Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 14
“о 580
ЗАО СЈИ Драдомир Брајкобић
Сабремена
естрадна песма
Десанке Максимобић
ани, нови и најновији стихови Десан-
ке Максимовић увек изнова актуали-
зују питања о природи песничког го-
вора али и о значају и домету песничких
порука. Будући да је песник судбинског и суд-
боносног, Десанка Максимовић није објашњава-
ла човекову природу већ се, сва сложеност ч0-
векова духовног пејзажа, артикулисала медијумски користећи песника као инструмент.
Мало је оних који су, бар у нашем народу, икада имали неког дотицаја са поезијом а да не знају бар неки стих Десанке Максимовић, Име Десанке Максимовић се, како је то приметио Стеван Раичковић „у свести наше јавности и читалаца већ деценијама идснтификовало са појмом песника“,
Десанка Максимовић је, одиста, са читаоцима од раног детињства. Њене сликовите и бајковите песме намењене најмлађима сигурно их воде у године зрелости оплемењујући их и освешћујући првим чежњама и стрепњама радних година младости. У тим годинама оне су својеврсно сентиментално васпитање, Потом ће их сачекати да се, У зрелим годинама, сучеле са тешким и судбинским питањима живота. Поред специфичне песничке осећајности карактеристичне за све песме с Десанке Махсимовић, бројни читаоци њене поезије подарени су витализмем м видрином чак и онда кад се, у каснијим песмама ове песникиње, јаве тамнији и опорији топови,
Поезија Десанке Максимовић се прихвата и усваја лако. Она говори чистим и свежим језиком а осећајност њена је примерена широком кругу љубитеља поезије. Тематски распон и ди-
"
јапазон ове поезије је лачуђујуће широк, ол по-.
имања природе до сучељавања са историјским и судбоносним догађајима кроз које је пролазио наш народ.
Реч је о поезији која је, пре свега, и изнад свега, афирмација живота и његове сложености, његове трагичности, лепоте, узвишености и неизвесности. Она је према свету отворена, чудна и разиграна, али на моменте зна бити запитана и замишљена. Ако је у раним песмама то била У неку руку чисто чулно поимање, у зрелим годинама ова се поезија сучелила са бројним сгзистенцијалним питањима и недоумицама смело св упустивши у дијалог са њима. Ако је у књизи Тражим помиловање то био, како У поднаслову и сама песникиња напомиње, лирски дијалог са Душановим закоником, у песмама збирки Летопис Перунових потомака и Немам више времена реч је д свођењу рачуна и дијалога са историјским наслеђем на, једној, и смрВу, на цругој страни.
Будући да је реч о посзији која, углавном, настаје спонтано, а тече природно и лако, Десанка Максимовић није могла остати равноду“шза ни пред бројпим изазовима савременог света. Апокалиптична визија, страхови од тоталног уништења нашли су сдјека у њеној поезији,
Обраћајући се, пре неколико година, кослегама писцима учесницима 20. међународног сктобарског сусрета писаца Десанка Максимовић је своје страхове, стрепње и бојазни фермулисала и изразила стихом. Њена „Савремена естрадна песма" је безмало, инвентарисала укупну савремену егзистенцијалну зебњу, сву драматичност и тескобу. Критички па чак и протестни тонови њени нису сасвим нови и неочекивани у лирском говору ове песникиње, Тих критичких тонова, мада недовољно примећених и од критичара мало и ретко истицаних, има итекако и у њеним ранијим збиркама песама а нарочито је то карактеристично за особени лирски дијалог остварен у књизи Тражим помиловање.
„Савремена естрадна песма", бар казивања што се тиче, већ од самог наслова има благу ироничну интонацију. Повезујући артикулацију стрепње и зебње за укупну судбину света данас са естрадом песникиња као да жели да, на известан начин, неутралише субјективност.
