Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 15
= = = А 8
ОСВРТИ
Отворено писмо Оскару Давичу
ОПЕТ СИ СЕ, ОСКАРЕ, јавио да би некога добро ударио и ка знио за грехове које је, директне или индиректно, учинио према твојој амбицији да у нашој кују турној јавности будеш неприко сновени господар. У Апсту великог тиража, под видом оправдане борбе против кланова, окомно си се на мене као представника неког имагинарног“ клана, за који. сем тебе и једног писца из Загреба, ма кога се у својим ставовима мосталом и ослањаш, нико не зна. Овога пута, истина, ти се не бориш само за себе као досад, нето и за неког другог. кота узимаш у своје моћно окриље зато што ти је то добро послужило као повод да ме нападнеш збот твоје старе према мени.
У својој „борби“ против кланова, ти само понављаш измишљотине загребачког полемичара, „заборављајући“ да сам их све ђедом побио у претпрошлом броју „Књижевних новина". Ти не ћеш да чујеш за моја објашњења. што није нимало ново. јер је познато да се ти у односу на оне које не волиш понашаш као субјективни идеалист: спреман са да верујеш и у најфантастичније бајке о њима само ако то одтовара твојим интересима. Наравно, као оригиналан писац ти неке ствари и додајеш, а оне које су већ речене „обогаћујеш" новим детаљима: М баш због неких детаља, које си сам измислио, морам да ти одговорим. не желећи да при том понављам оно што сам у овом листу једном већ објаснио.
Прави раздог за твој напад на мене сигурно не лежи у чињеници да ја тобоже припадам неком клану, У питању је нешто сасвим друго: мислиш да је до: шао момент да се разрачунаш с једним од људи који ти. због своје самосталности, годинама сметају, јер ти тражиш ИдДОЛОпПоОкАОНство и свакога ко не жели да ти се приклони и поклони, кад Год можеш, строго кажњаваш. Ти си једини наш писац који и данас настоји“ да своје сстетске противнике одстрани с књижевпог поља и онемогући (чак ин из мишљенимуморалнополитич“ кетм “разлозима. Зар немаш до емно“-спате да се у естетици служиш“ естетским ' разлозима и да водиш културан им равно праван дијалог са својим неистомишљеницима, а не да настојиш ла их, на разне ефикасније начине, ликвидираш м уклониш из јавног живота2
У твом интервјуу „који је у „Вечерњим повостима" изложен
м једиој чидној и досад непозна; тој новинарској форми: као препричавање _ твог – препричавања, онога што је измислио један загребачки члаанкописац, ти си додао и две своје измишљотине које треба да ме морално тодитич> ки дисквалификују. Рекавши да Октобарску награду, која се до дељује поводом дана ослобођења од нацистичко-окупаторских и НедићЉотић-четничко-квислин“ шких формација, није требало дати баш мени, једном МУТНОМ инсинуацијом хтео си да сугеришецг помисао да сам ја био у не кој вези с тим формацијама. За» то те позивам да јавно ин 1тасно кажеш какве ја везе имам нлл сам имао с било каквим окупаторским нли квислиншким фор. мацијама, јер онда ћу имати при лнке да преко суда прибавим са тисфакџију за клевету им да се јавно одбораним од твојих товор-
нетрпељивости“
МАРБИН ЗАЛЕСКИ. ЛАЗЈЕНКИ, ОКО 1838 (СА ИЗЛОЖБЕ ЗАМКАРСТВУ ХЛХ И ХХ ВЕКА" У МУЗЕЈУ ГРАДА · БЕОГРАДА)
кања иза леђа и шушкања теби блиских људи у вези с тим.
