Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

sva umietnost u Židova toliko pokreta, zato ie ona samostalnija u izričaiu, negoli u smislu. A zato mu i iest kod čovieka važniji čin od doživliaia. Tako već u pradavno doba niie u središtu židovskoga religioziteta bila viera nego čim. Žaciielo se uopće može smatrati fundamentalnom razlikom između Orijemta i Okcidenta ovo: Oriientalcu ie čin, Okcidentaleu viera odlučna veza između čovieka i Boga. Ova se razlika istakla osobito snažno kod Židova. U svimi kniigama Bibliie vrlo se malo govori o vieri, a to više o vršenju. Ali ne valia misliti da se pod time misli neduhovna svetost diela ili ceremoniia bez smisla; štoviše, svako se dielo, i naineznainiie i na oko nairavnodušniie upravlialo na ovai ili onai način prema Božanstvu, a kasniie riječ »Svako dielo tvoie budi za ime Boza« vriiedi već ovdie u osobito pregnantnom smislu. U vrijeme nainaivnijega odnosa prema Bogu značili su naloženi čimi tajanstvemil, magični vezu s njime; tako biiaše žrtvovanie životinia simboličnom naknadom ŽrTtVOvania rodenoga Života, plamen su oltara osiećali kao poslanika duše k nebu. Ali vršenie diela gubi svoi smisao, a ipak traži zapovijest i dalie ono Što ic DOstalo besmisleno, ier ie Bog, kako veli Jokanan ben Zakai, dao zakon, stvorio odluku. Tako iz religioznosti diela nastaie ceremoniski zakon. Protiv toga se skrućivania buni tendenciia za činom, odvaja se i tvori one Životne zajednice koje teže da namiesto zakoni štono su postali isprazni i opet vrše Živo dielo kojie veže s Bogom. Prva nama poznata zajednica biće da su bili oni u knjizi Jeremijinoi spomenuti Rehabiti kojih su ideie i organizaciiu redaktori Kanona, vjerni zakonu, čini se namierice krivo tumačili. Od niih ie iamačno vodila neprekidna tradiciia do Esena čiie pradavne predaje posviedočuiu poviesmičari. Na tome ie putu porasla tendenciia za činom, ideia ie o dielu bivala sve čistiia, nazor o vezi s Bogom sve to zamašniii i svetiji. Ali u isto ie doba bivao ceremoniialni zakon sve to ukočeniii i sve to dalii životu. Tada se desilo da e DOkret iz odvojenih životnih zaiednica zašao u narod, te ie ovdie rasplamtio onu duševnu revolucilu koja se danas krivo i nelačno naziva prahrišćanstvom; mogla bi se s mnogo većim pravom zvati pražidovstvom, dakako u drugome a ne u istoriskome smislu, ier imade sa židovstvom mnogo više zaiedmničko nego s onim što se danas naziva hrišćansivom. Značajna ie poiava psihologiie galuta. da smo samo zato, ier se tomu pokretu pridružio samo spolia hrišćansici sinkretizam, ne poprimivši niegova bića, proževši ga štaviše tuđim elementinia u tolikoi mieri, da od niega samoga niie mnogošto preostalo, da smo mi, velim, samo zato dopustili, pače sami naižešće što se može tomu doprinijeli, da se ovai zamašni otsiek naše duševne povilesti iz nie istrgao. Ono što u počecima hrišćanstva nije bilo eklektično, što ie u niima bilo stvaralačko, to ie biHo maskroz židovstvo. Bila ie židovska zemlia, u koioi se rasplamtila ova duševna revoluciia: bile su prastare Židovsks životne zajednice, iz kojih se bila prcenula: bili su židovski muževi koji su ie u naredu raznosili: koiimxa su govorili, to ie bio — kako se neprestano obiavliuie — židovski narod i nikoji drugi; a što su navieštali, to ie bila sama obnova religioznosti čina u židovstvu. Tek it zapadniačkome sinkretističnome hrišćanstvu postala ie viera bliska Okcidentalcu. glavnom stvari; u središtu ie prahrišćanstva čin. A što ie bila sadržina težnie za činom, za to daie posve očito sviedočanstvo onaj dio Evandelia koji ie iedan od naioriginalniiih i koji naipouzdaniie odaje stvaralačku ličnost, Mat. 5, u prvom poglavliu besiede na gori. »Nemoite misliti da sam došao eda razriiešim zakon i proroke: nisam došao da razrešuiem, nego da izvršuiem«; a što se time misli proizlazi iz daliih upoređenia stare i nove nauke: da nova i neće da bude nova, nego stara, shvaćena u apsolutnomco smislu; da Boće da vrati činu opet slobodu i svetosi, namiienienu mu od iskona, koju ic okrnjilo i zasienilo pusto gospodstvo ceremoniialnoga zakona, da izbavi i uzdigne Čin

151