Борба, 10. 11. 1988., стр. 7

КАКО СЕ У НЕДАВНО ПРОМОВИРАНОМ „ЗБОРНИКУ РАДОВА О ПОВЈЕСТИ И КУЛТУРИ СРПСКОГ НАРОДА У ХРВАТСКОЈ“ ОБЈАШЊАВА СМАЊЕЊЕ СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ОВОЈ РЕПУБЛИЦИ

Сеобе у бољи живот

у Зборнику посебну пажњу привлаче прилози академика Душана Чалића и Жељка Пајића о разлозима све веће миграције Срба из Хрватске Ф Аутори нуде читаоцима прегршт статистичких података, али се, углавном, не труде да их и знанствено интерпретирају, посебно оне о миграцији Срба из Хрватске у поратном раздобљу Ф Од 15 економски најнеразвијенијих опћина у Републици, у 12 живи око 50 посто српског становништва, односно већина те популације у Хрватској Ф

„Препоручио бих добронамјернима да прочитају 'Зборник радова о повијсети и култури српског народа у СР Хрватској и да виде како заједно с интелектулацима хрватима придоносимо афирмацији бића Срба у СРХ“. Ово су ријечи академика Душана Чалића, предсједника Одбора за координацију проучавања с повијести и културу српског народа у Хрватској, основаног прије неколико година при Југославенској академији знаности и умјетности у Загребу, изговорене недавно у једном интервјуу поводом представљања јавности споменутог зборника.

Препоручујући на такав начин овај Зборник, чији је он одговорни уредник, академик Чалић је превасходно хтио упозорити да та књига није никакав производ знанственика српске националности из Хрватске, већ познатих имена од науке из редова Хрвата и Срба чији је заједнички циљ „афирмација бића Срба у Хрватској“. Академик Чалић је свакако у праву када каже да проучавање повијести и културе Срба У Хрватској није и не може бити искључиво некакво издвојено српско питање и да је то зајдничка ствар тих двају народа који вјековима живе на тим просторима.

Пажњу у овом Зборнику посебно привлаче прилози академика Душана Чалића и Жељка Пајића јер се дотичу најсувременијих тема које нису безначајне за даљњу „афирмацију бића Срба у Хрватској“. У свом прилогу „Неке посебности бића Срба у Хрватској“ Чалић пише и ово: „Има проблема везаних за Србе у Хрватској које треба отвореније научно обрадити. У првом реду при томе мислим на демографско питање. О томе се или не говори, или се говори стидљиво, парцијално, а то значи научно непотпуно“.

Доста питања — мало одговора

Чалић у овом прилогу нуди пет табела из којих је видљиво латентно смањивање учешћа Срба у укупном становништву Хрватске. Тако је 1840. године у Хрватској и Славонији у укупном становништву било 31,41 посто Срба, у 1890. године 25,71. Пописом становништва из 1931. године видљиво је да Срби чине око 18 посто укупног становништва Хрватске.

Мако су подаци из поратних пописа, на извјестан начин, неупоредиви са овим из даље прошлости, ваља констатирати да је и даље присутна тенденција пада учешћа српског становништва у укупном становништву Хрватске, уз мања одступања у поратном раздобљу. Тако је 1940 године српско становништво чинило 14,5 посто укупног становништва у Хрватској. То учешће у пописаним годинама 1953. и 1961. пење се за пола постотоног поена и износи 15 посто, да би „се већ 1971. године смањило на 14, а 1981. на свега 11,5 посто.

Увиђајући да је то статистика која најозбиљније упозорава на тежину проблема, академик Чалић констатира: „Свакојака демографска кретања траже цјеловиту научну обраду, иначе су могуће различите _ произвољне шпекулације. У оквиру тог проблема постављају се барем три основна питања, и то: прво, колико је Срба било жртвом усташке и Хитлерове политике геноцида над Србима, Жидовима и другима, друго, колико се Срба изјаснило као Југословени и зашто, и треће, колико се Срба иселило из СРХ и зашто2“

