Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 112

110

КУЈУНЏИЋА МАЈКА |

— Милосав Јелић —

Јуначка чета учитеља Лазара Кујунџића би, при- | мамљена од Аранаута на превару, опкољена у једну кулу, код села Велике Хоче. Отпочела је очајна борба. Кроз ноћ је одјекивало циктање пушака и тресак бомби. Чета се није предавала. Један за другим четници су гинули. Последњи је остао Лазар Кујунџић. Кад Арнаути запалише кулу, и огањ обузе целу, погибе и Лазар Кујунџић. То је било 24 маја 1905 године.

Зажари се небо од огњева

И руј зали брегове потпунце Као жарко да замире сунце, Брзометка врисну песмом гнева, А шкргутом бомба кад полете Устукнуше Арнаута чете.

Слаба снага бесу одолева,

Док не згоре усред жива жара Чета мала Кујунџић - Лазара.

Тад из куле пред обесну хајку Још гром задњи што војвода баци, Па животни угаснуше зраци

И у вечну утонуше бајку.

Док у лицу храброг одметника Познадоше војводу четника, Доведоше Лазареву мајку, Запиташе: „Казуј, кучко стара, „Познајеш ли свог сина Лазара!>»“

Гледа мајка убијена сина,

· А таласа срце у недрима

Као танко платно на једрима. Гледа лице препланула крина,