Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 1
и аи» А ДА бањи па иди аи пе Даљи :
СТАВОВИ
МЕЂУСОБНО ПРЕВОЂЕЊЕ НАЈБОЉИ НАЧИН УПОЗНАВАЊА
ЗАГРЕБ је последњих дана. ове године био стециште неколико десетина _ наших _ књижевника, културних им јавних радника. Радлози овом масовном третању, осим оне увек у човеку присутне жеље за путовањем, свакако су и разговори и састанци који су тамо одржани. На иницијативу Секције МЕ науку, образовање и културу авезне _ конференције ССРНЈ у Загребу су, дакле, одр. жани разговори о издавачкој делатности и њеном доприносу ме» Бурепубличкој и покрајинској сарадњи, о књижевним манифеста» нијама у Југославији, и о међу. собном превођењу књижевних дела на језике наших народа и народности. Ми ћемо о овој по следњој теми исписати само неколико успутних запажања, а на основу поднетих саопштења и припремљеног материјала за ове скупове.
Не може се оспорити, нити, пах, неко оспорава, допринос превођења једног књижевног дела са језика једног на језик другог. народа. Служи то превођење, пре свега, духовном упознавању и даљем зближавању народа, њиходом трајнијем повезивању у једну духовну заједницу, која, јасмо, понекад прераста и физичке границе једне земље и просто“ ра на којем један народ живи.
Па ако ово све знамо утолико нам је несхватљивији немар који се очитује у области превође“ ња' књижевних и других дела са језика (а на језик) народа и народности наше земље. И не тре ба посебно наглашавати да је „Југославија вишенационална за“ једница равноправних народа и народности, да је, на пример, Војводина можда јединствен пример покрајине у свету где се 20вори и пише на пет језика, и где су; исто тако, развијене издавач“ ке и новинска делатност, школство и библиотекарство, радио и телевизија, дакле, сви чиниоци културе на тим језицима. И, уопште, паралелиост језика и. могућност становништва да говори матерњим језиком, да се ма њему образује и уметнички изражава, присутна ја на целој територији "Југославије.
Али, ша поред ових свима 10» знатих чињеница, ипак се може поставити питање: како је, и 3за= гато, превођење. књижевних дела. са језика народа и народности недовољно заступљено, да не ка: жемо, перазвијено, као облик културног _ повезивања _ народа, мада оно представља примарни задатак наше културиг политике.
Но, да се послужимо тезиком бројева.
Примера _ ради, на албански језик од 1947. до 1975. године пре ведено је 210 дела од 141 аутора, 7233 издања и у тиражу од око 600 хиљада примерака. Карактеристично је да број преведених књига опада од 1970. године, када су на албански језик са других језика паших народа и народности. преведене три књиге, а две године касније само једна. Највише је преведено са српскохрватског језичког подручја, док на. албански језик до сада није преведено . ниједно дело са 1езика народности. На језике народа и народности Југославије од рата па наовамо са албанског 12
Наставак на 2. страни
Миливој Славичек
БЕОГРАД, 1. ЈАНУАР 1977.
ГОДИНА ХХ1Х БРОЈ 526
ЈПНЕРВАЕ АИ де | 27 . БЕОГРАД јан 1. Бр,
ЦЕНА 5 ДИНАРА
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
23
ТОКОМ ПРОТЕКЛЕ ГОДИНЕ НАШ ГЛАВНИ ГРАД ЈЕ БИО ДОМАЋИН МНОГИХ НЕКИМА 04 ИЗЛОЖБИ УМЕТНИЧКИХ ФОТОГРАФИЈА МАЈСТОРА ИВЕ ЕТЕРОВИЋА, БЕОГРАД ЈЕ БИО СТВАРАЛАЧКИ ПОДСТИПАЈ ИП ГЛАВНИ МОТИВ. НА СЛИЦИ:
ВИВЕНА ЕТЕРОВИЋЕВОМ КАМЕРОМ
ЗНАЧАЈНИМ _ МАНИФЕСТАЦИЈАМА.
„БЕОГРАЂАНКА"
ево Ј:-Ј
ЊИХ, КАО НА ПРИМЕР
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"
Књижевна година 1976.
РЕДАКЦИЈА нашег листа је и ове године упутила позив критичарима, представницима свих наших књижевности, да оџмене књижевна 3збизања, дела и појаве током 1976. године. Захваљујући учесницима на одзиву, објављујемо одговоре на ову традиционалну анкету по реду
којим су приспели у редакцију.