Одговоре на ова питања академик Чалић не нуди, већ само проблем као такав назначава. Међутим, ако Чалић није имао таквих амбиција, то се не би рекло и за Жељка Пајића, који читаоцима нуди безброј информација у прилогу „Социо-економски развој крајева у СР Хрватској насељених српским становниш-, твом од 1945. године“. И Пајић, као и Чалић, сервира читаоциМа, кроз 14 табела, прегршт статистичких показатеља, само што ил труди да их и знанствено мерпретира, посебно оне о

Играцији Срба из Хрватске у ми раздобљу. Или се, ју њему такав проблем не ври е, јер тко тврди да се за со 1 пописа Срби У Хрватнат одрекли свог нациосе Ре т идентитета и изјаснили је (6 цимо, као Југословени. Ако

тако, онда би се, у најмању 1 ваљало запитати: зашто је тако. Х пој таљајући си за циљ да ских пробио од социо-економрватској г. ма развоја крајева у Пајић се и дје су насељени Срби, констата адовољава слиједећом цијом: „Раст укупног

становништва СР Хрватске и промјене у регионалној структури (што се одразило и на промјене у националној структури појединих подручја) биле су детерминиране првенствено негативном вањском и снажном унутрашњом миграцијом из слабије развијених и руралних подручја према привредно развијеним и перспективним ужим подручјима“. Занимљиво је да Пајић нигдје не истиче да би управо ти „социо-економски“ проблеми могли бити један од битних разлога (о другим разлозима као што су културолошки, политички, и сл, у овом прилогу и није ријеч) све веће миграције Срба из Хрватске у остале крајеве Југославије. Више Југословена

Из статистике коју нуди Пајић види да је у Хрватској 1971. године било укупно 4,426.221 становник и да је тај број у 1981. години порастао на 4,601.469 становника. Пошто су Хрвати и Срби најбројнија популација у тој Републици занимљиво је погледати каква су ту кретања. Док укупан број становништва има благи пораст, те двије популације биљеже пад, и у релативном и у апсолутном погледу. Из тога се може закључити да је укупни пораст становништва у том пописном раздобљу резултат пораста других популација, међу којима су најбројнији Југословени (у Хрватској их је у 1981. години било 379.057 — за око 300.000 више него десет година раније).

ни Републике у привредне инвестиције, стварајући на тај начин основне предувјете за самосталнији и бржи развој тих подручја“. То би требало значити и мању миграцију становништва из тих подручја. Међутим, чињеница је да се, и поред тога, међу 15 најнеразвијенијих опћина у 1984. години налази осам опћина у којима живи преко 50 посто српског живља (Доњи Лапац, Војнић, Двор, Грачац, Вргинмост, Глина, Бенковац и Обровац), као и још четири опћине у којима живи 30 до 50 посто српског становништва (Грубишно Поље, Госпић, Оточац и Слуњ). Дакле, од 15 најнеразвијенијих опћина у Републици, у 12 живи око 50 посто српског становништва, односно већина те популације у Хрватској.

Диспропорције у развоју

Није ли овај показатељ најбоља потврда како су се та подручја до сада развијала2 Зато Пајићева констатација, о наглашеној политици бржег развоја тих крајева, не дјелује нарочито увјерљиво. Одговори на нека битна питања покретљивости становништва у Хрватској према националном одређењу не могу се добити без миграције становништва из тих опћина. Истина, Пајић признаје да је „и поред значајних резултата остварених у развоју тих подручја присутно стално смањење становништва, што је посебно изражено у посљедњем међупописном раздоб-

ПРЕВРАТА АЦА ТЕБИ ЕВРЕ РА И ВИ

Ф У раздобљу од 1971. до 1981. године учешће Хрвата у укупном становништву Републике пало је са 79,4 на 75,1 посто, а Срба са 142 на 11,5 посто. Ријеч је, дакле, о приближно истом проценту, међутим није исто када се број од 626.789 Срба умањи за 95.287 и када се број 3,513.647 (колико је у попису 1971. године било Хрвата) умањи за 58.986. Јер, када би узроци смањења броја житеља, без обзира на националну припадност, били исти — онда би било реално да је у попису 1981. године било мање за око 500.000 Хрвата. Тада се ни питање исељавања Срба не би могло

