Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 116

114

молимо Богу за њих и за себе, да једног дана чујемо твој звук и запевамо химну слободе по свима нашим домовима и нашим гробовима.

Ко је тај трубач»

Не знам ти име, али си из наше домовине, трубачу!

Затруби!

Војниче, затруби!

Драга је ово земља, затруби! Није нам је нико локлонио. Трубо, одјекни, нека те чују наши изгинули, лакше ће им бити. Нека те чују наши мученици, утешићеш их.

Ако ови људи постану браћа, наша ће домовина (бити уточиште свакоме. Ако не, ми волимо своју домовину, само нас ради.

Ми туђе нисмо освојили. У давно угашеним домовима потпирили смо ватру да угрејемо своје озебле руке и своје многобројне ране. Дуго смо били по црним гудурама, дуго нас је био студ и синџир.

Трубо, затруби и одјекни далеко. Ти не одјекујеш болом робова, но звуком слободе.

Трубачу, затруби!

Брате мој, хоћу дуго да слушам твоју трубу.

Затруби, трубачу, нек снажни звук наше трубе заниха све гране на нашим боровима и јелама и весело јави: да мученици славе дан наше победе.

НА БОЈИШТУ КОД КУМАНОВА

— Иво Ћипико —

· Кад сам јутрос рано, три дана после славне битке, ступио на поље, што се простире од Табановца до Куманова, сијаше и гријаше јесење сунце као код мора. Цео простор, све до сурих планина, купао се у свежем благом ваздуху.