El Emel

Venera: Saslušaj me Apolone! Apolon: Evo Venero, slušam te! . . . Venera: Meni je poznato tvoje staro izazivačko ponašanje prema meni. . . Saslušaj me bez tog izazivanja, bez nestrpljenja, bez zluradosti ,i bez potsmeha! . . . Zar ovaj čovck nije tražio život za svoju statuu, i ja sa,m -njegovoj statui dala život, ApoIon: Zar je to život koji si mogla da jpj daš? . . . Nepdkrctan život koji je on usadio u slonovaču, bio je plemcnltlji, uzvišeniji, moćniji od tog pokretnog, iscrpljujućeg, ružnog života koji si ti udahnula nje-

govoj statuti. To je ono što je očigledno. On ima prava da ovako sudi. Venera: I ti to taikođe tako vidiš? ... Apolon: Nažalost, tako. Venera: Postoje stvari koje ti ne možeš da vidiš . . . Ni ti ni on!. . . Apolon: Nika'ko ne možeš da porekneš bar to, da mi možemo da vidimo lepu stvar! . . . Venera: Šta ti sada želiš od mene?! . . . Apolon: Prvo, da priznaš da-je njegova genijalnost pobedila, zatim da povučeš nedostatke i gluposti koje si udahnula u njegovo delo, u ime života . . . Vrati wi kao što je tražio nepokretnu statuu kao što je i bila, u kojoj će otkucavati, kao i ranije, samo život umetnosti. . . Venera: Ah... Kakvo je poniženje za božanstvo da prikloni glavu pre-d čovekom! .. . Učiniću kako želi... ali. . . Apolon: Ali . . .? Venera: Ali rat među nama neće time biti završen! . . . Apolon: (okreće se prema Pigmalionu koji leži na krevetu) On spava .. . Pogledaj .. . Pdkrenuo se . . . Okreće se . . . Tvoj glas, nana sumnje, mu se sada pretstavlja u vidu nemirnog sna! ... Venera: (prigušujući bes) A tvoj glas? . . . Anolon: Glas moje gitare je taj, koji mu se pretstvlja u obliku lepo-g sna . . . koji se brinuo i pothranjivao sve elemente njegovog talenta! . . . Venera: (smejući se prezrivo) Tvoja gitara! . . . Apolon: Da moja gitara! . . . Venera: Zašto li se samo upuštam u to da pomognem takvom jednom čoveku!? . . . Zašto ne dođeš da mi pomogjneš ti, o vlasniče, carobne gitare! . . .

Apolon: Da pomognem tebi? . . . Venera: Zar ne smatraš da je naš dug da sarađujemo u spasavanju prestiža bogova?! . . . Apolon: Ne ofomanjuj me lukavstvima ze-na! ... I ne pökusavaj da me nateraš da preikinem sa tcibom . . . Već sam ti reikao da ne volim da ulazim u tvoje lione stvari. Venera: Ali ti si tvrdio da sam ja pretrpela neuspeh i pos-ejala razdor! Pa zašto ti ne pomogneš poboljšanju stvari?... Ja sam dala statuti život, a .vi kažete da je on loš, r.uižan, ni-štavan! . . . Ko sem tobe, Apolone, može da učini da ovaj život bude Icpsi, plemenitiji i prijatniji! . . . Arolon: On to nije tražio od mene. Venera: Ali nana sumnje da bi cm to vise voleo. Apolon: Ne nikako .. . Vrati Galateju u slonovaču., njonoj jednostavnosti, kao što je on tražio . . . Ne komplikuj stvari! Venera: A zašto ti ne pokušaš da popraviš nedostattke koji postoje u njenom životu? Apolon: Oh, Venero! . . . šta ja imam s tim? Venera: Ti se bojiš! . . . Auolon: Ja? . . . Od cega da se bojim? ... Za mene nema lakšeg od toga. Venera: Onda uradi to. Apolon: Nemam moju gitaru. Venera: U mojm kolima je. Fričekaj dok je ne donesem. . . . Odlazi ka prozoru i pruža ruke prema kolima . . . Apolon: (za sebe) Pih, kakva brbljivica! . . . Teško joj je da drugoga ostavi na miru. Venera: (vraća se sa gitarom) Zašto šapućeš? . . . Apolon: Nije važno . . . Venera: Evo gitare! .. . Apolon: (uzima gitaru) Gde je ccia? ... Ta Galateja? . . . Venera: Nije daleko odavde . . . U kiparisovoj šumi, u jednoj kolib.i kraj jezerca, sa tim mladićem . . . Narcisom! . . . Apolon:' O, kako je glupa! . . . Kao i sve žene! . . . Venera: Pckaži svoje čudo! . . . Apolon: (prelazi rukom preko gitare) Ndbje melcdije sadrže uzviše-ne reči! ... . F lern emite misli i prijatne snove! . . . Moj glas joj daje lepotu, Prijatrvm dahom umetnost i znanja. Na moju zapov-est požuri na ovo mesto, I svojim poljupeem probuidi tvog muža Pigmaliona. Venera: Da li je vidiš sada da se vraća?! . . . Apo’on: Leti na krilima vetra! . . . Venera: Ostaću da vidim šta' će biti!? Apolon: Posmatrajmo iza prozora! . . . MUZIČKI DEO . . . Odlaze kroz prozor kao što su i ušli. ZaustavIjaj.u se iza njega da bi posmatrali. Tada se polako otvaraju vrata kuće i pojavljuje se Galateja, koja kao da se stidi. Stupa napred i gleda na sve strane dok joj se pogled ne zaustavi na Pigmalionu . . .