Друга ствар коју настојиш да ми прикачиш јесте помињање не ке моје тобожње копродукције са совјетским критичаром и естетичаром Михаилом Лифшицџом. Више пута сам имао прилике да о највећем живом словеначком и југословенском | књижевном критичару Јосипу Видмару говорим и пишем с поштовањем. МеЂутим, у једном свом чланку из 1956. године приметио сам да Вил мар није добро протумачио Ле
њинове погледе на књижевност и, ПОД насловом „Лењин или Елиот". показао сам да се оно
што велики критичар приписује Лењину, може с много више разлога приписати Елиоту. и то сам и поткрепио одрећеним навођењем Елиотових текстова. Није било речи, при том. о нечему што се збиваћло на даљини Од 550 километара, нето о једном Видмаровом чланку који је био објављен у београдском часопису „Дело". Касније је с Видмаром, поводом исте ствари, дуто полемисао Борис Зихерл и та подемика је објављивана паралелно м љубљанским и београдским часописима. На крају, редакција часописа „Савременик“ (чији су главни уредници тада били Велибор Гангорвић и Душан стић) објавила је и превод А! О вогт чланка о Видмаровим“ тезама. Кад сам чланак прочитао, распитао сам се код уреаника зашто је тај чланак штампан и речено ми је да је то учињено на Зихераову молбу. То 1е истина о твојој инсинуацији о некој тобожњој копродуклији између Лифшица и мене у борби протиг нечега што се догађало у Љубљани! Колико ово нема везе са чуђењем да неко на удаљености од 400 километара може да зна шта се ради иза затворених врата у Београду, па чак и шта ће се убудуће радити, више је него очигледно и на то се, наравно, нећу даље освртати.
„
Не могу се, међутим, не освр: нути на тему (наших) кланова, нако се, Оскаре. бојим ла ни разматрање ове теме неће испа» сти у твоју корист. Али, сам си то хтео. Шре две године узед“ ерр обавезу да у активу писаца-комуниста Београда говориш о клановима. А кад си мало размислио, предомислио си се. Видео си да ће таква дискусија испасти на твоју штету. и да је боље — ћутати. Рекао си да је о томе пемотуће говорити, јер су то тешко ухватљиве ствари. А сада си од једном нешто „ухватио“. Али шта си конкретно рекао о клановима2 Ништа. Кланови су, као што и сам знаш, групе, а ти си именовао само две особе. Какав је то клан који чине само два човека, чије се пријатељство, у ствари, заснива на извесној естетској са гласностиг Реч „клан употребио
Док трчим да обавим послове Удружења у неким институција: ма или седим на дугим, исцрпљутућим састанцима, с тутом се се ћам недовршених књига у фијоци свог радног стода. _Али, знај, и ти си крив што овај терет пада на моја плећа. већ одавно: ни си желео а ни данас не желиш да се антажујеш у раду Удруже ња, да се приближиш својим колегама-писцима, да стекнеш њихово поверење и да и тебе бира1у за председника. Да се из Удружења може управљати писцима и књижевним _ животом, ти би му ситурно више пажње посвећивао и не би из њега никада ни излазио. Али чим си схватио да Удружење у самоуправним
условима нема ону УЛОГУ коју је
имало у административном периоду. ти си га напустио. Увидео си да сам можеш више да ура: АШ за себе него преко Удружења. ,
Ни кад си се у њега: вратио, ниси показивао стварне жеље да радиш. Твоја намера је била да само привидно изгледа да се не издвајаш од својих колега-писа“ ца. Управа је желела да се укљу чиш у рад УАружења и да сво јим _ могућностима _ допринесеш његовом напретку. Имао си чак привилегију да се једино теби шаљу писмени позиви за неке сасланке и свечаности. Али ти не волиш да сарађујеш, нето волиш да наређујеш. Зато си и даље „остао ван. р се укључе у најновије самоуправне процесе и на тај начин до: принесу бржем напретку друштва. Није ти падало на памет да радиш у Удружењу ин примаш критику чланства за све што ни си постигао. Ниси учествовао ни у раду Осмог конгреса Савеза
књижевника _ Југославије, ни У раду последње годишње скуп: штине "Удружења књижевника
Србије. Стекао се утисак да таквим понашањем хоћеш да покажеш да си изнад не само свих писаца појединачно него и изнад књижевничке друштвене организације.
Ако сн био мишљења да У
си, у ствари, као димну завесу| Удружењу владају кланови, тре-
којом си желео да сакријеш своје праве намере, али намере су лако откривене, јер само реч, а аргумената нема.
Говорећи о клановима, и повезујући и мене с њима, ти си ми, Оскаре, замерио нешто с чиме бих се 'и ја сложио: да сам дуго председник Удружења књижевника. Заиста, зашто ја морам толико пута. да вршим ову дуж: носта Мени се, веруј ми, најма: ње свиђа што радим тај посао. За писца је, мислим, главни по сао писање и зато завидим писцима који могу само то да раде.
„ВАРШАВА У
бало је да дођеш на скупштину и да својим колегама отвориш
је. остала | очи за ову појаву. А сада, розе [е-
зштп, у најмању руку неколеги“ јално је утврдити да су сви писци, који су (врло активно) уче ствовали у раду скупштине и тајним гласањем изабра ли своје представнике, а након конституисања и мене за пред седника, чланови једног клана. Као стари комуниста, морао би да имаш више поверења у уох рорш!, а не да већину својих колетаписаца оптужујеш за кланско понашање.
