редукција једне епохе, критикафе је" обавезан да разуме ту“ севзибилну глобалност и интелектуално је рашчлани на њене компоненте. И пошто не постоје вечити закони који се једном за свагда могу научити. он мора стално да буде у току естетичких идеја и промена, а нарочито да бу де стално сучељаван са самим уметлчичким · делима. Јер, ма колико биле ду боке књиге из велике естетичке литературе које чита, непосредно искуство пред самим делима је неза менљива и пролазна основа његовог личног формирања, Већ је речено да је којлратоцечија естетика и најсигурнији критеријум онај који се образује у дилогу са огромним бројем најгећих уметничких дела. Међутим, наш критичар — по правилу млад чо век — често није у могућности да види сређене зби рке ни своје, националне савпемене уметности, а камоли збирке универзалне уметлости — па је принуђен да критичко-естетич-
а: У;
кој схематизацији свога естетског искуства приђе пре но што је само естетско искуство и стекао. Отуда разумљиве празнине и недоследности у тим схематизацијама. У незахвалној ситуацији да суди о појмовима и личностима које га понекад знатно пре вазилазе, наш критичар, свестан тога, често изоштрено интелектуално продубљивање замењује ставом верника опредељеног пре но што је само уверење и стекао.
Други разлог је у објективном положају и валори зацији саме критике као друштвеног рада. Ма коли ко талентован и признат, критичар још увек не може да живи од те важне друштвене функције. Иако овај разлог није специфичан само за критику. већ и за поједине друге култу рне и интелектуалне дела тности — и то по правилу за оне креативне — он мо зла“ најевидентније погаБа управо критику. Супро. тност између његовог вер-' балног и стварног значаја најбоље се огледа у чиње ници коју је сваки критичар осетио: да тако слабо награђен посао често изазива тако велике дискуси је и узнемирења. Мада је разумљиво да култура. па према томе и критика, полази од личног ентузијазма и вокације, не би било добро мешати етику појелинаца са обавезама друштва. Већ ове две чињенице имају бројне последице. Ако ни најбољи критичари, при највећим листовима, не могу да живе од свога рада — лако ће се наћи објашњење за низ питања и околности, као, на пример, зашто се критиком ба ве углавном само млади људи, и то узгредно. док се не афирмишлу, стабилизују и не нађу какав други жи вотни, пут. Они се критиком баве — то је нов пара докс — само док не поста ну способни да се њом оди ста баве; чим стручно и духовно порасту — они на пуштају понижавајући по ложај интелектуалног над ничара своје врсте, који доноси толико много непријатности. а никакве стварне подршке и призна ње.
Све су ово баналне, опште познате чињенице, али их управо зато не треба мимоилазити и преко њихове јарке очигледности грансењерски _ гледати | у проблеме вишег реда. Да бисмо имали право на њих треба решити ове приземне. на дохавту руке, стално ургентне и тврдоглаво конкретне. .
Укратко, подршка КОЈУ би друштво указало уметничкој критици тек пошто се у јавном раду испоље таленти, подршка њеним селективним напорима и реална валоризација · њеног рада — брзо би стабилизовала не само друштве ни положај наше критике већ и њу саму у њеној су штини, Оно што би прими ла од друштва као подрш ку. била би у могућности да друштву брзо и врати благотворним дејством на
развој наше уметности и на подизање опште уметтичке културе.
Јер талената има доста — треба им само обезбедити минималне и најлогичније услове. Без тога можемо и дање ређати грехове критике али то није и неће бити ефикасно сре детво прикривања наших зопствених грехова према путлтУчтти.
Миодраг Б. Протић
( теразијене терасе до оне стране баве...
(Снимио: у Миодраг Неготинац)
Кад загледамо у општи развитак природе, а тиме му развитак човека и његове културе. налазимо да природа непрестано постаје и непрестано престаје и да ни на једној тачки просто ра и ниу једном даном тренутку нема ни постајања ни престајања који би престали да и даље постају и престају. Као основну по јаву у томе смењивању и појављивању . налавимд да се увекснешто нахеди/ као непосредна садашњост! тј. као нешто што је'сменило оно што је прошло и што омогућује да се место ње га појави оно што још није садашњост. Као битна карактеристика живота у природи појављује се. дак ле, општи процес садашње га, прошлога и будућега, оп шти процес каусалнотенетичкога континуума.