Обраћајући се све бројнијим и све мање идентификованим сејачима страхова, стресова и апокалиптичних виђења песникиња, принципом контрастирања и опозицијама говори о два света. На једној страни је свет закрчен „од жалосних о људском бићу свести“, а на другој је свет хармоније, разума и толеранције за другомишљенике, упорнике и Црнце. Није у овој песми формулисана само стрепња и зебња за судбину света бременитог несрећама, подељеностима, пакостима и злима већ је у њој препознатљива сва она добростивност и душевност која нас обасјава из укупног поетокот опуса Дестеке Максимовић.
Чедна, невина и детињасто наивна вера у лобгостивост осећа се на фону „Савремене естрадне песме" Десанке Максимовић. Тога је, претпостлељамо, била свесна и песникиња када је смонионални набој у овој песми, као и љен критички говор (или бар његове домете) желела мало релативизовати јасним придевским од. ређењем естрадна.
И ову песму Десанке Максимовић карактерише све оно што је пратило њену поезију од обзнане до данас и што јој је, са разлогом, обезбедило толику популарност. То су, пре свега, осећајност, затим лакоћа и природност говора, свежина и витализам а као нов или нешто појачанији тон овде се појављује изразитији критички говор. Запитаност и наднетост над судбину овета су, на неки начин, и његова одбрана. Песник нема другог оружја нити убојитијих средстава од стиха. Стих Десанке Максимовић је кроз све ове године бранио нашу осећајност, природност, лепоту и узвишеност љубави да би нас, ето, у зрелим годинама бранио од тмурних и апокалиптичних вести. То само може песник провиђења и блискости, песник који своју мисију међу људима види као обавезу да трага
кн 14 |
у ,
за лепотом и узвишеношћу, да тражи помило= вања за прокажене, унакажене и другомишљенике. Подељени и разједињени свет вапи за оваквим порукама а песникова мисија је да успоставља споне, да повезује и брани преосталу ведрину. Ј
ПРО МОРА СИЊЕГА
%
(По властитом сећању и белешкама песника Слободана Ракитића)
Средином октобра у Барију су, на позив италијанских писаца окупљених око часописа „Га хашвза" боравили Десанка Максимовић, Слободан Ракитић и Драгомир Брајковић.
У организацији нашег конзулата у Барију, провиције Бари и часописа „Ља уашза" они су у овом граду и околини одржали више књижевних сусрета. Редови који следе запис су о томе.
а италијанску лађу, „Тинторето“ која ће нас, од Дубровника до Барија, провести пуних седам пријатних часова, укрцавамо се тако рећи у последњем тренутку. ЈАТ-ов авион на ланији Београд —
Дубровник, по већ устаљеном и могло би се рећи уобичајеном реду, касчмо је, у поласку, скоро три часа. Чекање, као и свако чекање, поготову на аеродрому, у скученом простору, испуњава нас досадом и монотоношпу. Да брже прође време испуњавамо га разпим претпоставкама и нагађањима око разлога померања лета, Невадно убачен у разговор разлог ф могућој оправци авиона, мепосредно пред пут, одбацујемо сасвим. Десанка сматра да је боље да га оправе сад, ако већ морају оправљати па да чекамо, шта се ту може. Кажемо јој да „Политика“ доноси вест о објављивању њених песама у Турској. „Сматрају вас филозофом љубави", кажемо, „Па да, филозоф; кад већ не могу да будем актер“, одговара без размишљања. Смејемо се тој њеној духовитости и спретности чинећи дуге тренутке ишчекивања пред полетање подношљивим и извеонијим. Најзад, крећемо!
Некако, ипак, стижемо у Дубровник. Дан је сунчан и леп; стигли смо и до лађе. Навезли се, како то уобичајава да каже Десанка. Томе су, после оноликог кашњења на београдском аеродрому допринели људи. из дубровачког „Атласа“. Политикин новинар Драган Богошић је обезбедио кола, која су нас довезла до луке, У послоглици „Атлас“ љубазно смо дочекани. Десанку сви препознају, воле да је чују, да мало поразговарају.
