Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 119

117

бата откуд да бане. .... Бата се не враћа, а деца га са тугом у души једнако ишчекују... М док их мајка теши, питају: „Куда је отишао, те се тако дуго кући не враћа2“

Али бата неће више доћи, и деца неће више чути његову милостиву реч... А речица ће испод куће, као и ова овде, између високих трава да и даље кривуда...

ПРЕД БИТОЉЕМ

— Алекса Шантић Још јабука сунца заронила није, Још над врхом пламти... Они пољем срну и виши и јачи од џинова свије', У ријеку, ено, загазише Црну... Мрзну ... Трепте... Јака трзају се ребра... А далеко, низ то поље водоплавно, Са ријеке звони пјесма ко од сребра: „Ој Мораво, моје село равно!“ Новембарска студен пробија и реже... Они сами газе и не чују више Са шанчева турских, све теже и теже, Како пљусак пада од оловне кише.... Посрћу и тону и високо врх ти' Гомила се вије врана јато тавно... А ко једна позна молитва још дрхти: „Ој Мораво, моје село равно!“ Крв кључа и шиба из коња и људи... Хрпе даље газе преко мутних бара; Пред њима у сјају вечерњему руди Стари Битољ с гором бијелих мунара. И гле! Многи борац сузу среће рони: Види гдје се с нова враћа доба славно... Ура! — кличе; пада... И с ријеке звони: »Ој Мораво, моје село равно!“