Јужна Србија — Вардарска Бановина, стр. 122

120

тог виса оне посматрају народ, отаџбину за коју падоше. Далеко од свога дома, далеко од својих милих и драгих, почивају вечни сан на Кајмакчалану, на коме сада влада мир и тишина и где им облаци певају песму вечнога мира.

Облаци, ви вечити путници, који прелећете преко тог и таквог Кајмакчалана, усисавајте љубав оних који падоше ту и ту љубав, у своме путу, просипајте на сав наш народ, јер је та љубав искрена, велика, топла и безгранична.

Преко њихових тела остварен је велики сан. Огрејало је топло сунце слободе. После пада Кајмакчалана зајечале су долине, венци славе од крвавих рубина засијали су на сунцу, на падинама наших гора. Из те крви поникла је слобода. Створена је Југославија.

Југославија почива на темељима костура палих ратника; на болу, плачу и очају њихове деце.

Из тих болова, и тог плача, дошла је слобода; родило се топло сунце јединства и братства. А то сунце има да нас греје и загрејава једном љубављу, љубављу према слободи, према народу, према отаџбини, према младом Краљу Петру П.

Наша домовина створена је на боловима; међе наше земље обележене су најсветијим темељима; у темеље њене узидане су жртве најбољих синова.

Тешко ономе ко дирне у те међе!

КАЈМАКЧАЛАНУ — 1916 — Стев. Загорчић Обојисмо крвљу твоје горде стене, А по врху твоме посејасмо гробља Да видимо само Отаџбину своју