Човек може доживљава- |! ,
ти само емпиријски садашњи тренутак, али чим стане размишљати о садашњости, она није више садашњост, него је прошлост. Јер живот непрестано клизи у будућност и не да се задржати. „Једне ствари“ каже цар Марко Аурелије — „свагда журе да постану, а друге да их нестане, и од онога што нестаје увек је један део већ нестао. Као што непресушни ток времена стално обнавља бе сконачну вечност, тако и токови и промене непреста но обнављају космос. Можемо ли, онда. казати неш то о стварима које у томе току пројуре поред нас, и шта у њима треба да ценимо, кад за то немамо никак ва упоришта7 То је као кад би неко хтео да помилује врапца који је пролетео по ред њега и већ измакао ње гову погледу“ (УТ 15). Живот који се појављује као непосредна садашњост одмах. на општој тенетичкој линији развитка природе, генетички клизи даље, бежи и нестаје, да би омогућио појаву извесног даљег живота — природе — који ће бити непосредна садашњост, и тако ад таеНпо т,
Али без појаве непосред не садашњости нема приро де, а тиме ни човека ни његова културног стварала штва. С апсолутним престанком те појаве апсолутно ишчезава и сазнање при роде, а тиме и човека и ње гове културе. Отуда, и као гносеолошка појава, и као појава бића, садашњост се појављује као праосновни елеменат свега што постоји, што је постојало и што ће постојати. Она се може схватити само као прошлост, али то више није бујан и рескошан живот, не го нешто ново, облици, пој мови, категорије, стварање вредности, наука, култура као саставни део живота. као садржај који остаје и улази у вечност и када је сам живот одавно ишчезао.
Живот и наука у својој суштини сасвим су различни: живот је непрекидно генетичко клижење у будућност, а наука је рашчла њавање, објашњавање и за државање животних делова у облицима и појмовима, Живот и наука појављу
ју се као непомирљиве суп ротности: као слобода и за кон. Слобода гледа напред, у будућност, никад назад. Она је слободна од страних окова и везаности. Наука не може сазнавати слобо-
ковинама минулих-времена и колена. '
Човек види само садашњост, а она је бесконачно ма лен део целе прошлости, и само се ош може чулима видети, познати и непосред
Александар Јеремић-Цибе: Квартет
ду. јер се суштина науке састоји у тражењу узрочних веза, у откривању законитости и веза, дакле у поништавању слободе.
Живот доноси проблеме које треба решавати... То
решавање састоји сеу ра ду, а овај није друго него непрестано обрађивање и уобличавање животнога са држаја, преобликовање ору ђа као најмоћнијег средства за савлађивање разних препона у борби за одр жање живота, а резултат је култура и цивилизација. Живот је, дакле, услов и основа за стварање културе, и њему даје вред ност и смисао тек поглед у будућност на непролазно и вечно и кад сам он ишчез не. Вечност се не наџази с оне стране живота: човек већ сада живи у њој кад ствара културне вредности, а ове свој видљиви израз налазе у творевинама науке, уметности и технике, а невидљиви израз у идеалној висини праве људске облагорођености, праве, нај више, часне моралности. Прошлост појављује се, дакле, као. један од најјачих историјских чинилаца и као најмоћнији услов све га човекова напретка и раз витка у историји и све ње тове даље и више културе и цивилизације. Она одређује цео живот појединаца, племена, народа и целокуп ног човечанства. Сав људски развитак и напредак о могућени су наслеђем од претходних историјских на раштаја и времена, и свака садашњост оснива се на те
|пости.
