JUS standardizacija

standardizacije, postoji izvestan broj institucija u zemlji koje su na raspolaganju za obavljanje kontrole kvaliteta koja je deo njihovih svakodnevnih aktivnosti. Ove institucije koje su pod Savetom za istraživanje u nauci i industriji takođe finansira vlada i daje im podršku kako bi bile što efikasnije.

Saradnja između nacionalnih organizacija za standardizaciju zemalja u razvoju

Standardizacija shvaćena kao nauka je nov pojam za najveći broj zemalja u razvoju. Prilaz ovoj koncepciji u zemljama u razvoju se prikazuje u jednoj svetlosti koja je različita od one u razvijenim (idustrijalizovanim) zemljama koje poseduju svoju dobro organizovanu naučnu i tehničku infrastrukturu. Da zemlje u razvoju imaju svoje specifične probleme ISO je potvrdio na taj način što je u okviru ISO-a ustanovio posebno odelenje, Program razvoja, koje je nadležno za ove probleme. ISO takođe ima jedan ugledan Komitet, Komitet za razvoj, (DEVCO) koji pomaže odelenju za Program razvoja. Između ostalih zaduženja ova dva tela su zadužena: 1) da definišu pojedinačne i zajedničke potrebe za standardizacijom zemalja u razvoju

2) da ostvaruju potrebne kontakte na nacionalnom nivou radi sagledavanja potreba na koje treba ukazati odgovarajućim službama;

3) da učestvuju u izradi studija o ulozi i uticaju standardizacije i njoj srodnih aktivnosti na ekonomski razvoj, transfer tehnologije i unapređenje izvoza;

4) da daju nacrte predloga koji treba da pomognu organizacijama za standardizaciju zemalja u razvoju prilikom iznošenja njihovih potreba nadležnim nacionalnim i međunarodnim telima.

Na taj način odeljenje za Program razvoja i DEVCO

predstavljaju odgovarajući forum za zemlje u razvoju,

ne samo za razmenu mišljenja, nego i za javno iznošenje potreba ovih zemalja.

lako se smatra da standardizacija ima čvršće korene

u razvijenim zemljama treba istaći da je jedan broj ze-

malja u razvoju, kao na primer Indija, Gana i Egipat

već do sada stekao potrebno iskustvo koje im omogućuje da pomognu drugim zemljama u razvoju u rešavanju problema u vezi sa standardizacijom.

Pošto je nivo nauke i tehnologije vrlo visok u razvijenim

zemljama odnosno isuviše savršen da bi se mogao lako i

takav kakav je primeniti u zemljama u razvoju, treba se

osloniti na zemlje u razvoju koje su stekle iskustvo i

čije iskustvo može lakše da se prenese. U tim zemljama

zaposleni se više trude da upoznaju probleme zemalja

u razvoju — i samim tim mogu da pruže bolju pomoć.

Da bi se unapredila saradnja između zemalja u razvoju

treba razmotriti sledće mogućnsoti:

168

— mogućnost razmene osoblja uzetog među zaposlenirrna u nacionalnim organizacijama za standardizaciju u zemljama u razvoju

— mogućnost korišćenja osoblja iz zemalja u razvoju, i to onih koje imaju dobro organizovane nacionalne organizacije za standardizaciju da bi se pomoglo osnivanju novih nacionalnih organizacija u drugim zemiljama u razvoju ili pomoglo širenje postojećih nacionalnih organizacija za standardizaciju;

— mogućnost organizovanja programa osnovne obuke u zemljama u razvoju. Mnogo složeniji programi bi mogli da budu organizovani u razvijenim zemljama u vidu kurseva za obnavljanje znanja za zaposlene u standardizaciji iz zemalja u razvoju. Ali prva mogućnost je povoljnija zbog toga što neiskusno osoblje od početka izloženo uslovima obrazovanja u razvijenim zemljama, može da se vrati u svoju zemlju ss vrlo velikim očekivanjima što bi moglo da se odrazi u pojavi "šokantnih” standarda.

— Pošto je učešće u radu komiteta u čijoj je nadležnosti donošenje međunarodnih standarda vrlo značajno, zemlje u razvoju koje imaju zajednički interes za neku posebnu oblast mogle bi da finansiraju učešće nekoliko stručnjaka u radu odgovarajućih komiteta za date oblasti. Učešće takvih delegiranih stručnjaka moglo bi da Dude dovoljno da zadovolji potrebe čitave grupe zemalja.

Saradnja izemđu nacionalnih organizacija za standardizaciju zemalja u razvoju biće uspešna samo ako svaka od ovih organizacija bude efikasna na poslovima standardizacije. Pored nedovoljno obučenog kadra u oblasti standardizacije, postoji u ovim zemljama jedan osnovni problem a to je nedostatak opreme. lako vlade zemalja u razvoju uviđaju i pridaju značaj standardizaciji mnogo drugih faktora sprečava razmenu sa inostranstvom koja je neophodna organizaciji za standardizaciju da bi mogla da uveze laboratorijsku opremu koju treba da koristi u svom radu. Nedostatak odgovarajućih laboratorija mogao bi ozbiljno da ometa rad nacionalne organizacije za standardizaciju. U takvoj situaciji nacionalna organizacija za standardizaciju može da zatraži pomoć od međunarodnog tela kao što je UNIDO i od raznih nacionalnih službi koje mogu da budu od pomoći i da obeZbede potrebnu opremu.

Zaključak

Uspešno organizovana služba standardizacije je koristan instrument industrijskog i ekonomskog razvoja jedne zemlje. Prema tome, puna korist od standardizacije može se postići samo ukoliko vlada shvati koliko je značajna uloga standardizacije za jednu zemlju. Vlade zemalja u razvoju u kojima nisu još uvek osnovane organizacije za standardizaciju moraju da se postaraju da ovu aktivnost

Standardizacija, 1982./br. 3—4