Дело, 01. 04. 1894., стр. 131

124 Д Е Л 0 во]ш мнра, којије и ратнФикован тога вечера, кад стпже господин Таса Калабалук „на само једно шшо.“ — Баш сн врач, господин-Тасо, рећп iie газда Лаза Гамбета. — Није врач него иогађач, на то ће госиодин ноп Пера. — Како, за што, а, шта то бп људп ? нитао се господин Таса Калабалук трљајући руке и шетајући се горе доле. Док је господин ЈБуба писар причао тронутим гласом исторпју измирења и наглашавао како ће сад да се пије, јер се нма рачуна, догле су шапутали нешто газда Лаза Гамбета и господин поп Пера. Како се доцнпје сазнало, онн, знајућн „нараф“ господин - Тасе Калабалука да не радо пије у каФани, где свакн час може да бане каква Фукара, решнли су да се преселе у побочну собу, која јс нривремено (а то се неколнко година отегло) служила за судннцу. У тај мах љупко ирнђе господнн-Таси Калабалуку крчмарица Мара — п поздравише се. А она ? Ко не зна у срезу њене бадем-очи, мали нравилан носић, необично малена кадифсна усташца која су се губила у две јамице од пуннх бслнх обрашчића. Обла. пуначка, увек очешљана и нревезана роза крепом. Како јој лепо стајао дијамантски прстен на сомотском барешу, па она око бсдара убрана сукња! Све је лепо па њој, без мидера и осталих „кексреФека“ — како је у очи хвалио господни Таса Калабалук — а најлепше што joj је муж по позиву у граду 3. Господпн Таса Калабалук ћеретао је, шалио с њоме, био је и заборавно на друшгво, да их не иозваше у спремљену собу. ,А опет како је ту пријатно бнло! Смлачена соба ; на једној страни клупе и стари столови, пуни прашљивих аката н свежања хартпја са осталнм прнбором општинскнм ; до гвозденог кревета, на коме је ноћивао Љуба писар, стајао је сто заст]>т плавим кончаним чаршавом. Један момак, с плавом поркетс-ком кецељом и засуканих рукава, донесе неколнко „Фењера“ (како су звали лптре високог витког стаса) и свечано иоложи смртне остатке повећег прасета: Мартин бандист нисну у кларинет (н он је био поверљнва лнчност), бубањ забубњи, госнодин „шумски‘г викну: „У хиљаду н осам стотнна осамдесет н петој години,“ певајући познатп ус-пех неЗависне државне иолитике. Госиодин Тасн Калабалуку било је као н до нлача и псвања. Прасе — лено вино — топла соба и красно друиггво — крчмарица Мара! Па шта хоће внше ? Да нде зар сад по мраку у Б! Чудно расположење! Препук’о бн да му не даде одушке, викнувши евојнм промуклим а севдалиским гласом : „Студена мс киша шиба.. .“ Та се песма тицала крчмарпце Маре — колико јс пута њу нсвао господнн Таса Калабалук и колнко се иута он „ухватпо“! Господин Таса Калабалук осећао је да ннје дорастао за ситуацију капптулирао, заборавпо „на само једно вино,“ јер је скоро пет чаша искапио. Сад се јуначки пило, веселило. Најпре га је савест опомињала да није лепо од њега шго пренебрегава дужност, за тим се тешио: јури, јури, па право је да се п господин Таса Калабалук једном као човек