Милан Бурчинов (Скопје)
ОДАБРАНА ДЕЛА ВЛАДЕ МАЛЕСКОГ
За најзначајнији књижевни догађај у домену македонског језика сматрам објављивање Олабрамих дела Владе Малеског у пет књига која су се управо на исте ку. 1976 године појавила у изда: њу скопске „Културе“. Мислим да није потребно наглашавати да је Малески један од; утемељача македонске прозе и један од оних писаџа код којих је најзабележ“ љивији њен брзи успон ка савре менијим, модернијим њеним из. ражајним могућностима. Ово издање посебно привлачи пажњу
четвртом књигом („Казивања“) у
Ова кућа
(Одјек „Ове собе" из 1958)
Погледам напоље: неки се враћају (овамо, у кућу)
Мимоилазе се, а случајно се или састају (сусрећу)
неки одлазе (излазе)
или не
Из Загорја, Посавине, Загоре, Божје Матере, Амстердама, Варшаве и сл.
Вечер. Овај прозор свијетли, онај је таман. Гдје је
(Иванушка је око жене).
Нико
(А онај луфтигуз у празнини) А она улица иде лијево. Празна. А она десна такођер
Неки излете у ауто
А кућа је све преграђенија, све тајанственија али и
(и све не-роднија) И у њој (који функционира, још увијек)
читкија
)
ти (и каткад и ја функционира, функционира
бревијара
којој се по први пут објављују записи аутора из времена НОБ-а — испуњени суптилним реминиспџенцијама на догађаје и људе које и под наслагом година не губе од своје свежине и аутентичнос» ти. Ништа мање је значајна и последња, пета књига овог избора „Разгледи“ у којој је аутор скупио своје критичке и полемичке чланке из времена с почетка 50зих година, пернода изузетно динамичног и предомног за даље токове нове македонске књижевности. На поетском плану — најбоља остварења, по мени, биле су но
ве књиге Матеје Матевског („Пе
руника“) и Аце Шопова („Песма црној жени“). Као занимљиве, поменуо бих још две књите: „Страх“ Михаила Ренџова и „Призоре и привиђења“ Атанаса Вангелова. И на крају, међу новим прозним делима које сам до овог тренутка успео да прочитам издвајам књигу младог Зорана Кова: чевског „Породична: фреска“, прозу густог, наративног ткања у којој видим нама још увек. насу: шно потребно сведочење о сензибилитету, погледима и немирима младих у нашем друштву.
Игор Мандић (Загреб)
КРЛЕЖА И ЈОШ НЕКИ
Комплетирање Крлежине „Панораме погледа, по јава и појмова" (наклада НнИШП = „Ослобођење" и п „Младост“ Загреб), односно објављивање 2, 3, 4. и 5. свеска обиљежава протеклу књижевну годину својом _ аутентичном — експлозијом. Премда све књите те „Крлежијане", силом изласка првог свеска, носе ознаку 1975. године, оне су треснуде у наше духовне салоне управо средином и краЈем. 1976. године, чинећи · тако од ње још један датум не.само у Крлежиној, него у библнографији _ свеколиких — југославенских књижевности. Наиме, тих пет концентриране Крлежине мудрости треба проматрати не само као оригинадни уред: нички и издавачки подухват (и3-
она др
Иван В. Лалић
Језеро у јесен
Све тањи дани у брдима, Све ближе снегови прилазе; А шуме силазе, силазе
У риђим и мрким крдима
У језеро, у оклевање Сопствене слике што боји се Са непознатом да споји се Ко дух и дах у певање
О слатком страху виђеног Што невиђено враћа се,
О страсти која плаћа се Грозницом непревазиђеног —
ГТодине2 Можда часови Помичу те теразије; Незнана мера на снази је И још оклевају тасови:
Јесмо ли сабрали тегове2 Шуме у језеро силазе
И сећања се разилазе
У светлост, у страх, у снегове.
бор и обрада цитата др Анђелко Малинар), него и као показатељ трајне новости и живости, сувре-
мености, актуалности и провокативности Крлежина ума. То је
једини писаџ у нас који је подузео и остварио Тотални про јект писања, доказујући да је писана ријеч још посљедња узданица за схваћање ми објаџњење свијета и судбине. Овој импозантној „зштпи крлежијани", наравно, не треба ласкати: то је паелектризирана клопка духа која одбацује површне цитатомане и блефере, али која може окријепити разочаране и посустале.
Големи ауторитет _ „Панораме..'" не оставља ми ДОВОЉНО
маневарског простора да истакмем још неке, несумњиво вриједне књижевне догађаје. Зато, икаква посебног _ разрађивања, вредновања или довођења у контекст, наводим неколико дјела која су ме особно забавила мн заинтригирала. То су, редом како сам о њима писао у „Вјеснику'": „Владавина фељтона" Драшка Рећепа, „Ава живо та једне Живке" Ване та Марпновића, „Зашто" АЕпе Милић Пецл, „Со Топпе110о“" Мирка Божића, „Провинцијалац" Моме Капора и „Гробница за Бориса Давидовича" Данила Киша.
