Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 121

119

ког Ослободиоца, којих данас нема више, дошао је да покаже још једном непријатељу своју жилавост, своју снагу, своју безграничну љубав према родној груди, јер се је борио за слободу свога дома, своје отаџбине.

Кајмакчалан је побеђен. Он је задрхтао под ударцима силног налета. У

И ту, на крвавом Кајмакчалану, у две очајне борбе, у две крваве ноћи, наш народ је показао још једном како се бори за отаџбину.

Појавили су се поново борци са Куманова, Брегталнице, Цера и Колубаре. И ти тмурни борци, ти прекаљени војници, без страха и мане, дали су непријатељу још једном прилику да осети моћне ударце оне војске, оног народа, за који се веровало да је изнурен и преморен,

Са много крви натопљена је земља Кајмакчалана, али су соколи сломили орлове. Србија је васкрснула. Васкрснула је ту, на нашем Кајмакчалану, гордом, високом, удаљеном од свих људских жеља.

Да ли је непријатељ схватио, да ли нас је разумео! Је ли он могао да схвати да је она снага, која је кретала наше војнике, једна велика љубав, једна велика чежња, једно велико осећање, — да се боримо за своја права. Је ли он могао да схвати да је наш војник са виса Кајмакчалана имао шири видик ка своме дому, ка својој земљи! Јер тамо, у тој земљи је његов дом, његова кућа. Из тога дома сваке вечери зуре невине дечје очи у плаво небо, зуре у безбројне звезде, зуре преко планина, ка Кајмакчалану, јер тамо је њихов тата, који је једног дана отишао и који треба да се врати! Без кога је тако тешко!

Да ли нас је могао да схвати, да ли нас је могао да разуме»

Сада облаци прекривају крвави Кајмакчалан. У тим облацима лебде хиљаде душа палих ратника, са