Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 111

109

села арнаутских, стадоше се разлегати довикивања, затим пуцњи. Арнаути иду у помоћ војсци. Четници, заклоњени висом, још не пуцају. Кад им се приближише. војници и Арнаути, четници загрмеше, Алакнуше војници, јаукнуше Арнаути.

На другом крају виса појави се чича - Павле Младеновић са својих такође четрдесет другова. Чича - Павле ули нову храброст јуначним борцима. Сипају ватру из пушака, бацају бомбе — проређују редове непријатељске. Али их је много. Четници су опкољени.

Пред вече стиже за леђа Арнаутима војвода Ђорђе Скопљанче са својом четом. Бије Саватије, бије чичаПавле, бије Ђорђе. Пуцају плотуни... проламају бомбе... продире крик и дивља вика... а на махове се захори јуначка песма српска из витешких груди српских соколова. Падају војници, падају Арнаути —- падају као снопље. А песма се српска разлеже по бојном пољу, застртом пушчаним димом.

И мрак се спушта. На бојишту се црне лешеви... јаучу рањеници. Два дана су затим војници на колима преносили рањенике, Аранути сахрањивали мртве.

Од четника су тројица погинула, тројица су рањена. Са погинулих другова поскидаше реденике, узеше оружје и целовом опростише се с мртвима; рањенике узеше на леђа и понеше.

О овој славној победи српских четника, одмах те ноћи, рашчу се по оближњим селима. Арнаути се диве јунаштву српскоме и страхују,.а Срби се поносе и радују.

Кад у зору. четници стигоше у село, они уђоше у српску кућу и поздравише домаћина са: „Христос Васкрс!“ Домаћин их дочека весела лица и прихвати: „Ваистину Васкрс!... Срећна рана рањеници!“