Милосав Мирковић (Београд)
ПУНА ПУНЦАТА КЊИЖЕВНА ГОДИНА
ПОСЛЕ двадесет година, разноврсних им разностраних књижевних година, у разбојима и плимама књижевних дела овогодишњих, критичар или хроничар се зарумени, обрадује, засити и — зашто да не признам — чак се и распева. Велику, надмоћну књижевну продукцију коју постижу спонтано, стваралачки самостално „на дну таме свога срца“, књижевни уметници Београда, Србије и Ју гославије, свакако је тешко про: ценити једним дахом, и једном квалификацијом, а чини ми се да у овом часу немамо ни „систем критике“ који би равноправно захватио и вредновао управо десетине жанровски осебујних, пезависних, продорних и продирућих књижевних дела. У бери: Наставак на 4. страни
УНИВЕРВЕНТЕТЕКА ВПЉЛИОТЕКА
у ОВОМ БРОЈУ ——
КЊИЖЕВНА ГОДИНА 1976. У традиционалној анкети учествују: М. Бурчинов, И. Мандић, М. Мирковић, Р. Трифковић, Д. Ређеп, Ш. Богданфи, В. Крњевић, Б. Донат, Р. ћосја и М. Дру: товац |
ЕРИХ КОШ: ПРОГЛАС (О
ломак из романа) ЕСЕЈИ: Предраг Протић: КРИТИ-
ЧАР И ЊЕГОВА ЛИЧност Иван Шоп: САДАЦЊИ ТРЕНУТАК СРПСКЕ ПРОЗЕ Богдан А. Поповић: ПРЕЛОМ У ИСЕЧКУ ВРЕМЕ НА (О песницима „новог
таласа") х
Милош И. Бандић: СУДБИ: НА ПЕСНИКА — Чедомир Миндеровић на програму „Трећег програма"
Жратан М. Јеремић: ОТВОРЕНО ПИСМО | ОСКАРУ ЛАВИЧУ
Јанко Вујиновић: _ ПОТОМЦИ ФРЕСКОПИСАЦА КРУ ЖЕ ОКО ПАВИЉОНА ж
Срето Бошњак: ПОВРАТАК ФИГУРЕ Петар Волк: ПРАВО НА ТЕАТАР
Зоран Предић: У ТРАЖЕЊУ СВОГ ИЗРАЗА
Љиљана |" Шоп: УЛОГА И СУДБИНА КЊИЖЕВНИХ ГЛАСИЛА
ПОЕЗИЈА: Миливој Слави чек, Иван В. Лаљић, Изет Сарајлић, Драгослав Гр бић, Петар Гудељ, Алексан дар Ристовић, Нада Иве љић, Тоне Кунтнер, Феличија Марина Мунтеану
К и Ефтим Клетников
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
НА СВИМ ПОЉИМА ПРЕОБРАЗА ЈА – АКТИВНИЈЕ!
Саветовање. о задацима СК у култури
-'
Саветовање о задацима Савеза кмуниста у развоју самоуправних лруштвено-економских односа У култури одржано у Београду у организацији. Извршног. комитета Председништва ЦК СК Србије 16. 12. 1976, свакако ће дати кому“ инстима-ствараоцима подстрек за још ангажованији рад на реша вању заједничких проблема, уз обавезу да у наредном периоду културни радници проналазе ефикасније пугеве за делање на иринципима удруженог рала У духу нашег политичког система.
Товорећи о тим проблемима, лр Владимир Јовичић, књижевник и члан ИК Председништва ЦК СК Србије, у уводним напоменама за свој раније припремљен реферат (чије су изводе „Књижењие новине" објавиле у прошлом броју) између осталог је нагласио: „Ако културу не схватимо као збир институција, као професио“ нално омеђен сектор рада, ако култура нису само позориште, музеји, галерије, него и сва нова материјална добра и нови самоуправни продукциони односи ко ји унапређују друштво стварајући реалне услове за преображај рада и стваралаштва — онца је и само развијање самоуправног социјалистичког друштва дубоко културан чин",
Др Јовичић је затим нагласио да је право и дужност Савеза ко: муниста, који стоји на челу револуције рада, да слама отпоре са оном истом борбеношћу и идејном и моралном самоувереношћу са којом се и пре оружане револуције, у њеном току ин касније, борио за слободу. Потом је додао да слобода данас нема обухватније друштвено-историјске рмуле од самоуправног социјализма и да опредељење СК за подстицање и слободу културе није никакво академско, изведено опредељење, нити полнтички „про пуст“ растегљив према дневним потребама и тактичком нахођењу. То опредељење, према др Јовичићу, много дубље је уписано у самом друштвеном односу самоуправном положају _ радног човека и да је зато оживотворење тог опредељења истовремено и актуелан и дугорочан — задатак свих комуниста.
Борђе Радишић, секретар Републичке заједнице културе Србије, рекао је да многи настоје. да заједницу културе претворе у „арбитра који треба да разрети чворове неслагања појединих гру. Наставак на 2. страпт
Душан В. Станковић