постављати као некакво издвојено питање

ЛЕР ШТИП ИРЕНА НЕРЕДИ

У истом пописном раздобљу број Хрвата се смањује са 3,513.647 на 3,454.661, а број Срба са 626.789 на 532.582. Дакле,

учешће Хрвата у укупном ста-,

новништву Републике у проматраном раздобљу пало је са 79,4 на 75,1 посто, а Срба са 14,2 на 11,5 посто. Ријеч је, дакле, о приближно истом проценту. Но, како исти проценат не мора увијек значити и исту тежину друштвене појаве, то се ваља вратити апсолутним износима. Наиме, није исто када се број од 626.789 Срба умањи за 95.287, и када се број 3,513.647 (колико је 1971. било Хрвата на попису) умањи за 58.986. Јер, када би узроци смањења броја житеља, без обзира на националну припадност, били исти, онда би било реално да је у попису 1981. године било мање чак око 500.000 Хрвата. Тада се ни питање исељавања Срба не би могло постављати као некакво издвојено питање. Али, како то није тако, ово питање остаје отворено.

Иако Пајић има амбиција да проучи колико су социо-скономски разлози утјецали на такву демографску појаву, он само констатира да је миграција становништва у крајевима гдје „живе Срби негативна“, како унутрашња тако и вањска, што би значило да те крајеве подједнако напуштају и Срби и Хрвати што, свакако, може да стоји. Али, стоји и чињеница да се, када је ријеч о вањској миграцији у друге крајеве Југославије, то драстичније негативно одражава на укупан број српског живља, јер оно искључиво живи баш у тим неразвијеним крајевима.

Када је већ ријеч о социо-економским проблемима крајева Хрватске у којима претежно живе Срби није на одмет позабавити се још неким чињеницама. и овдје ваља поћи од једне неувјерљиве Пајићеве констатације да је „иза 1970. године политика бржег развоја привредно недовољно развијених крајева, а У којима су и опћине с високим удјелом становништва српске на-

одности у укупном становниш“ ту опћине, била усмјерена у значајније ангажирање и усмјеравање средстава удружених на рази-

љу.“ Међутим, нема коментара како се то одражава на укупну популацију српског становништва у Хрватској.

Код свега овога ваља упозорити и на чињеницу да се из тих неразвијених крајева 6,6 посто становништва налази на привременом раду у иноземству, а 7,6 посто у другим крајевима Југославије. Што ако се ти људи не врате у своју постојбину; То би значило, ништд друго до смањење становништва у тим подручјима за даљњих 14,2 посто.

Као могућу истину о разлозима диспропорција у развоју појединих крајева Хрватске, гдје је српско становништво у доста неповољној позицији јер је претежно насељено у неразвијеним подручјима, Пајић нуди слиједеће: „У оцјењивању досадашњег регионалног развоја с аспекта

остваривања националне рав

ноправности треба полазити од чињенице да је постојање одређених диспропорција у регионалном развоју Републике ре-

РАДНИЦИ ЕИ НИШ ХОЋЕ ЗАРАДУ, А НЕ СОЦИЈАЛНУ ПОМОЋ

глостиња не пр

БОРБА, 10. новембар 1988.

страна

истаје раднику

Дохотком који стварамо, хоћемо и да располажемо Ф Хоћемо да зарадимо за себе, своју породицу и друштвене потребе, али у износу који омогућава нормалну егзистенцију, мотивише на већи рад и разултате и ствара бољу будућност — јединствени су радници

— Радничка класа је изгубила Уставом загарантовано право да располаже дохотком, па сходно томе ту треба тражити решење. Зато не пристајемо на компромисе и социјалну помоћ. Забрињавајућа је чињеница да нама остаје само 42 одсто новоствореног дохотка, а осталих 58 се по разним основама одлива. Доведени смо дотле да нам се нуди програм социјалне заштите. То нама не треба. Уместо тога нека нам се само мање узима, каже председник Акционе конференције СК у Електронској индустрији у Нишу, ВКВ радник Милован Младеновић, поводом захтева радника ЕМИ Ниш да се смање захватања из привреде. Ниједна класа на власти ни од кога не моли милостињу, па то не треба да чини ни радничка класа наше земље, мото је радника Електронске индустрије Ниш, који не пристају на било какве видове друштвене социјалне помоћи, који им се нуди, већ само траже примену уставног права да располажу створеним дохотком, односно да зараде за себе, своју породицу и друштвене потребе, али у износу који омогућава нормалну егзистенцију, мотивише на већи рад и резултате и ствара солидну основу за даљи развој, без чега нема будућности. То се посебно односи на електронику чији програми због сталног освајања но-

вих технологија трају у просеку |

само пет година, да би после тога већ били застарели.

