Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 113

пЕ

А узлеће нежна душа тужна Као птица у крлеци сужна: Јер зна добро честита старина, Ако данас позна Кујунџића Изгореће жупа Сиринића.

Дићи ће се куле од пламена Да их виде у граду Цареву, Погубиће чељад Лазареву, Ископаће камен из камена

И кад талас захуктали плине На домове питоме котлине, Усахнуће главе са рамена,

Па прозбори грлу из дубина: „Не познајем овога Србина.“

Арнаути поникоше ником,

Те говоре: „Кујунџића Стано,

„То је твоје чедо однихано,

„Што те зором позивало криком „На мајчине милосне уранке.

„Оку твоме ружичне осванке „Својим ведрим свитало је ликом.“ — „Знадем“, рече, „да овог хајдука „Није моја однихала рука.“

Мирна стоји Кујунџића Стана,

А говоре чете Арнаута:

„Ова глава болом ужаснута,

„Ова усна крвљу покапана,

„Очи јасне што се сјајем диче, „На твоју нам лепоту наличе : „Крв је твоја у лице уткана...“ Диже мајка руке обадвије,

Па прозбори: „То крв моја није!“