Сигурно је, међутим, да пра ву моћ, кад. је реч о писцима, нема Удружење, него имају. издавачке куће. За писца је најважније да објави књигу, јер без ње — није писац. Да ли ће му,
пак, књига бити објављена, на жалост, понекад не зависи од њеног квалитета, него од воље
уредника. А м један оглас, који издавачка кућа објави преко пе ле стране „Политике“ о неком свом писцу и његовој књизи, вилне вреди нето десетине позитивних приказа у књижевним ли стовима и часописима. Ниси ли и ти, Оскаре, увиђајући велику моћ уредника, предлагао да се они (бирају само на одређено време2 А зато што од издавачких кућа, пре свега, зависи положај и углед једног писца, нема сумње да је твоја моћ огромна. Твој положај у главним београдским издавачким "кућама „Просвети" и „Нодиту" је изузетан. „Просвета“ ти је објавила сабрана де ла“ 20 томова и најављује изабрана дела у 10 томова, а „Но лит". има с тобом договор да ти објави сваку новонаписану књи гу.
А шта је са мојом „моћи“ у овим кућама2 Ола је, једном ре-'
· напора, писаца Да,
књига, само сам једну објавио код једног од ових издавача: још 1965. године „Нолит“ је објавио моју књигу есеја „Прсти неверног Томе". Зато сам ја неке књите објављивао ван Београда у Титограду, Новом Саду и Врњачкој Бањи. У издавачком плану „Нолита“ већ трећу годину фигурира моја књига „Естетика у Срба" (1), плод мог седмогодишњег рада. Њена тема се налази на списку тема за капитална дела, има позитивне рецензије два професора универзнитета и примљена је од програмског савета, али не одлази у штампу јер ће „много коштати". Чека се дотација од Републичке заједнице науке Србије Док моја књига (буде и даље чекала, твоја ће. тако рећи и невиЊена, одмах улетети у штампа рију. И тако док ја жудим за КОАНКО-ТОЛИКО равноправности с тобом, ти ме оптужујеш за претерану моћ! Зар то није апсурдно: А сада речеаве и о књижевним наградама. Декларативно, ти си увек био за то да се награде дају младима, као подстрек. а не већ познатим и признатим писцима, али си их примао и као афирмисани писац. Недавно | СМо од тебе сазнали да је Иво Андрић погрешио што је примио Нобелову награду, којој смо се сви толико радовали, али ти ниси никада. ниједну награду од:
био. Волео. бих. дами, кажеш ко-.
12 награде и коме сам их ја са својим кланом' обезбедио. Нобу нио си се чим сам ја прву награду за књигу добио, нако је све твоје награде тешко и на бројати. Колико ја знам, добио си награде Министарства просвете Србије. Савезне вааде, Савеза књижевника Октобарску награДу три НИН-ове награде, Змајеву награду, награду „Бранко Миљковић", награду „Алекса Шан тић"... Зар и толике награде јасмо не говоре о твојој огромној моћи да се цаметнеш и поститнеш све што желиш»2
Ти син, Оскаре, толико грешио
да си имао много шзилика. да из ·
| сопственог искуства схватиш коАнко је тачна изрека старијег Сенеке Нштапшт езЕћ егтате, а “место да разумеш и браниш људе и кад погреше, ти их нацадаш и за измишљене грехове, тако да се стиче утисак да је то твој специфичан начип да покриваш своје грешке. Што се мене тиче, нема потребе да машеш мачем правоверности: било је доста прилика и на универзитету и у Удружењу књижевника у којима се јасно могло видети ка-
Кав је мој став према битним питањима нашег друштва.
