Jugoslovenski Rotar

~

mikrobe. Imalo se kome govoriti, bilo je uha koje je čulo i koje je htelo Guti glas i nauk, koji bi ga ubuduće imao spasti ovih nesreća.

Na drugoj strani nije bilo toga čoveka, i do danas ga nema, koji bi temelje naše kurativne medicine, bolnice, hteo podići. Bolnice se još uvek smatraju, uglavnom, samo haritativnim ustanovama, onako kako su zamišljane još u početku srednjega veka, kada su podizane prve ovakove ustanove. Čudnovata je razlika pogleda na zdravlje, čistoću i život stare visoko kulturne Jelade i Rima i mračnoga srednjega veka. U toj sredini, srednjemu veku, brige o narodnome zdravlju, odnosno staranja o ovome, uopšte nije bilo; staralo se o spasenju duše, a ubijalo za jedno slovo: homousijos ili homojusios. Samo se ovako moze shvatiti i ta uočljiva okolnost da naši vladari i velmože ne podigoše skoro ni jedne bolnice, a sagradiše sila crkava i manastira, podeliše im njive i vinograde, čitava sela, te osiguraše opstanak ovih zadužbina. Bolnice i pre nekoliko desetina godina, a baš i danas, u očima većine ljudi smatraju se potrebnima, da bi se sirotinja imala kuda smestiti u slučaju da se siromašak razboli. Većina bolnica ovako je i gradjena, a i tako uredjena kao sklonište, azil, u najbolju ruku sklonište pod lekarskim nadzorom. Ovo je sasvim pogrešno. Bolnice treba da su i škole, koje će upućivati narod, kako treba da živi. Hrana, čistoća, posle dolazi i drugi cilj, ako hoćete i prvi, bolesnoga ne sposobnoga za rad, koji pada na teret društvu, što pre osposobiti za privredjivanje. Koliko i koliko ima slučajeva oboljenja pluća, srca i drugih organa, koji na vreme upućeni u jednu dobro snabdevenu bolnicu za kraće ili duže vreme mogu da se poprave, da se vrate u život i svome poslu i da dalje privredjuju, a koji bi van ovih ustanova i po dve tri godine vukli svoj krst, dok mu potpuno ne podlegnu i dok blagotvorna smrt ne reši i njih i nas njihova tereta, sve dokle su na teretu svojih bližnjih, svoje porodice, celoga društva. A pomislimo i na to, da svaki bolesnik traži još jedno lice koje će ga negovati, a da i ne spominjem mogućnosti zaraze kod nekih bolesti.

Napomenuo sam malo pre dobro snabdevene bolnice, tu podrazumevam i spirituelno, dakle stručno osoblje, tako isto i materijalno dobro snabdevenu ustanovu prema današnjem stanju nauke ı našemu saznanju.

Kada sam došao do ovoga zaključka, odmah se pojavljuje i finansijsko pitanje, odakle da se smognu potrebita sredstva? Prvo s tim moramo biti na čisto, da bolnice nisu lukrativna preduzeća, da izdržavanje bolnica, sa pogleda brojčanoga bilansa, nije unosan posao ni za državu, ni banovinu, ni opštinu. Privredni plus, taj se u druge knjige knjiži, koje ostaju stalno nevidljive za slepe kod očiju, kao i za one koji neće, ili ne mogu da udju u suštinu stvari.

Mi smo sirota zemlja, ne možemo razbacivati. Ako bi širom naše domovine hteli podizati ovakove ustanove, ni blago cara Radovana ne bi nam zaleglo.

557