Дело, 01. 01. 1904., стр. 292

X Р 0 Н II К А ^ том закрченом и прешироком пољу, она фатална „заееопа целпна“, онај „особени стил“, за који се тек, — „тек може рећи да прави једну епоху впзаитпјског стила“, — он се, нажалост, налазн у непосредиом суседству налицканих закречеппх гипс-фасада. То незгодно суседство, свакојако осећалп су п чланови суда, као п пројектант прво награђене скице, па су на најпростпји начин покушали, — сунђером — да побришу Цчта тсо°т1Ц-у. А н зашто би отежавали себи задатак, кад је сунђер тако практична стварчица?

— Ах, — кад бн се сунђером дале избрпсати пет-вековне патње српскога народа! Лрост рецепт: узми грачанпчку цркву н нацпфрај њене зпдине орнаментпком пз трећег периода, — и — свршена работа! А први услов стечаја, која гласн: црква „која треба да је монументална“?

| — — У колико су стари неимари били почетници у грађевинарским конструкцпјама, у толпко данашње наше архитекте нмају мало појма о монументалностн, јер граде куће од трошног матерпјала и лепе их блатом, па им је око навикнуто на т. з. пуцован стил. Природа камена захтева сасвим других облпка и размера, но што су оне изведене у опеци, цементу, малтеру, блату, лиму и маше-хартијн. — Сурогат н фабричка роба, сучим је наша добра суседка преплавила „Ориент“, један је од најмоћнијих политичких средстава за утук народне пндивидуалностн. — Зар нису ту пре неколпко година Бугари поручилн код фирме „К. Рћ. \\:ао'пег“ у Бечу, читаву једну цркву за Цариград? И — ужасне срамоте — подигоше храм божјн, излпвен „фикс унд фертиг“ од швапских са буњпшта покупљених — шерпења, лонаца, сулундара, сандучара — од фурде!!! Мп, — дао премилостиви Бог, — нисмо тако далеко дотералп као Бугари, али нпак са нашпм појмовнма о монументалности, створена је тенденција, којом су омогућене, — ако не баш таке драстичне, — оно сличне манифестације. — Створена .је могућност да, у место монументалних грађевина, подижемо голубарнике, исцифране јаианскнм, готским, мисирским и сецесион мотивима н орнаментиком; — место скупштннске зграде, пројектују се блатом олепљене и блехом нациџане „\ епсаћип^водФ)1шс1е“; да примамо све за готово, шта у страном свету опазнмо, шта нам се отуда импортише, — а да из сопственнх