— Наши просечни септембарски лични дохоци уместо уобичајених 220.000 динара повећани су на 300.000 само захваљујући повратку дела општинских доприноса. Ако би се слично поступило и са виших нивоа, односно ако се удовољи нашем јавно истакнутом захтеву да се сви доприноси смање за 20 одсто, сигуран сам да ће мотиви радника да више раде и зараде бити још израженији. Део тако враћеног дохотка би свакако усмерили на развој, пошто без тога у електроници нема перспективе, па зато нека евентуални скептици не брину о нивоу свести радника који сасвим сигурно не би све паре ставили у џеп.

Овако садашњу ситуацију у

реаговања

фабрици полупроводника ЕИО

Ниш описује инж. Винка Милошевић, истичући најпре велико огорчење својих колега са посла због превеликог захватања дохотка из привреде, а затим умерени оптимизам да ће се морати удовољити захтевима радника за повећање дела дохотка који остаје привреди.

Мрвице са трпезе

У ЕИ Ниш отворено упозоравају да је ниво учешћа привреде у оствареном дохотку пао на најнижи ниво од постојања овог колектива, који управо ове године бележи четири деценије успешног рада. Само за пола године укупна одливања из ЕИ за разне друштвене потребе толико су велика (премашују износ од 143 милијарди динара, а колика је то сума нека послужи упоредни податак да је за личне дохотке издвојено 60 милијарди динара) да оно што преостане не омогућује ни минимално улагање у развој, а што је још поразније, нема ни за основне животне потребе. Први човек синдикалне организације овог великог колектива, који упошљава 30.000 радника, Радослав Илић са нескривеном горчином истиче поражавајућу истину: захватања која су

Девет захтева

Недавно су радници ЕМИ Ниш прецизирали девет захтева

за растерећење привреде и упутили их свим државним и политичким органима, од општине преко региона до републике и федерације. Они траже смањење захватања их дохотка и личних доходака за једну петину, и то одмах, како би се ефекти могли да искажу у завршном рачуну за ову годину.

Тражи се и смањење доприноса за неразвијене до 50 одсто, као и укидање садашњег административног начина издвајања тих средстава. Укинути СИЗ на свим нивоима. Преиспитати потребе постојања разних институција и њихово радикално смањивање: заводи, удружења, коморе, судство, регионалне институције, мале општине... Кроз измене Закона о ограничавању личних доходака хитно створити простор за повећање зарада и стимулативнију расподелу. Донети што пре програм финансијске консолидације привреде и банака: смањивање камата, репрограмирање унутрашњих дугова, конверзија краткорочних кредита у дугорочне, уступање вишкова прихода народних банака, друштвено-политичких заједница и других фондова у имовину привреде.

Смањити царинске стопе и дажбине за репроматеријал, укинути царину и дажбине за технолошку опрему која се не производи у,земљи и хитно отклонити парадокс код висине царина за репроматеријал и готове производе. Увести олакшице произвођачима животних намирница и до краја године донети све привредне системске мере које обезбеђују спровођење привредне реформе, уз већу консултацију са привредом и уважавање њених ставова.

БЕБЕ ВИА ЕД ДЕ ПЕТЕ АЕ 4 ЛЕ УДА РВИ

чак шест пута од пара које су на-

данас у овом гиганту југоелек- ) мењене репродукцији.

тронике, четири пута су већа у односу на исти период прошле — Ту је главни проблем — нагодине, три пута већа од онога глашава Илић — пошто таква што остаје за личне дохотке, а неразумна политика води униш-

РАД ЗА ДОСТОЈАНСТВЕН ЖИВОТ: Из погона Ен Ниш

тењу привреде, а од радника прави социјалне случајеве. Према томе, отклонимо узрок, а не бавимо се последицама на начин како некоме изгледа да је добро.

