Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 16
ин ни ннни ни нннинннннннннанананннннннннннининаннанинаннканиненананнаниииии
винске нав навала
ЈЕДНО ПИТАЊЕ — ЈЕДАН ОДГОВОР
Савез
књижевника у делегатском
систему
ПРОШЛО ЈЕ четрнаест ме сеци од Конгреса Савеза књижевника Југославије на коме је усвојен Акциони програм, документ од трајне вредности који обавезу је органе Савеза и даје пе чат његовом деловању. О. вих дана одржана је у Затребу Скупштина Савеза књижевника чији је задатак био да провери реализацију Акционог програма Конкретан облик те акци је било је саветовање о књижевној сарадњи међу републикама и покрајинанама. Подстакнуга оваквом, перманентном _ активношћу, редакција „Књижев них новина" је замолила Ивана В. Лалића, секрета: ра Савеза књижевника Ју гославије. да одговори који су најважнији проблеми Са веза у садашњем тренутку и како се решавају. 4 „У периоду између две Скупштине делатношћу Са веза руководило те његово Председништво. Већ на пр вој седници постављено је питање реализације Акционог програма и састављен списак приоритетних — зада. така Савеза. Посебна пажња посвећена је питањима деловања Савеза у делеталском систему, затим књижевној сарадњи између ре публика и покрајина, не ким сталешким и стручним проблемима. као и политици и техници иностраних веза Савеза. Одлучено је да иентраолна акиија у овој години буде организовање саветовања-симпозитума о књижевнот сарадњи међу републикама и покрајинама, и то саветовање те +право завршено. Но симпо зијуму 12 товорило 37 учес. ника, позвани су представниши свих Фактота затедни“ це који могу да помотну настојањима Савеза. пред ложени су конкретни за. соли чите ће извршење битно утинати на квалитет“ по поћољлшање ситуаинте, тако да те ова акншт'а Сасвеза. надотмо се, испунила своју сврху.
Знатан део активности Са веза посвећен те даљем развитању међународних веза и усавршавању њиховог садржаја и технике. Ма тедном састанку у Савезној конферениили ССРНЈ (Коми сији за међународне одно-
"се и сарадњу) размотрен 12
низ начелних и практичних питања са овог подручта. Активност Савеза на међу. народном плану оцењена је позитивно: постоје · реални планови сарадње са низом партнера, контрола спрово. Ђења тих планова је ефикасна, _ несразмер у раз менама са иностранством битно је смањен, ако не и сасвим укинут, радни садрожај размена је обогаћен и прецизиран. Ипак, проблема има: међупародна књижеевна сарадња заостаје за одговарајућом сарадњом на другим плановима, посебно када је реч о несврстанима ми земљама у развоју. Затим, на пример, усклађива: ње и програмирање наших књижевчих – манифестација на којима учествују и стра. ни писим пије још на. же љеном мивоу: на ово је Председништво, уосталом, вшие пута указивало. али за сада без конкретнијих резултата.
ИВАН В, ЛАЛИЋ, ! "СЕКРЕТАР САВЕЗА КЊИЖЕВНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Савез је, затим, _ знатну пажњу посветио проблеми ма и
1977. године ранији заоста:
так бити надокнађен, а ко.
рак са нормалним кален-
дарским терминима ухваћен. Направљена је ревизија постотећих спискова
аутора, а у току је израда новог равилника о 6бодо. вању малих књижевних пра ва.
Дискусија о Нацрту закона о удруженом раду није мимошшла ни наша удру. жења и друштва која су благовремено доставила низ примедби. Удружења су се сложила и са основним тег стом примедби које је на овај значајан документ 1» путио Савез, имајући посеб но у виду друштвени положај књижевника.
Стручна ·_ служба Савеза, Формирана у периоду. пред Конгрес, настојала је да извршава своје задатке са» весно, али тат рад се одвитао. уз одређене техничке потешкоће. Главни — узрок тих потешкоћа погађа а тивност Савеза у много ширем смислу — реч је о + нансирању читавог спектра његових делатности. Председништво је још у мају освојило наирт текста 1е0ног самоуправног споразума 'о финансирању делатности Савеза | књижевника Југославије. Нацрт 1е подне сен на разматрање надлежно ним факторима заједниц“, а његово усвајање је једини' ми прави начин решења низа практичних проблема са којима се Савез у свом раду „сукобљава. Очекујемо да ће Савезна конференцита ССРНЈ подржати наша настојања да дође до склапања споразума којег би републичка и покрајинска дру штва и удружења: потписа ла са одговаратућим самоу• правним интересним зајед= ницама. Овим би се осигу7ао. одрећени аутоматизам финансирања делатности Са веза.
