Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

»Ei, Nuhime, Nuhime, vi to mijeste zaslužili. Vi ste vri1iedni bolie sudbinc. Dili ste pravi čoviek. Vi ste bili Zidov, ali ıuežidovski. Takvih bismo danas kod nas mediu kršćanima morali svijećom tražiti.«

»Fim, pa zar samo vaša vlera pravi liude? No, a kako vama P«

»Zahvaliuiem — doebro, Bogu hvala. Kad sam kod vas služio, nešto sam prištedio, i onda sam sc oženio ı Gorodeniskom. Pošteno ste mi pomogli. Boec vam dao, da ı sreći i za dovolistvu proživite dugu starost. Vi ste me čestito otpremili. Prištedio sam kod vas nešto novaca, a od one junice, Što ste mi ie poklonili, stekao sam toliki imetak, kakav Bog dao svim valianim liudima. Stoviše, liudi mi i zavide, pa vele, da sam gzavan, ha, ha.«

Nuhim zakima glavom.

»Nu, mu, Bogu Hvala na svemu. A kod mene, Lieško, kako ste ono otišli, pošlo ie sve naopako. Dobavliači su nakupovali u zla vremena žita cotovo napola badava, onda su prodavali uz maniu cijenu, neco Što sam ja mogao, te sam kod takve konkurencije morao ofići sa štapom u ruci. Na šumi sam izgubio, na volovima sam izgubio, na kožarni sam izgubio, na svemu sam izgubio. Pa vzle, dokle sam pao. Ja sami kupovao i trzovao, drugi su varali i gculili, a sad su oni CO.spoda. E pa šta ćemo?” Bogu hvala i na tome.«

»A gcdie su vaši sinovi, Nuhime?«

»Fm, kakvi sinovi? Imao sam samo jednoga, a Tai ic umro. Noc, a vaš, Bor mu dao zdravlie, šta radi?«

»Dao Bog i vama zdravlia, služi u voisci, skoro će kući... No, čekajte ... Pa ipak ste imali dva sina: cdje ie onai, Što se u školama učio? «

»Hm, ia niiesam imao nego iednogza. Tai drugi, toga Više

nema — dao se krstiti...«

Lieško opazi, da to starca boli, pa niie dalie pitao.

Nastane šutnia.

Nuhim se zadube u misli.

»Fm, dieca, djeca.... Stariji me ie prezreo, mladi ic umr'o, i Žena je umrla. Mislite, da sam mogao da se ioš štogod brinem? Sam samcat kao prst... A za koga? ... Tai miladi, kakvo ie tai bio momče... Još jedan ispit i bio bi rabim. Onako mlad, učen i dobar... Znalo se dogoditi, velini ia niemu: Melkiore, baci iednom te kniice, sledai, kako si bli:cd i slab, a on: Tatice, veli, ia ne megu da živim bez učenia! Kad sam gledao nieca, vidio sam nebo. latice, govorio bi katkada, Josel nas ie prezreo, no za mene neka. vas niije strah. Ne ću izdati, oče, ni vas, ni svoj biiedni narod, koji već dvije tisuće codina luta po sviietu! A umirući govoraše: Niie mi žao toga, što odlazim s ovoga sviieta — to svakoga čeka, ali mi ic toga Žac, što ovdie u crudima cine.

124