Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

iz uzina ritusa, koi postadoše besmisleni, do svetosti dielotvorne veze s Bogom, do religioznosti čina. A da se ukloni svaki nesporazumak stoji u Mat. 5 ·dalie: »Jer doista vam kažem: dok ne prestane biti nebo i zemlia, neće prestati da traje ni naisitniie slovo, ni mrva od zakona, dok se svene zbud e«; to će reći: dok se ne ispuni nauka bezuslovnosti u svoj čistoći, sa svom silom duše, dok se sviiet apsolutnim dielom ne posveti i ne budne pun Boga. Prahrišćanstvo nauča, što su naiičali i proroci: bezuslovnost čina. Jer nikad Tniie jednoj velikoi religioznosti bilo stalo do onoga Što se radi, nego iedino do toga da li se radi liudsko uslovno ili Božansko bezuslovno. A ovo poglavlie, ova prabesieda na gori, svršava riiečima koje značaino variraju iednu riieč III knjige Moisijine: »Zato budite potpuni kaošto ie potpun vaš otac na nebu«. Nisu li sve ove riječi, nije li priie svega ova riječ »kaošto« Židovsko ispovije'danie u najidubliem smislu? I ne možemo li odgovoriti onima koi nam u Dposliednie vriieme preporučuju da se »stavimo u svezu« s hrišćanstvom: Što ic u hrišćanstvu stvaralačko, niie hrišćanstvo, nego Žžidovstvo i s fime ns trebamo da se stavimo u svezu, već trebamo samo da to spoznamo u sebi, da uzmemo 1 posjed, ier to nosimo u sebi i ne možemo da ispane iz nas; a ono Što u hrišćanstvu nije židovstvo, to ie nestvaralačko, sastavlieno iz tisuća obreda i dogma, — a s time — fo velimo kao Židovi i kao liudi nećemo da se sta„vimo u svezu. Dakako, to smiiemo da odgovorimo samo onda, ako prevladamo praznovierni strah koji nas obuzima pred nazarenskim pokretom, te ga UVIstimo onamo kako spada: u duševnu povijest židovstva.

Tai pokret koji u apsolutnon:ie životu židovskoga naroda ima tako veliko znamenovanie ostao ie doduše u relativnom niegovu životu tek epizoda kojia niie mogla da zaustavi sveudilino skrućivanie zakona. Ali borba za ideju čina niie jeniala: u neprestano novim oblicima ispunia tisućijeća: bila ie diialektična i duboka, otvorena i skrivena; govorila ie u učionama iezikom pilpula, a u domovima ijezikom žena; bila ie velika u izopćenih heretika, malena u sitnim smielostima geta; i tako se bila i buktiela ie tako oko okrunienog mrtvoz frupla zakona dok i opet niie došao pokret koi ie zasegao ı dno dubine istine i pokrenuo dno nutrine naroda: hasidizam. Izvorni se hasidizam — koji s današniimi ima gotovo iednako malo zaiedničko kao prahrišćanstvo sa crkvomi — može samo onda razumieti, kada se spozna da ie on obnova ideie o činu. U činu mu se očituie pravi smisao života. Ovdie se očituic ioš iasniie i dublie nego u prahrišćanstvu da mu nile do toga što se čini, neso svako dielo koje se zbiva u raspoloženiu punom svetosti to znači: u intencili prema Božanskome put ie do srca sviieta. Nema ništa što bi bilo zlo samo po sebi: svaka strast može da postane krepost, svaki nagon »odvažnim pothvatom za Boga.« Ne odTučuie materila dielovania, nego tek niegova posveta. Svako ie dielovanie sveto, ako ie upravlieno na spas. Duša činioca sama određuie biće niezgova diela. Time ie tek dielo uistinu postalo životnim centrom religioznosti. A uiedno se sudbina svijeta daie u ruke činiočeve. Cinom koji ie posvećen po svoioi intenciii oslobađaiu se pale božanske iskre, u stvarima i bićima razasute. zaluta!e duše, a činilac kad to čini radi za spasenie svijeta. Da, radi za spasenie Ssamoga Boga, jer naivišom sabranošću i napetošću čina može da prognanu veličainost Božiu za milostivo vrileme iednoga neomieriva trena primakne niem:ai izvoru da ie pusti ući u ni. Tako ie ovdie dielu dano obilie moći i uzvišenosti, 'koioi ravne, naravno sasvim druge vrste, dielo ima samo još u staroindiskoi rcligioznosti gdieno omai koji se sabrao u intenciji čini, da zadrhće svijet bongova, sviiet Brahme. Slobodno dielo može sad da se isprsi pred zakonom — da se poslužim riječi »prahrišćanstva« -— kao savršeni zakon slobode. Zalio ie Tasidizmu čovjekova krainia svrha ova: da sami postane zakonom. Torom. Tako

132