Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

silila da bude Bog ljubavi ı dobra njenu narodu. Nego možda zato ne izreći riječ ljubav, jer je banalizira naše vrijeme, asociirajući Je s takozvanim brakom. Ženidba, »zajednički« život. rađanje potomaka — to još ne implicira liubav. Možda je iz različitih razloga, koji ne mogu, prirodno, ovdje da se rasprave, brak upravo karikatura ljubavi, odnosno ako to nije ispravno, možemo pitati: zar ima u tomu ljubavi, ako se »uzmu« dva živa bića — jedna ženska ı Jedan muškarac — jer nisu mogli naći boljega partnera ili jer je miraz bio zavodljiyv??! A zavirimo u srca mnogih koji nisu okusili braka, a srca im doživotno gore ı ızgaraju od ljubavi.

Pa ni Zweceigova Nepoznata koja .je svom idealu pisala ono čudno i veličanstveno pismo — nije imala tu sreću da bude u braku. "Ta novela. može se reći pripada među

bez pretjerivanja, najljudskije i najljepše pjesničke tvorevine našega doba. A ne samo našega, jer ovo djelo zaslužuje trajnu uspomenu sve do onih vremena dogod bude čovjek imao O LV ZOO: va dušu ı srce da teži, čezne ı vjeruje, da živi duboko ı osjećajno.

Da. Ona ga je upoznala, njega otmjenog čovjeka knjige, još mlada. u dvanaestoj, triiacestoj godini. Bili su u istoj kući. On se nikad nije na nju obazirao. a ona Je znala svaki njegov gest, ljubila čistim i teškim žarom svaku njegovu otmjenost. svaki korak, svaki posmjeh. A on se nikad na nju nije obazirao, nije Je poznavao. Ona se nije usudila da mu priđe. I ona raste, cvate. Njeni se sele u daleko mjesto. Nakon godina ona se vraća da ga vidi, Jer ga Još uvijek ljubi, odbivši svoje da je udaju za nekoga neljubljenog. U zabavište neko dolazi jednom. On je ondje uzima k sebi kao svaku drugu. Vodi je kući. Ona je nevina 1 ljubi ga. Ruže mu je bijele donijela tc noći. A on se ne obazire... kao na svaku drugu: jer nc zna, a ona nema snage da se ctkrije. I još mnogo noći. I mnogo bijelih ru-

ža. Dijete Je dobila. Od njega. O. koliko li je'

sirotinjstva pretrpjela s djetetom, ali sve, sve je dala samo da diše uz dah njegove krvi. A or se Još uvijek ne obazire, Jer... ništa ne

zna. A njena golema, svemirska ljubav ne da-

je Joj toliko moći da mu kaže... Ali prije konca piše mu sve, neka zna — kad nje više ne bude... ... ... Kod redaka u tom pismu:

>Unser Kind ist gestern gestorben — Du hast cs nie gekannt. Niemals, auch in der fluchtigsten Begegnung des Zufalles hat das bluhende. kiemc Wesen, Dein Wesen, im Vorubergehc-= nen Deinen ĐBlick gestreift... Du hast es nie gekannt, unser armes Kind — heute klage ich mich an, dass ich es Dir verbarg, denn Du hattest es geliebt. Nie hast Du ihn gekanni, den armen Knaben, nie ihn Išcheln gesehen, wenn er leise die Lider aufhob und dann mit semen dunklen klugen Augen — Deinen Augen! — ein helles, frohes Licht warl_ uber mich, uber die ganze Welt...« — čovjeka neŠto steže u grlu. Ne možemo dalje, nešto drhće u srcu, neki bol, velik, strainmo velik do neba. bol zbog sudbe toga erosa koji je cvao kao dan. a morao prije rascvalosti da umre ncznan ı zaboravljen. Dah se koči ı kucaj bila, Čovjek crnom „mantijom. Grobna je tišina vidikom na duboku, najdublju katastrofu. Ovu Zweigovu kulminaciju teško je dostići.

u najdublje dubine tragičnosti bića

stupamo mukom. obaviti

Takvi su stepeni demonskog u erosu. A tri sina židovske krvi, kanda progovoriše jezikom genija koji je stvarao himnu pjesmama«.

»Pjesme nad

Do beskraja se titanskim ı neizrecivo straŠšnim plamenom razgorio Žitki dah erosa, apciklon- skoj katastrofalnosti. To je treći stepen demonskog u erosu.

solutnog u njegovu žaru, tiranstvVu i

Od neba do zemlje gori vatra. U najžarčem je plamenu čovjek sa svojim srcem. Ono žeže Jače nego sama prisutnost Boga.

Pavao Wertheimi

HISTORIJA NAŠIH DANA

Jakob Wassermann: Etzel Andergast. Ro:Pgil. S. Fischer Verlag, Berlin. 661 str. S". Ciiena Đin 140.— (platno).

Wassermann je danas jedan od najznatnijih njemačkih romanopisaca. Njegov je uzor Dostojevski. Dostojevski dolazi iz aistune u nadistinu, Wassermann iz neistine u nadistinu. — U svojem je posljednjem romanu »Etzel Andergast« dao životopis onoga Etzela. koji je tako tragično svršio u njegovu djelu

»Der Fall Mauriztius«.