Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

_x

[|

kako su oduševlieni! A siromašno naše Žžidovstvo?« Već u mairaniioi dobi dala mi ie ta žalosna rečenica povoda, da o nioi razmišliam, Kasnije dugim i logičkim razmišlianjem dovela me ie ma pravi put. Sada prvi puta gledajući ovu povorku samuosvijesnil, ponosnih Židova, koie ie isla ideja i liubav okupila oko mrtvoga vode, rekoh sebi samosviiesno: »Jest, i Žžidovstvo e složno i Veliko, ne sažaliujte nas više, ier oa nam pokaza pravi put, a mi za sliiedimo!«

Napokon se povorka svrstala. Bilo ie tu liadi svih dobi, od sitne diečice iz zabavišia do časnih staraca. Niže škole, sredmie škole, židovski izletnici, gimnastička, sportska udruženia, akademski klubovi, gospojinska, dievoiačka udruženia, članovi općinskoga vileća i dobrotvornih društava, ukratko zastupano bilaše sve, što se ponosi židovskim imenom. Mladež ic gotovo sva u odorama ili kapama svojega društva s društvenim bariakom. Između svih ističe se brojem i divnim svilenim modro-biielim bariakom, izvezenim zlatom, pobiedničkom trofeiom iz Amerike, wienski sportski klub »Hakoah«. Ta silna povorka kao da niie imala kraja. Naiveći dio povorke sačiniava omladina. Niiesu to samo Židovi Wiena, ne, tu ie bilo Židova iz ciielocća svijeta!

I uđosmo u gsroblie. Prostrlo se pred nama usred tmurnogza žalosnoz dana u svoi fihoi romantičnoi liepoti. Prvi dio groblia katolički ie odsisk. Dva po dva u redu ulazi povorka, tiho, nečuino, ne čuje se ni Šapat. Činilo bi se gotovo svetogrđem progovoriti i narušiti ovai divni mir usnulih. Svaki 1e zZaokuplien svoiom nutrinomi, svatko ie uzbuden .jer će za čas stajati pred grobom omoga, po. kojemu ie zapravo drugi puta postao ono Šta jest (ier niie dosta biti samo Židov po porodu). Što se više približuiemo, uzbuđenost sve to više raste, ier se svatko pita: »Hoću li moći ponosan, vedra čela staiati pred nim? Jesam li što učinio za svoi narod?« Jest, u tom času budi se savjest n svakoga i kad stupi pred grob, vidi se iasno u okn svakoga, koliko vrijedi.

Tek nas dva reda spomenika dijele od židovskoga odiela. a i3 ioš uvijek ne znam, što ću mu reći, a reći mu nešto moram. Ne da ne znam, Što mu Želim kazati, srce mi je i prepuno, ali sve to u ovoi uzbuđenosti sabrati u izreku, kojia bi mu rekla — sve! 1 pogledah pred sebe i spazih natpis: »Israelitische Abteilung.« Ima tu spomenika, divnih umietnina, ali i mnogo skromnijih. Još tren, dva diieli me od velikog časa. a ioš uviiek se ne sabrah. Tik pred SObom ugledah pred iednim grobom red akademičara. Biiaše to počasna straža na niecovn grobu. Čedni crni mramorni spomenik i biielo obrublieni grob kriie mrtvo tiielo Herzlovo. Na spomeniku stoji natpis: »Jeanette Herzl, Jakob Herzi und Som Dr Theodor Herzl,« a nad svim tim uklesan ie zlatan Magen David. Prva moja misao ie bila: » Tako velik čoviek, a ovakav čedni spomenik!« No sjetim se, da ie to tek privremeni niegov stan, jer on čeka da dođe n zemliu svojih snova, u Erec Jisrael, tamo će se on smiriti i naći

381