Jugoslovenski Rotar

Koja je količina alkohola potrebna da dovede do bolesnoga stanja, individualno je i mnogo zavisi od lične dispozicije. Može se u opšte reći da onaj, koji se od male količine opije, retko će postati alkoholičar, isto tako i onaj, koji u glavnom umereno živi, pa se koji put u godini i preko običaja opije. Ali onaj koji redovno pije, i to u velikoj količini, taj je u opasnosti da oboli od hroničnoga alkoholizma, pa makar da nije nikada bio pijan.

Sa lekarskoga gledišta u pogledu alkoholizma, izvesni autori postavljaju sledeću ' definiciju: »Za alkoholičara smatramo onoga, koji pijući alkoholna pića, škodi sebi ili ‘svojoj familiji, a pri tome ne uvida to, ili nema snagu ili volju da se u tome pravcu popravi.«

Isto tako sa lekarskoga gledišta morao bi se smatrati za alkoholičara onaj, koji pokazuje telesne znake tipične za hroničan alkoholizam kao što su na primer Obolenja jetre, bubrega, drhtanje u rukama. Ne sme se smetnuti s uma da merilo za štetno dejstvo alkohola nije količina uzetoga alkohola, već njegova reakcija na organizam. „Davanje alkohola maloj deci štetno je u svakome slučaju.

Uzroci koji vode alkoholizmu razni su. Neki navode rđavo društvo, drugi navode brige za egzistenciju i razne nesreće, koje ih teraju da u piću traže lek i zaborav. Ima ljudi koji se odaju piću iz ništavnih razloga. To su ljudi sa urođenom slabom voljom koji lako podležu ovome zlu, premda ima i ljudi sa jakom voljom koji uobražavaju da sve mogu, pa preteruju u piću. No ima ljudi kod kojih postoji patološki nagon za pićem o čemu ću docnije opširnije govoriti.

Nije tačno mišljenje antialkoholičara da prisustvo alkohola stvara pijance. Ima toliko ljudi koji imaju pune podrume vina, kao i toliko trgovaca vinom, koji nisu alkoholičari. U mnogim slučajevima razni običaji kao slave, praznici, daće, berbe, razni skupovi 1 t. d. vode alkoholizmu. Na našu sramotu da napomenem, da kod nas postoji i dan za bekrije (čisti ponedeonik), kada se u izvesnim krčmama sakupljaju notorne pijanice i javno nadmeću ko će više da popije, i da u piću druge obori pod sto, te da bude krunisan kao najveća bekrija. Pri ovakvim utakmicama dešavaju se i smrtni slučajevi. Što je još žalosnije, ni vlasti se tome ne protive, a novine iznoseći sliku pobedioca nadugačko o tome pišu, kao o kakvoj interesantnoj senzaciji, a ne poroku koji bi trebalo žigosati.

Ima ljudi koji cele nedelje ništa ne piju, ali se onda pri izlazu redovno napiju. I ako kod ovakvih ljudi još ne nalazimo patološke promene karakteristične za hroničan alkoholizam, ipak oni se imaju smatrati kao skloni pijanstvu. Među njima su mnogi sa slabom voljom, i koji za ljubav društva lako mogu postati hronični alkoholičari.

Ima ljudi koji za sebe kažu da ne piju mnogo. Zaista oni na jednom mestu ne popiju mnogo ali zato u kratkom vremenu obiđu više krčma i bife-a, svuda popiju po čašicu-dve, što ih u samoj stvari karakteriše kao prave alkoholičare, koji ne mogu da se odupru svome bolesnom nagonu. Takvi ljudi i ne vole da zasednu za sto. Oni stojeći ili naslonjeni na bure ili tezgu ispiju svoju porciju, i idu dalje.

223