Враћање без ефекта

У синдикалном руководству ЕМИ наглашавају да треба напустити праксу враћања доприноса, јер је много боље да се тај новац и не узима. Овако враћена средства због инфлације стижу у реално мањем износу него када се узимају, не постоји у међувремену могућност њихове оплодње, односно увећавања, што би се у производњи десило да је тих пара било, а ни друштвене делатности немају неке користи, пошто се новац налази на издвојеним рачунима.

— Просечни лични доходак за осам месеци код нас је износио око 380.000 динара, али и овај статистички податак не пружа потпуну истину, напомиње Радослав Илић. — Најнижи лични доходак био је тада само 200.000 динара. У септембру је ситуација нешто боља, с обзиром на прве резултате повраћаја дела општинских доприноса, али смо се ми у Синдикату договорили да ових дана, пре исплате октобарских плата које доспевају у новембру, заузмемо став о

. висини најниже зараде која ће

бити реглно материјално обезбе-

'"ђење породице. Сигуран сам да

ћемо покриће за такав потез имати у дохотку, само нека се испоштују партијска и друштвена опредељења о растерећењу привреде. Не би смело више да се понови да што су опредељења бројнија, то су и захватања већа, тачније, да се уместо од трошкова привреда сваким даном растерећује, али од дела дохотка.

Питање је дана када ће сеу ЕМИ определити за најнижи износ радничких зарада, али како незванично сазнајемо, ради се о 400.000 динара.

Н. ЈОВАНОВИЋ

КАКО ЈЕ ДОНЕТ И ПРИМЕЊИВАН ЗАКОН О ЗАБРАНИ ПОВРАТКА КОЛОНИСТА У МАКЕДОНИЈУ И НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ ИЗ 1945. ГОДИНЕ

Исправљена историјска неправда

Током предратних колонизација више је земље одузето македонским сељаци Ф Према подацима из 1935. године, под удар аграрне реформе потпало је 7760 Ф Прогресивне силе Југославије, у конкретном случају Србије, отишле најдаље у рашчиш

свести Ф Погрешно схватање да је Закон забранио повратак свих колонистима

Пише: Ванчо БУРЗЕВ-

ски ољливиље вале лесе тв таи три Еве и с Веи РИГИ пивЕстЕ)

Прочитао сам чланак у два наставка у Вашем листу од 17. И 18. ом.

У чланку од 17. октобра каже се: „Учестали су... захтеви да се преиспита такозвани закон о колонизацији...“. -

Наравно да може увек и све да се преиспита, поправи, измени. Међутим, реч је овде о једном нормално донетом закону од стране пуноправно изабране Савезне Скупштине. Ако се такав акт карактерише као „такозвани“, онда се тиме имплицитно доводе у питање сви закони и сви други прописи, укључујући, у крајњој консеквенци и Устав којим се Југославија проглашава за социјалистичку републику.

У наставку од 18. октобра има других таквих пропуста. Говори се о потреби ревизије тога закона, као о проблему који је у „У ЖИЖИ“ интересовања југосло-

зултат хисторијских, географ-| ренске јавности, али као јасан

ских и других фактора, односно да је неравномјеран развој и постојање привредно недовољно развијених крајева прије свега остатак прошлости који није изравно везан за међунационалне односе“, Међутим, ако фактор неразвијености не би, до сада, смјели доводити у везу са међунационалним односима, како то сугерира Пајић, то не значи — а у то је увјерен и сам Пајић — да се у будућности „смије занемаривати утјецај фактора развијености на међунационалне односе и остваривање равноправнос-

ти народа и народности с обзиром на то да би евентуално дугорочније занемаривање проблема равномјернијег развоја могло имати негативне импликације и на међунационалне односе".

