Jugoslovenski Rotar

sanatorijumima, pod uslovom i obavezom, da tamo ostanu najmanje godinu dana. U takve zavode ne bi trebalo primati alkoholičare koji su u tolikoj meri propali, da je izlečenje nemogućno, jer oni škode lečenju onih koji su izlečivi. Njih treba slati u duševne bolnice. No pri tome često nalazimo na otpor familije pod prigovorom: »pa čovek nije lud da ga treba zatvoriti u ludnicu, gde međ luđacima može i on poludeti«, ili, »dajte mu drugu mogućnost, da se pokuša da li se može izlečiti«.

Zaista najbolje bi bilo, da bi se i za ovakve, beznadežne bolesnike, stvorili zasebni zavodi samo za njih, gde bi se pod stalnom apstinencijom i vaspitanjem, možda neki kao popravljeni mogli vratiti društvu.

Samo u vaspitanju širokih masa nalazi se na jbolje sredstvo protiv alkohola u čemu lekari imaju vidnu ulogu.

Uopšte uzev, borba treba da se u glavnom vodi ne toliko protiv upotrebe, već zloupotrebe alkohola, kao i protiv onih društvenih običaja, koji navode na piće. Omladinu treba poučavati da ima dužnost da bude zdrava, i da alkohol umanjava sportsku vrednost.

Govori se da izvesni ljudi pod uplivom veće količine alkohola stvaraju velika dela. Tu pre može biti reči o inspiraciji, a ne o stvaranju, za koje je potrebno trezveno logično mišljenje, koje stalna upotreba alkohola može samo da slabi.

Prema statističkim podacima kod nas, nalazimo da je alkoholizam najjači u Slovenačkoj, potom u Bosni i Hercegovini, a najslabiji u Južnoj Srbiji. U prilog trezvenosti našega življa iz Južne Srbije govori i ta okolnost, da pored jako razvijene kulture opijuma u tim krajevima nema opijumomana.

U pogledu socijalnom preduzimate su protiv alkoholizma razne mere, koje ipak nisu dale željene rezultate. Tako prohibicija alkohola u Americi, nije dala onaj rezultat koji se od nje očekivao. Zašto? Zato što oni koji hoće da piju, i oni koji usled svoje bolesti moraju da piju, nađu ipak sretstava i načina da sebi pribave alkohol.

Ne leži samo u alkoholu uzrok da ima pijanica, već uzrok leži u činjenici da ima patoloških pijanica, t. j. ljudi koji ne mogu biti bez alkohola. Prema tome, sve mere prohibicije ne vrede za ovakve ljude. Oni će protiv svih mera i kazni, pa i po cenu Zivota, ipak do njega doći. Prohibicija za njih, kao i za one koji bi hteli da piju, ima tu rdavu stranu, da su u nedostatku običnih pića primorani da piju koncentrisana, falsifikovana i štetna pića. Statistika je pokazala da se broj zločina posle prohibicije nije smanjio, nego čak uvećao. S druge strane, borba između švercera i državnih organa, odnela je više žrtava nego li sam alkohol.

Ipak izvesne mere morale bi se preduzeti u interesu društva, ako ne da se ovo socijalno zlo iskoreni, što je nemogućno, a ono da se svede na što manju meru. Izvesni autori predlažu sledeće mere:

1. da se po krčmama alkoholna pića ne prodaju na veresiju. Krčmar koji protiv ovoga radi izgubio bi svoju koncesiju, a ovakvi dugovi ne bi imali zakonskog oslonca.

228