Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 6

Василије Крестић

Од псторп јскил чињеница до политичког случаја

ад се појави текст ислоријског садржаја са научним претензијама о било којој теми наше прошлости онда је природно очекивати да на њега реагују, „негативно или позитивно, стручњаци — историчари. Са текстом који – сам објавио у „Књижевним новинама" О тенези геноцида над Србима у НДХ догодило се нешто што, бар досад, за нашу средину није било уобичајено. Историчари су ћутали, али су — зато неки новинари (ТВ Београда, „Комуписта", „Ока“, „Борбе", „Вечерњег лис та", „Недјељне Далмације „Днсвника", „Данас' и „Гласа концила" нашли за потребно да опробају своја пера о „теми коју сам зачео.

Разумљиво да свако о свему може писати и износити мишљење и оцене. Међутим, онај ко жели озбиљно и одговорно да се бави историјом и да даје оцене о текстовима историјске садржине, уз историјске чињенице мора добра познавати и метод научног рада. Новинари из поменутих редакција и листова својим писањем показали су да им је историја на споредном кслосеку њиховог знања и образовања, да је метод те научне дисциплине за њих права (егта шеовпНа. Управо стога што нису квалификовани за вођење научног дијалога, они нису оспорили ништа од онога што сам написао. Стога се са њима, нећу упуштати У било какве расправе о ономе што сам саопштио, јер све што је у мом тексту речено засновано је на провереним подацима и прворазредним изворима и док ти подаци и ти извори не буду научно оспорени непоколебино морам остати иза онога што сам написал.,

Овим одговором желим да укажем на то како су речени новинари својим писањем преузели на себе улоту неке врсте политичких цензора, како су, без минимума стручних знања и

научног образовања, олако _ изрицали

тешке, али неосноване политичке оптужбе и дисквалификације. На пајдрастичнији начин учинио 12 те ко-

ментатор ТВ Београда у емисији која је емитована у другом дневнику 19. септембра, а коју је дан касније пренела и Телевизија Загреб. У том телевизијском коментару, између осталог, је речено: „једностраним избором по» датака и догађаја из историје хрватгког народа академик Василије Крестић покушава да докаже да је идеја геноцида постала део колективне свести многих генерација хрватског народа и да такви феномени по правилу споро нестају и упорно истрајавају."

Не могу да проценим на основу чега овај „стручњак“ за геноцид у ПЛХ закључује да сам извршио „јелнострани избор података и догађаја.“ Он се није потрудио да то покаже и докаже. Вероватно сматра да је моћан медиј, који је у овом случају злоупотребио, довољно јак ауторитст да му се по верује. Међутим, чињенице и догађаји које сам навео само су део оног обиља доказа који постоје о тенопидним намерама према Србима у Хрват"ској. Стога је мени, заиста, било лако да одаберем податке који су ми се учинили уверљиви. Када постоје 690]ни докази о једном проблему историчарима је задатак да изврше одбир. Ја сам управо то учинио, а тај мој поступак коментатор ТВ Београда опемио је као једностран. Не њега ради, већ ради оних који су чули његове инсинуације на телевизији и који су прочитали мој текст О генези геноцида... овог пута навешћу само лва документа која у чланку нисам назео, иако уверљиво сведоче о постојању геноцидне идеје у дужем временском периоду. То чиним стога да покажем да сам, из обиља којим располажем, вршио одбир грађе, можда и не бајл најбољи, али свакако не једностран.

У опширном писму, које ·запрома пуних шеснаест страна штампаног текста, писму које представља темељно образложену политику Странке права, Еуген Кватерник, један од њених оснивача, 22. јуна 1869. године је, поред "осталог, о Србима писао Миховилу ·Павлиновићу, политичком прваку из Далмације: „...Што је то сербежг оно инфамно средство, којим се народ наш проти Бога и знаности циепка туђој малицији за вољу у два народа, два логора"... „Ако вјерујемо у једнота Бога и љегову правицу; ако позт-

_ тујемо знаност; ако держимо да се праведна ствар кривудањем и лажју несмије бранити, јер тиме показује, да је крива; чему признавати ма светој · нашој земљи инфамију сербежаг (Пол— ВК) Што мислите тиме постићиг ублажити Бизантинце7 прева_ рити Бизантинце2г Њекојим је име херватско горе него ли сотони благословљена вода, што се говориг — Ако то мислите, онда Вас сажаљевамо! Онда подкапате самих себе, и доскора ћете опазити, да сте на посве кривом путу!

