Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 5

~, ће

СД Кеа -.,4 а 27 А, пер селу , 2 ђ“з У 7 7 => Сри. ЕИ ( _<-

Мр 4 .реа и 5

ка рат Баије ОС авове

ређа ЕЈ и Ана ИЕ

Филип Ларкин_

Срадбени Бетар. · <

На дан мог венчања ветар је дувао непрекидно; Ма И моја венчана ноћ беше ноћ жестоког ветра: Врата штале лупала су и лупала, тако је он

Морао да устане и затвори их, остављајући ме Ошамућену у светлу свеће да слушам кишу

И гледам своје лице у извијеном свећњаку,

Сад не видећи ништа. Када се вратио

Рече да су коњи били немирни, а ја бејах тужна

Што ће те ноћи било коме, човеку или животињи,

Недостајати срећа коју ја имам.

Сада „пошто је свануло Све се од ветра замрсило на сунцу. Он је отишао да осмотри наплавине, а ја Понесох ведро исецкане хране у кокошарник, Спустих га и зурих около. Све је ветар,

Хуји кроз облаке и шуме, шиба

Кецељу на мени и чаршаве на конопцу. Може ли ветар радости да носи ову телесност

И ниже моје кретње као конац

Што носи перле2 Хоће ли ми бити допуштено да спавам Сада, кад ово непрекинуто јутро дели моју постељу2

Може ли и сама смрт да испије

Ова свежа заносна језера, да доврши наше клечање, Како и стока клечи крај ове дарежљиве во дег

Филип Ларкин (1922—1985) снглески песник рођен је у колеџ Светога Џона на Оксфорду. Читавог живота радио је као библиотекар, дуже, до смрти на Универзитету У Халу. Објавио _ је четири песничке књиге, два романа, сакупљене критике и чланке из новина,

Ковентрију Завршио је нај-

те књигу о џезу. Сигурно је ла

Ларкин својом поезијом заузима сам врх послератне енглеске поезеје. Бавио се као

песник највећма феноменима живота,

смрти, љубави — и то у хоризонту оончног

човека који није спреман да се заварава различитим техникама самозаборава. дар“

кинова моћ да тако општу, сухопарну и поз!

стихове критика је умела да оцени, Ми овде доносимо две Ларкимове песме;

гове друге књите Мање преварени (1955). Овом жњигом врата у снглеску поезију. Друга песма Љубавне песме у

лату материју претвори У незаооравне а исто тако и широка читалачка публика, Свадбени ветар (Медфпи Мила) из ње

је песник ушао на велика старости (Гоје Зола даде)

је из Ларкинове треће књиге Венчања на Духове (1964), вероватно најбоље Јаркинове