Сад смо, коначно, на броду. Тек што смо се сместили група Италијана, углавном млађих, бучно улази на брод. Једна озарена и просто егзалтирана жена нешто нам објашњава. Из њених речи једино разазнајемо реч Међугорје те, на основу тога, закључујемо да су боравили у околини Мостара, у посети Госпи из Међу. горја.
Након Салинасове Троје у Габсли, ево, је још једна наша туристичка атракција.
Касније са њима водимо разговор мешавином француског, енглеског и италијанског језика. За споразумевање, зачуђујуће, неопходно је мното веће знање језика него за разумевање. Разумемо и слутимо њихово испуњење нечим необичним, метафизичким. Оно што се слути, а тешко се исказује, било којим језиком, некако нам бива и ближе и блискије. Разумљиво, скоро.
Разговарамо, потом,.0о. речима. О муци кази-
вања и тешкоћама исказивања. Песнику су, једино, преостале речи. Десанка нам каже да је о томе написала и неколико сонета који ће,
. каже, бити штампани. у Књижевним новинама.
Дочекали су нас на повратку објављени у овом листу.
Обично се каже да мору и збору никад краја. Већ смо били докрајчили путовање лреко мора; назирала су се, у раним вечерњим часовима, лучка светла; светлио је тајанствено у даљини и Бари, а разговоре још не'завршисмо. Они се, по нашим лепим обичајима, тек настављају. Неке, тек започете, још ћемо дуго настављати у себи. Постављаћемо питања, и за себе и за своје саговорнике, тражити, на њих, могуће одговоре. Најгоре је ако останемо само при једном. Збору, одиста, никад краја.
У баријском пристаништу се растајемо од наших, на лађи „Тинторето“ стечених пријатеља. Дочекује нас из нашег конзулата Драган Мраовић и Раша, како сам каже, момак за све. Ту су и наши домаћини италијански писци окупљени око часописа „Га машљза" који је недавно објавио избор наших песама. Сусрет кратак, пријатељски. Десанка их наравно задивљује виталношћу. Спремна је да са супругом једног од њих чији су родитељи пореклом из Сплита отпева „Марјане, Марјане...". Уз песму улазимо у кола.
Слободан, по обичају, већ од првог момента бележи све чак и упозорења да се нарочито у старом граду причувамо уличних отимача и лопова. Прво што примећујемо то је необична вечерња живост. Сутрадан, а нарочито наредних радних дана, приметићемо како је Бари закрчен саобраћајем и како се саобраћајна правила мало поштују. Па ипак нема удеса или их је јако мало јер сви рачунају са туђом журбом, тврдоглавошћу и субјективно процењеним правом првенства.
На то нас упозоравају и наши домаћини, док споро, скоро милећи, одмичемо од пристаништа. Коначно стижемо у хотел „Златни лав" где ћемо боравити, Хотел, се налази у непосредној близини нашег конзултата и врло је лепо и укусно опремљен. У хотелу нас дочекују наш
конзул Генић и његова супруга. Разговор о пу-
товању и програму нашег боравка, али и 4 месту у коме ћемо кратко боравити. Разгледамо
: , Ме околину хотела; лепа је, типично јужњачка; палме, паркови, фонтане, ониска дрвећа, и врло лепе зграде. Прекопута хотела је зграда баријске жељезничке станице.
Целог живота само станице. Аутобуске железничке. Аеродроми и пристаништа. Прибежишта — нигде! На станицама, као на стани. цама: журба и пометеност! Умор и засићеност. Изненадне егзалтације убрзаних одлазака и, углавном, засићеност на повратку. .