Било како било, овај проблем заслужује ширу пажњу и треба свестрано да се изучи, баш зато што су без тога могући веома

поднаслов стоји: „Задатак Пете земаљске конференције: протеривање свих оних колонизираних елемената помоћу којих српска буржоазија угњетава македонски, арнаутски и друге народе“. До сада смо били, а и сада смо убеђени, да је та Конференција као основни задатак имала припрему одбране земље и у перспективи социјалистичку револуцију. Решавање питања колониста, био је само један од проблема којим се у оквиру оцене политичке ситуације у земљи, бавила та конференција. Сада нам аутор Вашег чланка сугерира други, углавном, антисрпски карактер те конференције.

Укратко — претежан број колониста су добри људи и поштени радници. Речено им било да у Македонији има пуно слободне земље, па не морају да се муче са малим парчетом њива, или чак без икакве земље у свом ста-

различити приступи у тражењу ром крају. Да би их присилила одговора на питање: зашто се у да по сваку цену остану на месту

Хрватској смањује број српског

Рајко ВУЈАТОВИЋ

живља2

где су колонизирани — буржоаска влада је од сваког од њих тражила да потпише изјаву да се

без права на жалбу одрекне својих права на земљу и кућу у свом крају — било у корист својих рођака, било општине. -

Сви буржоаски стручњаци за аграрна питања у нашој земљи заступају тезу да је земља у Македонији у првом реду давана македонским сељацима, па тек од онога што је остало, да је давано колонистима. Међутим демантујемо ту неистину. Више се земље одузимало од македонских сељака, него што им је била давана беговска, односно феудална земља. Но, идемо редом.

Буржоазија не губи време

Прве мере аграрне реформе, познате „Претходне одредбе“, донете су фебруара 1919. године. Међутим, колонизацију Македоније српска буржоазија (како и бугарска и грчка) припремала је много раније. У „Српском књижевном гласнику“ бр.4/1901. године, шеф пропаганде у министарству спољних послова Србије, Симић, цитира француског публицисту Виктора Берарда, који каже: „Македонија још није ничија. Она ће бити оних који је буду узели да је колонизирају“. У том циљу буржоазија не губи време. Српска влада доноси Уредбу о насељавању новоослобођених крајева фебруара 1914. године. Суштина те уредбе није аграрна реформа, односно ослобођење македонских сељака од феудалног јарма, него спречавање македонских сељака да постану сопственици беговске земље. За ову прилику ће бити довољно да наведемо став Ђорђа Крстића, Врховног аграрног повереника у Скопљу у то време:

„Са нашег гледишта, колонизација је првокласно државно питање Југа. Доприносећи решавању економског и социјалног проблема, она спроводи национализацију и асимилацију тамошњих наших крајева...“ (Ђ. К. „Колонизација у Јужној Србији“, Сарајево 1928.)

Од кога је одузимана земља за колонизацијуг У званичним документима се говори о бегов-

ским велепоседима. На томе инсистирају и сви буржоаски стручњаци за ово питање. Међутим, и да је тако, бегови нису сами обрађивали ту земљу, нити су је донели из Мале Азије, 06рађивали су је Македонци као чивчије.

Но, земља за колонизацију није одузимана од некадашњих бегова.

Веома су интересантни подаци, које наводи др Теофан Ристић („Борба за земљу и наша аграрна реформа“ Београд 1935), начелник одељења за аграрна питања у влади Југославије. Од укупно 6.973 поседа који су обухваћени „аграрном реформом“, 77 одсто била су мања од 50 хектара. Прописи о аграрној реформи одређују границу од 50 хектара као максимум за Далмацију и неке друге крајеве. Само поседи већи од тога потпадају под удар аграрне реформе. За друге реоне Југославије та се граница помера на горе, па за Македонију је одређена граница од 300 ха. Таквих поседа је било укупно 98 или 1,45 одсто од укупног броја од 6.973. Али је зато било 987 или 13,44 одсто „велепоседа“ са површином од 1—5 хектара и 1.176 „велепоседа“ са укупном појединачном површином од 6—10 хектара. Укупно је под удар аграрне реформе у Македонији према подацима Теофана Ристића — потпало 5.418 или 77.6 одсто поседа који ни у једном крају Југославије не би смели да буду предмет одузимања земље према важећим прописима о томе питању.