но искусити, док су прош лост и будућност ствари ко је се сазнају апстрактним умом, који се диже изнад
_ садашњости. Отуда јесамо
онај “овек слободан који не' зависи од своје. садашњости, од савремених потреба и прилика, од свога друштва и времена, и само такав по стаје оруђе историје, и уколико је слободћији утолико све више постаје орган историје и прошлости и тиме све више оруђе будућ Историјско разумевање јесте последњи и нај виши степен разумевања и сазнања, и само на том сте пену разумеће се и прошлост и будућност ствари. А само будућност нема краја. И живот и култура и вечност само су припрема, само почетак, само увод, само пропилеје у будућност која- свагда остаје бу-. дућност. И вечност је развитак, постојано кретањеу будућност, али оно никада неће стићи крају. јер то би била смрт вечности. Стога постоји само будућност као оно што треба ла сване, као непрестано рвање са задатком.
Из свега што је изложено излази да културно ства ралаштво непрестано гради мостове између обала ко је се никада не додирују. Оно их непрекидно гради. јер се кругови културе јед нако обнављају. допуњују. проширују, и ниједно јутро не прође а да не забли ста нов мост између живота и вечности. |
Милош Н. Ђурић
· Вељко | Пешробић :
ДЕКАНОВ УДЕО | А
_ (Страна 11)
Вандалп_
... А када. је свамула зора на попришту су 9стале две искомадане, 9млалштене, осакаћене, осжрнављене, обешћалшћене скулттуре и једна, пито представља лљогора“ шиљу — без руке. Сунце је затекло такав призор у зеленој трави, Пионир“ ског парка. Усред 'Београ да, поред Скутиштине гр „да, поред најпрометније % најосветљеније београд ске улице.
Можда би оважо ло почети и, завршити 0ву тронику. Ово тужно, жалосно посмртно слово у част трију уметничких дела која није уништио нил, рат, ни | хатаклизма, ни, зуб времена него „непознате силечије“, ка. ко је то уобичајено да се каже. МУ
А залшто би биле нетоз нате жада је познато да та чудовишта; изгљеда, почињу систематски да матадају по умиштавају уметничка деља која СУ иницијативом % заљагањем уметника и туристи чких радника почела од неког времена да се излажу по слободним про сторима Београда. Када, су се ти насилници први пут појавили % најави= ла својом појавом отаспост по интегритет излљожених скулттура (а ове
Каси биле изложене 00901
ље од центра гради) био "ле постављен ц ноћни! чу вар да та дела заштити ако ц када се сиљеције појаве. Не само да пи ни је могао заштитити него је и сам могао да страда! Сада су скулттуре биле такорећи џ самом центру града. ту где свакодневно пролазе хиљаде људи, где ни. ноћу није ни тусто ц неосветљено, где је, дакле, безбедно ч сигурно. . Ништа није помогло!
Вандале ништа не може да заустави. А дивља ње у самом градском це тру показује да се дрско ч безочно ничега не плалае. ихово бестијање _ над „беспомоћним скулттурама није могло да траје 'минут-два него подиже, требало им је времена док су унаказили мо унилитилм оно што је уметникова рука недељама и месецима стварала. „о
Шта да се ради2 Ево, на следећој страни листа, објављујемо још један прилог из анкете о то-
е шта би ваљало учини ти па да Београд постане још привлачнији за домаће ц мностране госте, још културнији и духовно богатији, још љлетши м светлији. Ту, у тој анкети Београђани дају предлоге м сугестије, што, ре клљло би се, извиру из самог срца њих, као грађана метрополе. Често се спомињу и изложбе под ведрим небом, у слободном простору. каква је “ ова у Пионпрском парку. Силечије си се, међутим, тостарале да таквим или цијативама дају свој, „оригинални“ прилог — да уништавају уметничка "дела и да се она таквима показуји пред очима посетилаца пи пролазника, домаћи цџ страних гости ју и туриста. Атрактивни ји ц невероватнији призор замста је тешко наћи, И жалоснији, свакако. Но, туговање и згража ње над оним што се одиграло ц Пионпрском парку нема много смисла. Умесније је апеловати, мо лити, тражити, захжтевати не само у име културе ц њеног достојанства, него у име свит Београђана да се вандали једном пронађу и идентифи кују, да им се открију нмена и лица. да се жиго ши пи онемогуће за увек.
Београд "ма права да то тражи. Београд то тра жи.
ХРОНИЧАР
треба