Налновија Скупштина Са веза задужила те Прегдседттитво да на основу ње них закључака. као и закљу, чака симпозијума. _ усмери: пад Савезл “~ следећот 70: беен 1: одреди приоритетне задатке". сте
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Јанко Вујнповић (новинар-сарал-
вик) Васко Ивановић в саговорнв урелник)
Миодрат Илић. ар Драган М. Јеремић (главни Вук Крњевић, Мирко Магарашевић, Момчило
Мизанков. Чедомир Мирковић“ Богљап. А, Поповаћ (оперативни урељ
ник) | Влазанмир В Божидар · Тимотијевић павовић
Прелић (секретар редакције), Владимир Стојшић Зуко Џумхур ар Иван“ Шол, Бранимир Шће.. Гехнички секретар редакције: Љиљана Шоп. Техничко:умет. .
ничка опрема Драгомир Димитријевић,
Издавачки савег: др Димитрије Вученов, др Милош Илић, Јовар
Јовановић Аушан Матић
Боглан А. Поповић, Божидар Продановић,
ар Арашко Ређеп. зара Сибникар. Милован Танасијевић, Идејио ре шење графичке опреме: Боглан Кршић.
Лист излази сваке друге суботе, Шема 5 динара. Годишња претплата 100, полугодишња 50 динара, а за иностранство двоструко. Лист
пзавје | Новинско-издавачке Француска 2
одељење » тминистпапија)
предузеће | Келефон: 627-280 (релакнија) и 636-563 (комерцијално Гекући
„Књижевне новине" Београд.
рачун – 60801-601-2989. Руколиси
се пе враћају Штамџа „Глас“ Београд, Влајковићева 8.
практимним питањи. ма заштите малих аутор: ских права. Ова служба те :. ажурирана, тако да ће од:
ж
2
4 5 + 5 3 5 4
|
:
; 5 : 5 %
Е + 5 5 5 = 5 5 . | 5
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"
ПРОГЛАС
Ерих Кош
ЗБИЛО СЕ то у понедељак. Неколико дана доцније, тачно у прву, наредну суботу, десило се нешто много крупније. Представљало је то нови корак па 'Сабетајевом путу и сва је прилика да је тај м низ следећих смислио за време своје болести, док је, прикован за постељу, шарао очима по таваници. Сада, кад је, по тако крупну мучиу по болну цену кренуо одређеним' путем и прешао границу са које више није било повратка без срамоте и без признања пораза, морао је добро и пажљиво да размотри шта ће даље предузимати. То што је урадио са двема девојкама. а затим и са со бом, могло је, бар међу извесним де лом општинара остати несхваћено, па можда чак и погрешно протумачено као знак слабости, а не као вољни чин и доказ снаге мн чврстине његових одлука. Зато је, чинило му се, било потребно још једном, и то јавно, > објаснити прави смисао његових посту
„мака. И одлучио је. да то учини пред
свим општинарима, првом приликом кад се буду нашли окупљени у храму
Аошао је пред сами почетак службе. Имао је на себи бели огртач, стегнут у пасу пошнрим црвеним опасачем, а у руци Свето писмо, увезано У црвену кожу. На глави црно-белу капу и на ногама сандале. Ушао је, не гледајући ни дево ни десно, и замишљен, блед и „одсутан, прошао кроз воред погледа који су се окретали према њему. Наочитији и лепши но што је икад био. Блед, измучен и оплемењен.
Клупе су већ биле запоседнуте. Старији, У црно одевени људи, са широким талетима, белим молитвеним огртачима пребаченим преко глава, погрбљени над књигама из којих су учили. Чуо се мрмор њихових гласова ж, на махове, пратећи Ескапу и канто-
у дна!