књиге и једне од најбољих књига У енглеској послератној

поезији,

_________------~-]-__—

—_________

У част Бекешу

унски број Маважпе Шега-

Ј ге за 1986. добрим је делом посвећен Самјуелу Бекету. У

уводном тексту Жан Рудо опомиње да се на Бекетово дело гледа уско. векет је познат као писац самоће али он је и преводилац, и аутор бар неколико изузетних есеја писаних У поовету ауторима којима се на неки начин осећао дужан. Бекет има парадоксатну судбину, јер је, ћутљив и неприступачан доживео велику славу. Бепари дуету 4 ги, ти није искључено да оно, иначе тако пријемчиво за апсурд, хвали створено биће. Шарл Жилије, који је досад више пута ишао да направи интервју са Бекетом, поново се видео са осамдесетогодишњим писомем априла месеца. Уместо интервјуа, уследила је се“ аиса ћутања, а Жилије читаоцима саопштава своју фасцинацију продорним пстледом и изгледом старог писца. Жилије верује да такво лице може да има само неко ко је прошао кроз стравично искуство одсуства љубави. _ Бекстова уметност је можда начин на који се писац свестан понора, емитујући то искуство помоћу уметности, искупљивао. Ричард Елмен осветљава природу сродности и разлика које постоје. између Вајлда, Јејтса и Џојса, тројице Бекетових земљака и узора, и самог Бекета. Бекета од Џојса одваја то што му начело како под сунцем нема ничег новог не помаже у мирењу са стварнош ћу, већ, напротив, изазива јеткост и жестину. Осим тога, иако је двојезичан, Бекет није тежио да пише на неком пот пуно новом језику који би сам створио од језика-које зна, као Џојс, Бекетово напуштање матерњег језика сведочи да он није од оних писаца који верују да књижевно дело настаје само на оном језику који се учи Од малих ногу, и који је уједно језик средине У којој се живи. Можда је за изражавање искуства које је доживео, Бекету био _ потребан _ радикалан раскид са традицијом из које потиче, да би своје бритке дијалоге писао на језику који му је нудио наге, девичанске структуре. Бекет није рушио логику света у коме живимо, већ је прибегавао поступку тедцсно аа арви:ашт, ми искоса осветљавао _ устаљене појмове, а да није опипљиво реметио начине њиховог функционисања. Тако нешто је радио и Оскар Вајлд. Блато и елеганција се узајамно траже, тврди Елман. Елегантни Вајлд и прозаични Бекет итекако имају додирне тачке. Бекстови ликови не раде ништа јер мисле да се ни са чим не може изићи на крај, Вајлдови јунаци не раде ништа јер У безбрижни шетачи М, ваљда, мисле да ништа није достојно да буде урађено. Јејте је, исто Хад Бекет, тежио превладавању материјалног. Начин сазнавања и превладавања ма терије различит је код једног и код другог, Јејтс дубоко верује у стварност, па и надмоћ исматеријалног над материјалним, док Бекет, писац сирове снаге, не може да, <е успне да духовног него остаје У границама материје, госмодари њоме и необичним сажимањем перспектива долази до апсурда и празнине. Непрестано тежи оном 1 су када се биће заробљено материјом

уз помоћ маште вине до спознаје вла-

стите ништавности. Иако таква машта открива само призоре пустоши, она је врло снажна, и испуњава нас дивљењем. Евлин Пије препричава разговоре и догађаје којих се сећа из доба када су у Паризу извођене премијере Бекетових дела. Жан-Пол Манаганаро прилаже занимљив текст о ·Бекетовом есејистичком разумевању Пруста, којег је поредио са Достојевским и Каф» ком, нарочито због презира према сваком могућем уланчавању последичног_ низа, и приказивања јунака тако да делују живо, без коначних објаш"њења њихове моралне и психолошке природе, као да су до неког врло високог степена слободе неусловљени било каквом нужношћу. Мавампе ШЕгајте посвећује Бекету много пажње, и сл правом. Он је ирско-енглески онолико колико француски писац. Писао је и на француском и на енглеском, преводио сам своја дела са једног на. други језик или контролисао и помагаб преводилачки рад оних који су преводили његова дела. Можда је Бекет понајвише Француз, јер је Француска домовина у коју се песник вратио из Ирске у тренутку када је била

нападнута од стране Хитлера, а после псраза, Бекет је приступио покрету отпера. Темат је приређен у част осамдесетог Бекетовог рођендана. ||

Д. Тасић

Рошел Крауш

Моја шминка

на образима носим руменило од два пива

око очију користим тамне бесане ноћи да ми се сви диве

руменило на. уснама направљено је од моје коже

А СУТРА КАТУЛОВА ПЕСМА

Непога сам једном назвала пријатељем

поверила му све што беше моје

џи све оно што сам волела : покушала да њега (џи више од тота) одвојим од себе са оним дугим изгледом Марлене Дитрих

који је њој пристајао као хрт. доберман са високо уврнутом горњом усном није могла да га одузме мени џако је он још од младости и . од првих љубави обмањивао али никада мене првокласна Лезбија. она је покушала да ме опонаша.

(у гадости лоших особина и лажи) на кад ми је издајство навукло газу преко очију

и њој су се спустиле завесе на очи а у потпуној недужности духа

када сам јој у њеној скучености окренула. леђа са свемоћном љупкошћу приметила, сам

дами љупкост боље пристаје

нето њој преварила сам је Ј Рођена је 1952. У Немачкој, рала књижевност, Ова млала песникиња,

ланас живи у Њујорку, аутор је збирке песама Мала Светлост,

а одрасла и школовала се у Чикагу, перформанс уметница и ликовни критичар пише за угледне часописе Ат зл

