Jugoslovenski Rotar

знавао грчку литературу, и сам се бавио књижевношћу. Он окупи око себе људе црквене и људе од науке те се разви једна жива пропаганда на узајамности свих Словена на Балкану. Нарочито се у томе раду истицаху епископи Константин, Черноризац Храбри и Јован Егзарк. Благодарећи њиховом раду, би састављен »Зборник Симеонов« и »Златострој«. У првоме делу има 383 чланка, писана од 25 аутора, а други има 209 чланака. Према тврђењу компетент-. них научника слависта, ова литература утврдила је словенску цивилизацију и онај стари турански и бугарски елеменат беше сасвим ишчезао. Словенски језик би легализован па чак и титула кана би замењена титулом Књаз, а касније титулом Цар. Тако Византија и по други пут изгуби игру. Словени, истина, остадоше подељени међусобно, али ипак свесни да су један јединствен народ у коме треба да загосподари оно племе које буде најјаче. Баш зато ће Византија развити још жешће интриге против свих словенских државица на Балкану, и при томе ће доживети да буде страховито тучена од цара Симеона на реци Ахелоју где јој је помагао наш мало срећни жупан Петар Гојниковић, којега Симеон одагна из Србије, а тамо за жупана постави Павла Брановића. Својом дипломатијом Византија је била раније придобила за себе Петра Гојниковића, и сад после овога пораза, она је предузела исту акцију према Павлу Брановићу, кога толико обрлати да и он пређе на њену страну пошто му је било обећано да ће он завладати целом Симеуновом царевином ако га се одрекне. Ни сада није тешко одрећи се свога савезника, а у средњем веку то је била обична појава и Павле пристаде уз Византију. Симеун и њега казни, па на његово место доведе у Србију за великог жупана Захарију Прибисављевића. Тек касније после смрти пара Симеона и после Захарије Прибисављевића успео је Часлав Клонимировић да се еманципује и од Грчке и од Бугарске тиме, што ће земљу очистити од непријатеља и прогласити је самосталном, што је, на жалост, трајало само до 60 године десетога века, јер се држава Часлава распаде после његове погибије у сукобу са Мађарима.

Ипак овде Византија и по трећи пут изгуби игру, јер у место да обадве земље подвргне себи, она изазва у њима толико отпорне снаге, да се оне не само одржаше већ и повећаше.

Смрт цара Симеуна Великога поново је дала наде Византији да ће у току владавине његовога слабога сина цара Петра доћи до циља. Пожурила се да са њим склопи мир на 40 година, пошто јој је он повратио Једрене натраг, и пошто се оженио грчком принцезом Маријом, у Бугарској названој Џреном, због чега су му Византинци великодушно признали назив Цара, то јест, да је тај назив адекватан називу Басилеуса, а признали су му и звање Патријарха као шефа бугарске цркве. Тако Византија, кад не могаше снагом савладати Словене, одлучи да се увлачењем дипломатије и својих принцеза у бугарски Двор освети за раније поразе. К томе се још појавише и секташи под именом Богумили, предвођени од попа Богумила или названи Патерени по томе што су за главну молитву узимали Патер Ностер, или Оче Наш. Није искључено да је Византија свесрдно помагала ову верску јерес у толико пре, што она

368