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА
ра Аанитија, клатећи се напред и назад, одазивали су се из клупа, упадајући својим одговорима, у извесном нереду, као што то чине таласи на обали преврћући им ваљајући обаутке и шљунак, пратећи песму ветра који, по. крећући их, над њима пролеће. Мла би, тлава покривених црним сомот ским капама, у сумраку слабо осветљене богомоље. онако .бледих ' лица моквирепих прним брадама, стајали су непомично, као поређане — неупаљене воштанице. ћЛутали су испрва, достојанствено и уздржано, а затим, како је служба одмицала и песма расла почели су и онн, у хору, све гласније да се одазивају. Борећи се о превласт са кантором, смењујући се са њиме и 'све га-више надјачавајући, истицао се међу њима Сабетајев глас, најлелши који се'икад чуо овде. где су го стовали и најскупље плаћени певачи, довођени са свих страна света. Био с грлеп, топао, баршунаст, а ипак на махове и толико кликтав да се лако подизао до високе таванице храма, ви. јорио тамо под сводовима, а онда се, као голуб превртан, пагло обрушавао. преврћући се у“ асту и машући крили ма кружио над самим њиховим главама. Све их је, па и оне старије, помео “ мислима у које су уронили и одвајао од молитава које су. молили за мир, срећу и спас својих породица: за осла: биле, већ. дуго болесне жене, непослушну или чак и распусну децу и упучад за коју се проћи у“ животу. Заокупљени су новчаним бригама.и судбином својих тртовачких послова. бродовима и кара ванима, за које се не зна кад ће се и како вратити у Измир. а изнад свега немзвесношћу ми | несигурношћу у којој су принуђени да живе у овом свети њима тако несклоном, пуном не пријатеља, који само чекају прилику кад ће се обрушити на њих м као коппи квружећи пзнал њихових глава, момеда баш њих одабрати да буду жртве. Ма колико да су покушавали ла опет
'утону у тамна мора својих брига и
невоља н завезу (се поновно у своје мисли и снове. олвајани од њих Сабе“ тајевим моћним гаасом. осећали су
како се са њиме и сами узлижу изнад
још не зна како ће“
свега свакодневног, обичног, световног и непосвећеног и, укључујући се у то појање, пратећи песму тихим брујањем својих гласова и унутрашњим сво јим увом, предавали су се постепено тој општој молитви, узвишеној, великој и чистој, посвећеној крупним пи тањима бивствовања, људске судбине и патње народа, који себе сматра изабраним, а заборављајући на све оно свакодневно, што их брине, притиште и вуче земљи. Многи су први пут у животу, доживљавали такав тренутак потпуног опуштања и општег заноса. М, уместо да речи молитве ређају ме ханички, мрмљајући их безосећајно себи у браду, као. да у рукама премећу бобе бројаница —" како су то били навикли да чине, молећи се већ годинама, свакодневно, п без виднијег успеха — сад као да су, одвајајући се од свегл приземног, схватили прави смисао суботње молитве и осетили сву њену величину. Било је то за њих равно крупном откровењу, доживљају нечег узвишеног, божанског и нестварног, и, у тренуцима кад би вођство опет преузимао Сабетај са својим друштвом, освртали су се к њему, поди-
" жићи очи са својих молитвеника. А
како се храј молитве приближавао и песма је са завршницом све више расла тецајући, заклињући и преклињући. И општинари, који су се задржали у предворју храма, водећи ту своје разговоре, привучени звуцима, какви се овде, у храму, дотле нису чули и песмом, сасвим различитом од уобичајене Ескапине и његовог помоћника Данитија, враћали су се н улазили један за другим, застајући поред врата и задивљено слушајући.
, И управо тада, као да иде за својим сопственим гласом, Сабетај је из. међу клупа пошао напред и испео се
преко два или три степеника до олтара и. ту, издигнут изнад свију, свима пред очима, у часу када су се песма и мо литва завршавали, сачекавши тренутак да и јека у сводовима замре, раширио руке, забацио их уназад и испрсивши се, као да ће раширити крила и полетети, гласно и јасно изгово рио: „Ј. Х. В. Х.!" цод претњом смртне казне забрањена _ четири слова која чине пуно име божије.
Настао је тајаџ. Ни шкрипу клупа на којим су седели више нису чули, па ни ударце сопствених срдаца, пошто су им и она стала у грудима. Ни Сабетајеви другови, који су га до малХочас пратили, нису смели да га следе и, немо су,'на својим местима, чекали да виде шта ће се сада десити. Хоће ли се.ма све њих сручити таваница храма п покопати их под" собом после овог изазова, упућеног не. само. општинарима, рабинима и вери, већ и самом свевишњем господу богу, творцу света и господару неба2 Хоће ли њи ховог вођу и учитеља сад одмах, док још стоји ту, пред. свима, ошинути џи спржити громови небески, салетети и напасти рабини, оборити га-на тле и ногама изгазити, или ће то урадити цела. ошштина, сви окупљени општи: мари заједно, да би одбранили веру и чистоту светог места на коме се изазивач тако дрско и безбожно' укопао2 Нису имали храбрости да: му прискоче у помоћ и, одричући га се, издајући га, чекали су да. виде шта ће сада бити. ; Е
Ништа се није десило. Или бар ништа од онога од чега су. стрепеди. И док су 'општинари стигли да се освесте, а рабини да се упитају да ли су заиста чули то што им се учинило да је овде малочас речено, Сабетај се окренуо, узео са олтара расклопљени свитак Торе ми, узимајући га обема рукама за дрвене ручке, подигао га изнад главе, као Мојсије камене таблице са десет заповести божијих. Чинило се, за тренутак, као да ће их завитлати на престрављене општинаре, који су седели у првим редовима испод њега, сАИЧНО ономе што је урадио веанки пророк кад је видео како његов
"марол игра око златног телета.. И, још
пре но што су стигли да склоне главе,
Сабетај је спустио Тору до висине прса и пригрдио 16, као што се Ара» тана грли.