Приметио си, сигурно, да досад никад нисам хтео да пишем о теби. Нисам подемисао с то бом ни кад си ме, без разлога, Аоше помињао у једном интерВтуу, на који ти је Велимир Лукић, кога си исто тако помињао, оштро одговорио у „Књижевним новинама". Објаснили смо се таДа усмено. Али сада морам да се јавно браним. И чиним то ипак без увреда, мада јасно и одлучно. А ма колико моја одбрана низгледала лична, она има и једно општије значење као отпор покушају да се многи (писци) потчине тедном човеку. Јер, користећи погодну терминологију и скривајући се иза тобожње борбе против кланова, ти настојиш да одржиш култ своје личносТи, личности свемогућег шефа. који може да ради шта хоће. па мн да казни свакога онога коти му било због чета смета или, недајбоже, _ супроставља му се. Мислим да је лобао што си се сада јавио, да би се неке ствари јасније виделе м у вези с полемикама којс однедавно мене тангирају. И не верујем да се борба против култа личности УОЉ ште, а посебно твог, овде и данас, може сматпати грехом. На
љети
чи, безначајна. Од мојих девет | Драган М. Јеремић
Безимена |
У нонор алкохола поконпах родитеље Покомах младост џ туће постеље Напустила ме дјеца, знанци, дужници И нас се за мрака откиде узици
А 44 444444444444е
Забављам се прављењем луткица без главе И мој ће праг, надам се, прерасти траве Не зовите ме курвом, сретни. ни ви то нисте Још мање светицом, кад немате три чисте
Принцезе су откад мртве, књига бајки спаљена Покаткад тек очима засмета ирни дим Није ми стало ни до каквог имена Нове дјевојчице не знају за браћу Грим
ПРАЗНО ИГРАЛИШТЕ
ош. лебди над травњаком ивркут дјечице тазом којом идем мтесвец се љеска
вв оно што оста неизрециво др сржи овјеравам уху раскопаног пијеска
5150:
За будуће готе коријен чврсти чува Магнолија богата крал улазних врата Одлазим, док грбом назризена рука. ЊЕ Давно заборављену лопатицу хвата.
САТА Аичи
ЦРНА КОБИЛА
Крвљу засопљена, на смрт измучена Моја се душа, жедна кобила, Бјежећи пред бичем цм пред тахачем Студене воде с извора напила
Задњим хропцем удише велебну самоћу Празно је лимено вједро мјесемине бачено тијело, то сувишно седло оне од тежине траве и тишине
Мо
ИЈЕ МЕНИ
ије мени до тог цвијета ит што гњије издубока Али ми те смртно жао Да је ивао без свједока.
и
дим
ИМЕ ЉУБАВИ
ромијенио се на длану смисао клица залуд се опцрем јаду и муци
обро је замишљено што прекасно увиђам
поље км
исам него оружје у тубој руци
Узела ме за себе Животна Обмана Бјелину млијека подваљује потомцима Скорит ће јој се кад-тад на уснама И њој, и мени, и њима
»
МАТА
еличија Марина Мунтеану __
Ф Крај зиме
све је сада ту
и све нас очекује
ускоро заспаће поново шума
тарија за тедан дам,
амо ће једна дивља. јабука
још дуго светлети у ноћи ослушкујући чудне дамаре у себи
као да се у њој буде
давне љубави лета
као да из њене утробе
ново сазвежђе израња
као да те птица заспала на њеној грани златна труба што месечину дозива као да те ветар што хуји
стари љубавник који 101 подиже скуте не би ли под белим велом открио мабрекла тој и тамна бедра
из којих извиру као из вимена
сокови неког будућег цвета.
=
Ооо
ОДЛАЗАК
у уморној шуми
само мрља вечерње светлости оста
оста привиђење постеље
са чијег те дна
растао као човек
огртач од трава ц махове
осташе рушевине сата што су милеле
као крила лептира у чаури
црви што растачу плод ораха на травнатом столњаку
у две једнаке половине ,
осташе празне дршке од ' ножева
чипке од ветрова и дима
на месту где се збила љубав
мепељаре од сасушених шкољки,
у које улазе радознала деца разбијених
колена
и помало удишу стари ваздух затабвен сумњама.
Феличија Марина Мунтеану (рођена 1945. тодине) ради као новинар РТВ Нови Сад н аутор је неких успелих сценарија краткометражних локументарних филмова са књижевнокџатурном проблематиком. Стиховима се јавља још 1962. године, а објавила је досада збирку песама па румунском „Треко живог песка" (Резте тивриг) тизесаоаге, 1973), као пн књиге кратких прича и цртица „Крокији" (Стос“ ћиил, 1971), а у часопису .„Лумина" из Панчева објављене су 10] (1974). путописне белешке из Париза. Песме су јој пре. ведене на више језика (а недавно су се појавили и неки њени прозни ралови на словачком).
о А КО РРРРРРТЕРЕСТРРРРРУРРУРУТУЋУТУРУРУТУРРРРУРУРУРРУТРУРРРРРА ЧЕТА И ИАТА АНА НА Нн
'.
АЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11