Док шетамо. кроз парк причамо о путовањима. Човеков живот и није ништа друго до једна дуга повест о повратку. Некад срећна и расћератана, чешће сетна и меланхолична. Не мора се много одаљавати из једног места да би се враћало и путовало. Од једног до другог Понта трагајући за неком својом, можда имагинарном, Итаком непрестано се лута. Из једне одисеје у другу.
Они који су чешће на путовањима можда су и најудаљенији од своје Итакс. Оне које терају на Понт можда ће је, макар у себи, некад пронаћи. Ослонци, ионако, брзо измичу у овом поводљивом и пометеном свету.
Јутро у нама дотада непознатом граду: упознавање и преиспитивање околине. Бирање оријентира; одређивање положаја. Испитивање и упознавање са већ виђеним. Оно што чека и оно што се очекује држи нас на размеђу У благој јутарњој измаглици. Ако се удаљимо могућно је 'вратити се бирајући и из даљине приметне и особене, издвојиве, оријентире.
Преподне у старом делу града. Тврђаве као и све тврђаве. Прича о сили и моћи. Прича о страху и потреби за обезбеђењем од слољног света. Тврђаве као тврђаве: камените и стпорне. Борба са временом. Негде, на крајевима, по неки камен се тек онако изненада издвоји из правилности и стамености зида. Из вековитости се сручивши и откотрљавши у пролазност улице, у заборав, далеко, од целине, у самоћу свих осамостаљених и изолованих, хтео би даље.
Иза зидина живот сиротињски и убоги надомешћује оскудицу буком, галамом, тутњавом, мирисима јефтинијих јела и брујањима мотора од којих се склањамо сваког трена узаслонивши се уз зидове у, ионако, тескобним улицама. У овом метежу се тешко снаћи. Десанку, међутим, то не збуњује. Радозналост је тера да завири и у попречне сокачиће и уличице. „Шта тамо има2, пита.
Са зидова, као и испред зидова: чека се пресуда, од ових или оних: За ово или за оно.За учињена или за наумљена дела, за оне који су се супростављали за ове који се никад нису усудили да <е супротставе Настављамо свако за себе, размишљање, као да никад није престајало. Између оних тамо, и ових овамо мала је разлика. Зид их дели у једном трену, мука их спаја заувек.
Између: белези и међаши. Базилике, манастири, куле и карауле. Књиге-светла. Једном од таквих белега, базилици светог Николе у Барију кренули смо у посету. Базилика је гтара и по много чему особена. Бари као град и нема неких изразитијих и особенијих споменика културе. Ова базилика се издваја пе много чему а и потоме да се под њеним кровом, богослужење данас одвија и за православне и за римокатолике, Ушли смо у недељно преподне.
Унутрашњост базиликс и бројне вернике испуњавали су звуци оргуља и хорског псвања. Са предикаоница су се, у међувремену, чуле речи проповедничке. На клупама вернике чека одштампан програм, а озвучење функциснише беспрекорно.
Мошти светог Николе, у чију је славу подигнута базилика наречесна његовим чменом, пренете су у Бари далеке 1087. тодинс. Идуће године, ће, дакле, бити година великог јубилеја; хиљадугодишњица преноса и упокојења моштију светог Николе, заштитника Барија, заштитника бродоломника и путника.
Једна наша песма, о нашим страдањима и неспокојима, пева његову силу на мору молећи за милост путницима упућеним на далек и неизвестан пут.