Ми за та кривудања незнамо; Ми знамо, да је пуерилно (детињасто ВК) надати ке што од њих; =— ми знамо, да пропадајућој Аустрији то је најстрашнији нож проти нашему на-

кн 6

ћ

роду: стога отворено велимо: само издајица домовине и керви наше, издајица ума т.ј. знаности, може вере ради рећи на светој херватској земљи да је Серб а не Херват. Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, _ унишгив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах свакому народу — најмилијих. (Подвукао = ВЕК)

Код нас у провинц(ијалној) Хервлгској и Славонији има на. 800 хиљада католиках 129.000 влашади. -- Код вас на 420.000 житеља имаде јих нешто преко 80.000; ми се необзиремо, што јих има у граници (војној — ВК) ло половине; њих је једва спрам укупиости нашега народа једна петина: али ми смо јих овдје (тј. у Хрватској ВК.) чистом народњом политиком тако приредили, да нити писнути се неусуђују; а младост зачимље пристајлти уз нас: тако импонира политика отворена, мужевна. чиста“ (Подвукао ВК) • ,

Тако вели Еугеп Кватерник, уз Анту Старчевића главна личност најбројније хрватске опозиционе грађанске партије. Посебно је занимљиво то што Кватерник, после свега што је рекао о Србима и о ставу праваша према њима, наглашава да „младост зачимље пристајати уз нас". Да је то опако геноцидно семе. у одређеним срединама хрватског грађанског друтштва, добро проклијало, недвосмислено сведочи и Месо Кршњави у својим _ Записцима. Пол 30. јулом 1902. године он је з3абележио: „Било је јелно вријеме, кала се је писало да треба све Србе сјекирама утући. Ова мисао има вешто за себе, и то нешто врло важно; она, плиме, изриче отворено и досљедно јелини начитт, ким би се лала провести 'хрзатска мисао". Друго је, лакако, питање, би ли се Срби дали тако јелноставно утући, као у Сјеверном мору она лоброћудна морска телад назпљана туљани.,." (Подвукао — ВК)

Засад толико 0 тврдњи да сам начинио једнострани избор података м догађаја да бих доказао „да је идоја геноцида постала део колективне 2320 ти многих генерација хрватског народа...“ Што се тиче овог другог дела реченице, „да је идеја геноцида погтала део колективне свести многих генерација хрватског народа", она је нлод бујне маште телевизијског коментавора; али маште која је јелнако злобна колико и подла. Нигде ја не говорим у мом тексту о „колектизној свести многих генерација хрватског вљ рода“. То је чиста измишљотина то је злонамерна конструкција телевизијског коментатора, а помоћу таквих им сличних конструкција могуће је сваког писца оптужити, осудити и скивути

му главу ако му се не пружи могућ-

Адршен Вич

Ноћни мир

Нешто поломљено _ Нешто што ми треба од некога кота волим _— идуће године хоћу ли се сећати колико овог нестварног беса а ипак

је био ту и морало се кроз то проћи да би се сунце спустило . на тај бес

настављам погнуте главе ходам планине пулсирају, у буре барута пламена лопта.