где је магистри-

Атемса и Ма Спу — и

МОНЛОНСКА СЦЕНА _ ,

Бранка Крилобић

У збудљиво ошкриће Лорке

ирик театар" није у кругу МУЕБТ-ЕМР-а, ваља допла тити аутобуску карту да би Г се стигло у ту „ванцентралну“ 30ну, што би могло статусно деградирати ангажман фаталне каталонске глумице Нурие Есперт, на привременом редитељском запослењу У Лондону. Али, када је неких месеци, господин Питер Џејмс из „Лирик театра" у Хамерсмиту питао Нуриу Есперт да ли би за Енглезе режирала Лоркину драм' Дом Бернарде Албе, свакако је био врло свестан угледа који његов Театар прати из прошлости и који би могао бити само још упадљивији кад би се мало окренули изваненглеским ствараоцима. „Лирик" је у међувремену, донаторством знаних иџ незнаних, од грађевинске старине постао модеран објекат, нека врста позоришно-дневног боравка јер позоришна дворана је окружена изложбеним простором, ресторанима, библиотеком; — на миру можете конзумирати којешта около; баршунасти глас аудио-домаћице ће подсећати на сваки минут који дели од почетка представе.

Инспирацију је Питеру Џејмсу дао единбуршки фестивал, тачније, с пуно публицитета пропраћен тамошњи нас гуп Нурие Есперт са Лоркином Јермом. (да не наглашавам да битно место У њеној дајџестираној биографији _припада наступима на БИТЕФ-У). Џејмс ју је позвао у Лондон и понудио да, уз услове које сама одабере, као _релитељ, промовише Лоркин текст Дом Бернарде Албе. На врло каваљерску понуду и безгранично поверење Питера Џејмса, Нуриа Есперт је одговори ла марљивим учењем енглеском језика (пре тога није знала ни речи) да би после три месеца, мање телом а више вокално, дала прва упутства глумцима. Чему ли је глумица Нуриа Есперт могла подучити глумицу Гленду Мексон2!. А њу је по савету Питера Брука одабрала за улогу Бернарде Албе. Из репортажа које су преплавиле лондонску штампу, бујају реченице о томе како се у Шпанији театар „прави" с више инстинкта него у Енглеској, како је Џексонова сјајна (!), Џоун Плоурајт такође. Новинарима је Нуриа више пута поновила нежности из живота са својим мужем Арманом Моргном, слабост према Лорки, обавестила је да је једно од њене женске лепе члан трупе Линдзија Кемпа а да је њој тачно педесет једна година и ла не жели да се нагађа има ли четрлесет пет или седамдесет! У педесетгодишњици Лоркине смрти све је ово значило уносну кампању за птипремлње његове успешне промоције _ прел лолонском публиком. Јелноставно, китовитом и пуног ТПекспира, Стратфоплу је требало 'наћи панлан у материјалу ол вруће поетике шпанског југа. И упалило је!

Чим се отвори завеса „Лирик театра“ у Хамерсмиту и укаже први призор драме Дом Бернарде Албе, јагно је да је реч о једној другачијој клими и штимунгу, неубичајсеним за лондонску сцену. Бели, зидани ентеријер андалузијске куће, готово тамнички про. зори што шкрто пропуштају светлост, момачка песма споља... а унутра; пет кћери, две служавке, сенилна мајка и — као од камена клесана, Бернарда Алба, врховни чувар заточеништва и непроменљиве, властите судбине. МУЖ Бернарде Албе је управо умро и традиција налаже да, тим, поводом, кућа у наредних осам година буде затворена, да се жене посвете раду и лише свих земаљских слабости и задовољ става. У њиховој црнини морају се угушити и сви женски нагони... подсећам се сижеа драме коју је Лорка написао пред смрт, 1936. Убијен је мучки као што већ уме фашизам... Уоквирена црном чипком, ова женска скупина на сцени као да развејава део те мучнине што гмиже и гута људе.

Лорка је писао да је његова драма настала из сећања на сличну кућу из детињства, из околине Гранаде, где је живела извесна Дона Бернарда и њене кћери заточене у црно и тишину. Сећа св и да је ласцивна дечачка радозналост слитула колика испод црних хаљина може бити туга младих жена које су нечујно промицале у свој мрак.