На улицама нас епет дочекује гужва и пометеност. Дочекују нас, бар архитектуре што се тиче, мешавина грчког и арапског утицаја. Нама са ових страна где су се мешали ветрови и судбе дражи су, и блискији некако, градови и људи кроз које струје разни утицаји у којима очитавамо разне културе. Антика која пре свега краси Рим, мимоишла је јужни део Италије. Мало је у овом делу оних изузетно ретких споменика. Они ређи су тако истакнутији и привлачнији,
Пут нас из старог дела Барија води у нови део. Како Трст више није сонабдевачко-потрошачка Мека за Југословене, у Барију је пронађен нови простор. Бувља баријока пијаца, (ради понедељком и четвртком) и једна трговачка улица наречена, управо стога, југословенском, места су где се најчешће чује наша реч. Чак су и Италијани, продавци, савладали за неопходну трговачку конверзацију неколико наших реченица. Мало! Није мало. Добро. Скупо и јефтино, говоре отегнуто, испресецано, но, свакако симпатично. ·
И, тако. Време гради по приморју куле, време гради, време разграђује. Језик, некад службени на Порти, сада је одиста подесан само за трговачко споразумевање, Може и тако. Вргћамо Се из града, враћамо се.у песме које певају о грађењу и разграђивању и разговарамо Ф томе, .
Оне нас чекају изазовно као и непознати градови но, већ при првом сусрету, драге, наше. Њих освајамо и оне освајају нас. Расправљамо о томе које су све наше везе са овом земљом, У памћењу наших песама је сачувано да су овамо, по. животне изабранице већ поприлично обележени трагизмом, и пропадањем долазили
силни Душан и несрећни, крастама нагрђен, Максим Црнојевић. Један нагрижен крастама, 27 |
# С А ; Ду рењ
ЕВЕ 2 # » у
„
/
= прбо мо ењи '
(пакао а 12. а ц == Е у“. 255 а 722 сто раме е“ ме ин 45 7 уе.
а други потајним наговештајем распадања ХУД ства и овега што је постигао, некада су до И зили овамо. Стигле су и песме да све то саму“ 7. вају, и донесу до наших дана. | ј она поезије, таквих, кажу, · У једном од салон А има прилично у Барију, код. господина Вићенца, · нашим пријатељима и домаћиу разговору са нима, песницима и кантауторима, окупљени око часописа „Ра маШшза", говоримо о тим везама. Говоримо и о томе да су наша баштина и њихови песници, О томе да се на њиховој култури школовало много наших ренесансних песника. Тамо је некада, У Напуљу, лека тражио грудоболан Његош. Тамо се. одушевљавао лепотом и тражио излаза својој уклетој Црној Гори. Љуба Ненадовић је у „Писмима из Италије“ забслежио те Његошеве муке али и његова одушевљења овом средином и њеним леПе оуие песника окупљених око „та ај ве" објавила је до сада око двадесетак књига, углавном поезије, две књиге преведене поезије “ објављује и истоимени књижевни часопис, њему су, поред наших стихова, штампани и стихови десетак савремених македонских песника. Преплићу се у разговору поруке и времена. Слушамо наше стихове преведено на италијански. „Нашим песмама је лепо у вашем језику", примећује Слободан Ракитић. Десанка констатује да им је још лешше у језику и музици коју им је подарила Ана Марија де Лео која је за РАМ снимила ми наше песме. Трудимо <е да препознамо у том ритму и мелодији и део наше мелодије. У поезији је, ипак, какд је то записао Стеван Раичковић, највише поезије управо оно што је на други језик непреводиво.
Али је одиста, и добро и драгоцено да постоје преводиоци. И -то они предани и пасионирани, они су, могуће је, своје песме жртвовали како би стихове других, дратих им песника, са других језика, удомили у свој материњи језик. Захваљујући њима и ми смо у прилици да читамо поезију других.
У (белешкама песника Слободана Ракитића стоји да је наш домаћин, власник салона поезије господин Вићенцо, по професији лекар али и сам је не само љубитељ поезије, већ и песник. ,
У сећању је, пак, остало да је то било једно дивно и изузетно пријатно вече. Остале су речи и звукови, остало је и оно недокучиво и непреводиво У поезији, Пре подне примио нас је председник провинције. Пуља има око четириипо милиона становника. Уз неколико топлих реченица уручује нам медаље града. Растајемо се пријатељски и уз речи захвалности, одлазимо, На књижевној вечери, У пространој аули правног факултета много посетилаца. У сваком случају, изнад очекивања. Пажња којом је пропраћен овај двосатни програм у коме смо о поезији Десанке Максимовић, уз италијанске колеге, говорили Слободан Ракитић и ја, псказује да интересовање за њену поезију није ни у ком случају куртоазно.