—- Господе боже! — рекао је, по мепувши опет забрањено божије име и то три пута заредом. — Ја, Сабетај Цеви, син Мордехајев, венчавам се Аанашњим даном са Тором. За свог века бићу исто што и она и никад се од ње растајати нећу, Тако ми господ по. могао и нека ми његово забрањено име буде за то сведок!
Ни сад се није ништа десило, Са. мо је, док је Сабетај остављао свитак на олтар, опремајући се да са алмено. ра сиђе међу занемеле вернике, негде при самом излазу из храма неко крик. нуо нељудским гласом и они који су се престрављени осврнули спазили су како се омањи човек, покривши руком лице, као да му очима смета велика светлост од које је обневидео, шаком Аруге руке бије у груди, као ца вели. ки пост и Дан помирења и, чупајући са себе одећу и падајући ничице, ви. чући: — Месијо, Месијо наш, поведи са собом и мене! — покушава да Сабетаја Цевија, пред којим су се сви размицали, дохвати за ноге и пољуби их док је овај излазио из храма.
Човек је ударао главом о под, као да ће ту лобању разбити, и док су та подизали, онима који су се нашли по ред њега, довикивао је из свега гласа, прскајући их пеном која му је избија: ла на уста.
— Покајте се! Покајте се! Долази царство небеско!
Био је то Исак Силвенра, побожан човек и самозвани рабин, свакодневним својим занимањем, мали, сиромашни кројач са самог краја измирске чаршије. #
. Помињање божијег имена велики је грех и крупан преступ. Вера, која се противи представљању божијег лика не дозвољава његово именовање, а У заповестима, које је Мојсије донео са брла Синаја, налази се и једна кота гласи: не помињи име господа бога узалуд! Као праизвор и утока свих ствари бог је неодредљиво, свуда присутно биће, које се, истина, може опшсивати придевима: свевишњи и све могући, творац и господар света и не ба, али се не сме именом одређивати. Јер, н само име, исписивано или по казивано, може постати знак, који је, попут слике или кипа, могућно обожавати, а употреба имена може да се претвори и у његову злоупотребу. Свако именовање представља и извесно одређивање и ограничавање, па онај који је именовао добија и власт над опим што је именом ограничио. Зато освештани прописи и закони рабински дозвољавају да то име изговори само Велики рабин, једном годишње, на Дан помирења у Јерусалиму на ме сту тде се некад налазио Велики храм. па и тада само тихо, у по гласа, у име напаћеног изабраног народа, као заклетву на верност и као молбу н вапај за опроштење грехова. Сме то учинити једном, први и последњи пут, п великомученик вере. који са тим пме пом на уснама, не желећи да га се од: рекне, полаже врат под секиру крв ника или се пење на ломачу инквизи. цтје. Па и Месија, божији помазаник им изасланик, који ће опет успоставити марство правде и божијег поретка. а за кога је у светим књигама речено да ће се неизоставно једнога лана по јавити на земљи. Али кад Меснја по мене божије име, он то неће учинити узалуд, нити ће бога зазиватин да би му се овај одазвао. Он ће му се само у ОдЛУЧНОМ часу божијег сула јавити: Боже, господе наш, Јахвех, ево ме! — спреман да врши вољу његову и из вршава његова наређења.
Млади хахам, Сабетај Цеви, син Мордехајев, из општине измирске. мада неоспорно учен, није још ни обичан рабин, па иако је постио све лостове а себе каштиговао — недавно, приликом свадбе, у толикој мери да је довео у опасност и свој сопствени живот — не може се за њега рећи да је великомученик вере, јошт мање да је Месија, коме, уосталом, није ни време, нити су наступили знаци који би ње тову појаву предсказивали. Оно што је Сабетај у суботу учинио у храму, пред
· окупљеним верницима, представља, да-
кле, богохуљење и светогрђе најторе врсте, изазов упућен свевишњем усред његове куће, дрски покушај младог ха“ хама да се изравна са богом, а постави изнад општине и рабина који су чинодејствовалн тога дана, отворен изазов и позив на побуну против СВИХ оних који су до сал животом општине управљали. За такав преступ, најтежи који се може учинити, прелвиђена је и одговарајућа, најстрожа казна,
(Одломак)
из нзвиен аза трон ертаририиоретмни риаоуисл
Својим читаоцима и сарадницима „књижевне новине“ желе срећну Нову 1977. годину