Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Mihajlo Jackiv : Nuhim.

Šćućurio se u krčmi krai peći. Na sebi ie imao poderatnu kabanicu, na klupi batinu i svežami. Bibliiska mu ie brada padala u bijelim pramovima ma prsa. Život ie povukao oštre Crtć i izrovao duboke bore, a brige su ih ovjemčale studeniml tiladom.

Sjedio ie zadublien u misli. Odavna ie već umr'o za ovai svijet, pa ie sada gledao u se, na druzi.

Katkada bi se znao probuditi, pa bi metao prste u usta. Prsti su mu drhtali, a u dubini grudi uzburkala mu se golema tuga.

Krčmar je začudien gledao starca i pospremao taniur s blagdanskim kolačermi.

»Hvalien! A vama dobar dan, krčmaru!... Zima ie, da sve Duca!«

Stasiti stranski seliak u kožuhu i šubari metne bič u kut ie stane udarati nogama i lupati se po ramenima, da se sva krčma tresla.

»Daite mi zaboga već kakovu rakiju!«

Siedne za stol, izvadi crni kruh i sir u rupčiću iz torbe. Wezao je kruh i razgledavao se po krčmi i ljudima, koji su sicdieli mučke i pušili lule. No naivećma ga ic zanimao stari Židov u kutu pokraji Deći.

Seliak jie držao u ruci kruh pa se zamislio.

Nešta ie dozivao u pamet.

Metne kruh na stol i primakne se starcu.

»Ei, jeste li vi to, gospodine Nuhime ?«

Židov se prene i razrogači oči. Onda privuče preda se razderane rukave i proZOVOTI.

»Hm, kakav sam ia gospodin?«

»Ali ste ipak Nuhim Goldberg ?«

»Hm, zar ia znam, iesam li to ja ili niiesam. A tko ste vi?«

»Lieško Zvarić«.

Židov natkrili rukom bDoliežliive oči.

»Vi, Lieško Zvarić!? Nu — nu, tko bi se tome nadao! E pravo vele: Ne sastaiu se brda s brdima, već liudi s liju dima.«

Pruže jiedan drugome srdačno desnicu kao prijatelji.

Lieško siedne do njeza i nikako niie mogao da se dosta načudi.

Razgovarali su u po glasa, da ne svrate na sebe DOZOTnost ostalih.

»A šta ie s vama, gospodine Nuhime? Ta nekoć ste bili foliki bogataš, tako imućan cazda...«

»Nu-u, ne vidite? «

Ispruži ruke i stane pokazivati trošno odiielo.

»Bogu hvala i na tome«.