Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 117

115

| Био сам раздраган, узбуђен и горио сам од жеље, да унакрст прођем то наше благословено, осветничко место. О њему ће народно предање да прича као о другоме, не тужноме, већ веселоме победоносноме Косову. Идем по стрњиштима, испрекрштаним и прегаженим људским и коњским стопама, што се, испреметане, дубоко утиснуше у влажну, сунцем грејану земљу. Даље, усред поља, стоје два човека са светлим ашовима у руци. Са стрепњом у души пожурим...

Све чешће и чешће наилазим на густе грудобране и помишљам на наше јунаке. Ту су, не чекајући заповести, гледајући смрти у очи, прибрано, научено, гађали непрекидно и, гађајући, наступали...

И нигде трага од крви! Сву врелу крв лакомо земља попи и киша испра. Сада се та земља на сунцу греје.

А даље, поред високе траве, што је лахор повија у светлости, вијуга бистра речица. М тамо се ашови у рукама војника одблескују на сунцу, и тамо даље сахрањују мртве...

Али одједном устукнух. Ено до саме воде, нека лешина. Одевена је у сиво одело: то је наш погинули војник! Груди ми се стегоше као оловом заковане. Откуд он овде, међу турским лешинама2 Биће да је, чинећи чуда од јунаштва, далеко задро у душманске редове... Лежи ничице на младој тек никлој пшеници, као да хтеде да последњи пут загрли земљу, за коју је живот дао. Али што је наднео главу над речицу и пустио руку у воду» Да није рањен, похитао води, да врелу крв са ране сперер... Да није осетио љуту жеђ и похитао да се, последњи пут, сит напије хладне воде2...

Гледајући га у сивом оделу, одвојена од својега јата, душом ми прође топли млаз љубави и жаљења.