Жалбе нису помогле

Ево примера: једна група српских породица из Чанадске жупаније у Мађарској, тражила је да се пресели у Југославију. Министарство за аграрну реформу одмах је решило да их колонизира у Македонију. Актом бр. 13.547 од 4. маја 1922. год, њихова је молба послата Врховном аграрном поверенику у Скопљу. Нека људи обиђу терен и нека одаберу земљу. Послати су на Овче Поље, које подсећа на Панонску равницу. Ево шта су они забележили:

„земља која нам се допала обухвата ова места: Горњи Балван, Пишица, равница до вароши Кочани, и преко Брегалнице село Карбинци и део шуме од планине Пљачковице, затим северно равницу Злетовске реке. У овом пределу, по рачуну геометра г. Макајева, који сада мери у Ерџелији, овај простор захвата око 12.000 хектара. Нама би требало по датом рачуну око 6000 — 7.000 хектара, за 700 породица“. Значи, предлаже се колонистичко насеље које ће оштетити неколико суседних села. Практички у тим селима није било сељака који има 10 хектара земље.

Ипак је све било готово за два дана и предмет послат натраг Министарству за аграрну реформу са позитивним мишљењем.

Македонцима, којима је на такав начин одузета земља, често чак и под усевом стасаним за жетву, дато је мало земље у брдима, која је до тада служила само за испашу стоке.

Да од многих наведемо само још један груб и карактеристичан пример. Решењем Окружног аграрног повереништва у Кавадарцима, бр. 3875 од 11. априла 1924, које је оснажено решењем Главног аграрног повереништва у Скопљу, 10. 1 1925. године под бр. 7.581, ограничен је за колонизацију цео атар села Дабиље, у површини од 650 хектара. Земља је одузета од 35 породица, а поседовали су.је по праву наслеђа, значи од памтивека или барем од 1912. године. Никакве молбе ни жалбе нису помогле, јер је то била уобичајена пракса.

Та се пракса толико захуктала да није водила рачуна нити 0 Македонцима који су као борци српске војске добили висока одликовања за показану храброст против турског окупатора.

Друго питање су ставови прогресивних сила. Добија се неизбежан утисак да прогресивне силе Бугарске и Грчке, још увек нису успеле да се ослободе утицаја идеја своје буржоазије нарочито у односу на македонско питање. Прогресивне силе Бугарске и Грчке, још увек нису

ма него што им је давано феудалних поседа дсто поседа који нису смели да буду одузети ћавању са остацима буржоаске

успеле да се ослободе утицаја идеја своје буржоазије — нарочито у односу на македонско питање. Прогресивне силе Југославије, у конкретном случају Срби“ је, отишле су најдаље у рашчишћавању са буржоаским остацима у свести прогресивних снага, иако човек не може да се ослободи утиска да се и ту мора да направи још много тога.

Српски социјалистички покрет устао је против колонизације Македоније одмах после балканских _ ратова.

Македонски народ — а не само његова радничка класа, је у КПЈ (СКЈ) сагледао своју партију, партију у коју једино може да има поверења. Зато није нимало случајно да је Македонија изабрала 15 од укупно 59 комунистичких посланика у Конституанту 1920. године.

Ставови, држање и борба прогресивних _ снага — Југославије имали су одлучујући значај 1941. године, када се и у Коминтерни поставило питање да ли ће комунисти Македоније остати у оквиру КПЈ, или прећи под компетенцију бугарске КП. Македонски комунисти имали су сасвим јасан став: прогресивне снаге Југославије, нарочито под руководством Јосипа Броза Тита, дају највеће гаранције да ће се македонско питање стварно решити на начин како одговара самом овом народу.

Уредбом од марта 1945. године забрањен је повратак у Македонију оних колониста, који су били напустили Македонију у току рата. Но, та уредба је имала привремен карактер — забрањује се враћање, док се њихово питање не реши дефинитивно. Речено је да ће се то уредити посебном уредбом. Решено је, не уредбом, него законом, што значи на много ауторитативнији начин,

Погрешно (можда чак и тенденциозно) је схватање да тај закон забрањује враћање свих колониста на земљу коју су добили некадашњом колонизацијом. Да закон нема такву намеру види се већ из самог наслова тога закона: „Закон о ревизији додељи-

· вања земље колонистима“.

шав шр.ри ша аривнв танана На Н Нина