Прво британско извођење овог Лоркиног комада прати неколико повољ-

низ околности; пре свега; режира та. Нурија Есперт што не говори ништа нарочито о њеним редитељским спо“ собностима — важније је то што ова глумица има „рудиментарну" комуникацију са Лоркином постиком и што је; као Шпањолка, у стању да представи убризга аутентичну мелодију и температуру. Затим, комад У којем играју Гленда Џексон, Џоун Плоурајт и. Патрисја Хејс — тешко да може до живети неуспех. Гленда Мексон се још увек савршено котира захваљујући нелодирљивости и окрутној одбрани свога приватног живота — од ње стрепе чак и проверени репортерски ловци на глумачке величине. Не зна се шта је опасније: њен глас, оштар поглед, подочњаци.

Хоће ли некад бити јасно да ли је Џоун Плоурајт „глумачку светост" зарадила као супруга Лоренса Оливијса или властитом карејером2 Па и та трајна, макар непротумачена фама _ око њеног имена, ради за успех ове представе. Коначно, сценографија Есма Фригерија дословно опонаша парче тужне Андалузије што енглески гледа“ лац може доживети као својеврсну егзотику. Преводилац Роберт Дејвид Мекдоналд је имао додатну инспирацију за рад на овој продукцији јер Бернарду Албу игра Гленда Џексон а она је пре две године у Олд Вику тумачила Расинову Федру, такође у његовом преводу. МИ ... све су то околности које лондонску авантуру Нурис Есперт крунишу успехом. Испоставило се да је миљеник тамошње јавности могуће постати и без сензационалних редитељских потеза и инвенције _ УЗ нешто другачије енергије и темперамента. Нуира је то обавила једноставно: представу је склопила такорећи једнозначним симболима, без икаквих иновативних захвата. Рекло би се лаје све У моћи носиоца улога, У бити Лоркине поетике које Нуриа само У правом тренутку и са добром екипом нуди гледалишту. Но и таква искуства годе театру чија традиција и савр: шенство, без струјања са стране, могу сами себи постати опасност.

Као главна служавка, Понсиа, дакле, као главни повереник али и завере ник Бернарде Албе, Џоун Плоурајт реферише обимну скалу неупадљивих, али врло ефектних изражајних знакова, Свему вична, помало духовита, одмерено строга а више брижна, њена Понсиа заправо стоји као једини доб. ри Бог дотичног женског казамата. Формални статус подређености (она је ипак служавка) њеном искуству дарује суштинско здравље и слободу којима занемарује стеге заточеништва и зло своје послодавке настоји да учини мањим. У близини њених доброћудних „скута", битно млађа, Гилиан Хана, врло телесно описује лик потчињене праље. Џули Легран се испомаже и карикатуралним средствима наметне појаву најружније и Мени није кћери — Ангустиас. Нуриа,. Ес“ перт, међутим, није оставила просто“ ра изразитијој карактеризацији ликова свих Бернардиних кћери, те неке од њих до краја остају бескрвне и уроњене у мрак кућевног – заточеништва... или можда драму приводи крају пре него што свака од пет младих, појединачних судбина успе да се раз« вије. Немогуће да јој то није било битно, поред осталог, више од педесет глумица је тестирано за улоге кћери, данима је госпођа Есперт рукама и телом објашњавала да жели драму „изнутра“.

А Гленда Џексон2! ТА већоу гласу има безброј звери и зато јој није проблем да охолу и окрутну Бернарду Албу постави као неман која смитује страх, претњу, строгост. Гестуалност Гленде Џексон је већ као сечиво, говор такође, као да сваком речју шлаље крик из лругог кавеза. Ни самоубиство кћери неће је спречити да неприкосновеним гласом заповеди тишику и наставак кућног заточеништва. Бити срећан или не, за њу је исто, и та опскупна реплика коју упућује очајној кћери, заправо сажима сву трагику ове лраме. Кућа Бернарде Албе остаје затворена, пуна пригушене светлости и затомљених женских емоција, Нема нале за лругачију судбину. Нема наде за катарзу.

Само лва пута, кратко, завеса „Лиз рик театра" открива извођаче представе, Лоркине жене у прном, тек толико ла се још једном види бледо лице Џексонове, али кратко, кратко, М без иједног тона Карлоса Миранде (а његова музика је често у расположењу Нурие Есперт) као да се у простор умеће његова реченица: „поседујемо, као народ, неоскрнављеност и сензибилност ,.. верујемо у магију." Свејслно, завеса се виле није дизала, а енглеска публика је већ и тражила сво глеска публика је већ жвакала сенд“ виче м тражила своју обућу _ испод седишта. =