Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

kojih ie ioš šest mieseci ostalo za pripravu. Ponaipriie smo odlučili, da počnemo intenzivno učiti hebreiski a i energično skupliati i štediti novce. To ie glavno — a ostalo lako će se dati. Niiesmo nikome kazivali, nijesmo vidjeli nikakvih zapreka, nijesmo — do li posvemoa bili ispunieni čežniom, nadom i vierom. Čežniom za Ereconi. nadom za doživliaiem, vierom u uspieh. Od onoga smo časa bili više no liudi, potpuniie smo osiećali pulziranie Života i sve gledali ı slainim bojama ....

Počeli smo dakle ozbilino svim pretpripremama. Učili smo hebreiski ı sve, što se odnosi na istoriiu i sadašniost Palestine, štedili smo novce. Kad smo oćutili dovolinu iakost povierili smo našu taint Joži. O, kako se on veselio, podsticao nas i diielio naše oduševlieje. No osim Jože i nas troilce nitko ioš niie znao.

Teško bi bilo ma i naivieštijem peru opisati kompleks svih onih stania čuvstvovania, teško bi bilo dati tako kratak uvid u Tiaš ondašnii Život. Onakav se intenzivni život može samo Živieti, osobno oćućivati i doživliavati. Pa i nije, priiatelii, moia namiera, da vas iscrpliivo uputim, tek bih htio, da i n vas probudim siećania sličnih uspomena, da u vas probudim blagotu i liubav, što nas veže uz naš rokret i dielo. A htio bih da dadnem i spomen onom drazocienom odsiečku života, koii ie grilao i napuniao poletom tri mlad STCa.

Jedne zviezdane večeri na korzu... kako nam se sitnim | Tištavim pričmialo sve: ı oni prolaznici i njihov bezboini razgovoT, čak i iste zviiezde i večernii vjietarac... Što ie to sve prema onom čuvstvu, što smo ga mi krili u našim srcima. Niiemo smo se gledali i duboko smo disali — uzbuđeni...

Sutradan u knjižnici... Plesala se hava... I mas trojica U kolu. Oči su nam blieštale, a.gzrla od oduševliena dihania promukla. Tada sam menadano zastao i skupio sve Oko sebe, i ZOVOTIO sam svima o našoi taimi...

Zapreke, zapreke, zapreke... Albi, Ivo i ia miiesmo vidieli Ereca ... ali čežnia ie ioš živa. I ako ie ona prvotna misao bila magleni san, ipak nam ie draga i mila. Koliko bismo predaniie radili u »Herutu« i podavali duh veselosti svima... koliko bismo potpuniie uživali život i bili bolii liudi...

Albi i Ivo! Ovo upisuiem nu naš spomenar iz liubavi. Znaite, da me oni naši divno proživlieni časovi. duboko vče: naivećaie sreća čežmia viera, nada.

Koprivnica, augusta 1928. | Nehed Jichak.