Jugoslovenski Rotar
pečalbi. Dobro je da čovek bude i sam, da uzmogne sam sa sobom doći na čisto ali previše samoće nije nikada dobro. Nemoguće je imati prijatelja, razumevanja i ljubavi kod drugih ako se to i ne daje. Prijateljstvo se uvek više očituje u akciji nego u reči, jer reč ostaje obično samo na usnama i radi toga razloga je možda najteže govoriti o prijateljstvu o kojemu je toliko pisano i govoreno, ali ga je nemoguće staviti u jednu definiciju.
Treba da se setimo samo naših najmlađih dana, našeg školovanja pa da se uverimo koliko smo mi vremena prijateljima i prijateljstvu žrtvovali. Koliki su se dani proveli u prepričavanju. Kako se je sve 10 svemu govorilo i dogovaralo sa prijateljima. Nisu u tim razgovorima rešeni bili problemi naše mladosti, ali smo se naučili poštivati jedan drugoga, naučili smo se biti tolerantni, birajući izraze i formu, da nebi druga i prijatelja uvredili, jer smo slobodu mišljenja i za sebe i za druge smatrali najvažnijom. Među nama su se svi sporovi lako izgladili i smatrali smo svako nastojanje svoga i druga i prijatelja bez premišljanja ispravnim i poštenim.
Radi svih ovih razloga polaže Rotary Pokret prvu i najveću važnost na prijateljstvo.
Aksiom je da je svaki Rotar takav, pa je samo radi toga i razumljivo da se sa Rotarima iz potpunoma stranog sveta od prvog susreta osećamo povezani, kao stari drugovi, koji se već mnogo leta poznaju i koje od nas kao ljudi ništa ne deli, a koji imadu ista nastojanja da održe i porade na svetskom miru, koji Rotary pokret forsira.
Radi toga kao prvu stvar i rad u svakom klubu treba gajiti prijateljstvo koje jedino daje jamstvo, da će svrha kluba biti postignuta.
~
—
Vlada Filipović (R. C. Vršac).
ISTORIJAT VRŠCA")
Kada putnik ma sa kog kraja banatske ravnice dolazi u Vršac, njega će još iz daleka pozdraviti vršačka kula sa svojim razvalinama. Odmah na prvi pogled se vidi da je to jedna prastara ruševina, pa se nameće pitanje kakvo je to utvrđenje bilo, ko ga je sazidao ?
Rečita fama priča naširoko i nadugačko, da kula potiče iz doba kada je pod njom duboka ravnica bila »Slatko More«. Za dokaz se navode rupe na spoljnoj strani kule, koje se još uvek vide, a u kojima su bile učvršćene gvozdene karike za vezivanje lađa.
Prema drugima, ona je bila samo jedna rimska karaula.
Dalje se tajanstveno priča o tome koga je kula sakrivala — razume se ne ljude. U njoj živi jedna opčarana kraljevska kći u obliku zmije, sa sjajnom krunom na glavi, a kruna je posuta dragim kamenjem. Ona se pojavljuje u ponoći svakih sto godina da zatim bude iskupljena.
*) Istorijski bodaci, uzeti iz dela „Istorija grada Vršca“ od Milekera.
11