Након тога вечера која, као и све вечери ове врсте, траје дуго али је атмосфера присна и пријатељска, Толико је разних јела да сам, У једном тренутку, љубазним домаћинима „запретио“ како ћу од толико хране затражити гастрономски азил у нашем конзулату.
Сутрадан путујемо> путем за Таранто, у место Ночи. Пролазимо кроз Тури у коме ја затворска зграда доминантна. Иза тих зидова и решетака, кажу нам наши домаћини, робијали су својевремено Грамши и Пертини. И затвори, сто, постају славни онолико колико су 'славни њихови станари. Било би добро да буде пто више анонимних затвора и што мање било каквих затвореника.
Примећујемо, успут нема викендица. Све је у лепом јужњачком амбијенту, винограда, маслињака. У месту Ночи, у школи која носи име Леонарда да Винчија, изузетан књижевни сусрет, Средњошколци су са великим занимањем слушали наше стихове али су нам са још већом радозналошћу, постављали питања. Нису била ни куртоазна, ни тек тако смишљена тек да се нешто пита, већ одиста плод истинске знатижеље. Највише њих, упућених Десанки Максимовић, тицала су се суштинских питања постојања као и поезије и њеног смисла. Тицала су се самог живота. Наш домаћин у Ночи, песник Виторино Курчи, води нас у месну општинску зграду где, опет, окупљеним грађанима и ђацима, читамо песме. А онда идемо и Албер. бело, место особено и необично, јединстзене архитектуре старих и нових трулија, кућица чудна изгледа.
Белина којом нас дочекује јединствена је и умирујућа. Неки спокој, сигурност, нека скромност и отреситост избијају из свега тога. Ако Италија за свој југ има Бари, југ Барија је Ноч, са поносом нам говоре домаћини, мештани овог прекрасног и гостопримивог места, ИМ ту има трулија али они у Алберобелу, који су га учинили не само гласовитим већ особеним, јединственим и привлачним, ненадмашни су. На крововима ових особено грађених кућа налазе се различити знакови. Нема сличних и подударних, сви су различити, По неким тврђењима они имају везу са нском ранохришћаноком симболиком, по другима то је још увек мистерија, Кровови су од камених плочица специфично поређаних, основе су округласте, Већина, и данас, има своје житељс, мала СУ трулии и Алберобело успште једна изванредна
- туристичка атракција, Тамо добтамо момогра;
фију овог места. Све што добијемо, плакате летке, Књиге, Десанка чува. „Дећемо у Бран: ковину", каже. а. Враћамо се у Бари, на књижевни сусрет са приличним закашњењем, Салу правног факултета опет је испунила бројна публика. Након читања разговор жив, разноврстан и прдвокативан местимично, Тим разговором завршавамо сусрет. Тако се окончава и наш тродневни боравак на југу Италије, у
Повратак у раним јутарњим часовима бродом „Тијеполо". На. лађу омо се навезли, како то Опст каже Десанка, срећно; још да срећно здрави и живи стигнемо до Сплита, нашег следећег одредишта. Са нама је на броду Чедо Авлијант, представник Генекса са супругом. Захваљујући његовом заузимању У Сплиту нас че“ кају авионске карте и возач Атласа, Дошао је са женом и дететом да виде Десанку и да мас одвезе до сплитског аеродрома, Враћамо се ЈАТ-овим авионом који, и овог пута, касни. Група руских туриста путује са нама, Препоз: нали су Десанку. Е
Повратак, као сви повратци. Ипак у овоме мање је ћутње него обично, Сабирамо утиске Нађемо снаге и за понеку песму, неки стих. Повратци су, заправо, одласци једини, В