пада

Време ћутања нити их рањава људи крхка глинена лампа. из Месопотамије

дивље на живом под стаклом

у етнолошком одељку

сићушни отвори за исушено

уље _ избеглице

са истоветним причама

о њиховом бегу не сакупљам

не ломи ствари

оно што ми не користи – треба ми онд

што моту да поломим,

У кревету делови се састављају

и сплавови пуне _ или слично томе тело ми је списак _ рана симетрично распоређених

село | разрушено авионима

који нису – до краја обавили свој посао

непријатељ се повукао

између два напада _ постао невидљив

нема установа за прухсање помоћи | тама постаје свеобухватна сан _ ломан и ољуштен , сипи крозтољуљани циљ

оно што се ломи је _ ноћ а не дан _ бели олриљалс се простире над истоком пукотина плаче време је да се комади покрену

#:туно врате. ЊЕ

једни другима. 7

ствари угрожавају

ност одбране и ·разоткривања 62е30чних оптужби. Такве оптужбе су застрашујуће. Оне: подсећају на мрачна, фашистичка и стаљинистичка времена, па је утолико чудније и тужније што се њих данас, у нашем ооцијалистичком и самоуправном друштву, друштву које је увек било спремно на демократски дијалог, прихватио јецан коментатор београдске телевизије.

У мом тексту уопште није било речи „о геноциду као колективној свести хрватског народа". Напротив, свугде и доследно, у читавом чланку, стално сам наглашавао да је реч о .одређеним грађанско-политичким странкама.

"олређеним срединама или круговима,

неким деловима хрватског друштва и грађанско-политичком руководству. Штавише, на једном месту посебно сам нагласио: „У сваком случају, у врсме сталешког друштва, антагонизам горњих слојева, такозваног хрватског политичког народа, није се пренео ка потчињени (обесправљени) део хрватског народа, на широке слојеве тог народа. То је чињеница од посеблог значаја и о њој се мора водити рачуна када се расправља о развоју геноцидне идеје над Србима у Хрватској." Када после света овога коментатор беградске телевизије може да нопише да „Крестић изједначава одређене

политичке групе и њихове интересе са.

интересом народа", онда је сувишан сваки коментар, Међутим, случај је занимљив стога што су управо овакву оцену београдске телевизије преузета и нека друга информативна средства и на тој исконструисаној основи осумњичили ме да за геноцид оптужујем читав хрватски народ, шта „више, ла заговарам „теорију крви м тла"! Како сам показао да су овакве сумње и оптужбе неосноване, са инлигнацијом их одбијам. Међутим, са разлогом се може поставити питање како је и 32што могло доћи ло тако тешких, а неоснованих оптужби Да ли су спе спучајне, почињене. у незнању, — због ниског нивоа историјске свести и слабог поимања прошлости, или су мнамерне2 У сваком случају занимљиво је да иако У свом чланку правим јасну дистинкцију између народа и феудалапа, иако геноцид откривам у олргђеним слојевима хрватског – грађанског друштва, добијам приговоре ла напа-

дам и оптужујем читав хрватски плрод, као да хрватски феудалци, духовни и световни, и геноцидом оптгрећени слојеви грађанства чине хрватски народ.

Са разлогом се може поставити питање: на основу чега моји критичари, а међу њима се нашао и један акалемик, који није историчар, и један по-

. литички ветеран, идентификују хрват-

Поетски глас Адријен Рич је један од најважнијих гласова ератној поезији. Истакнута феминисткиња по борац за женска права,

америчкој посл

Ричова следи неоромантичарску линију поезије заснова Дикинсон и Валаса Стивенса. Ол своје прве збирке поезије, Промена света,

Емили

· „далеко 'од

ски народ са оним слојевима хрватског друштва који је према Србима имао геноцидне намере2 Да ли они, одиста, мисле да је хрватско грађанство у целини било непорочно, да је представљало народ; Ако је то тако, како произлази из њихове критике мога текста, онда то безгрешно — идилично друштво. није требало мењати. Онда је наша револуција била нелотребна! '

Разумљиво, сви моји критичари ће из свег гласа повикати да их погрешно интерпретирам, да им подмећем, да их неосновано нападам, а ја то не чиним. ја само следим логику њиховог „марксистичког“ интерпретирања прошлости а читаоцима овога листа препуштам да расуђују о тој логици и том „марксизму" који је на београдској телевизији инаугурисао њен коментатор, а прихватиле га његове кселеге из поменутих листова. |

Пошто. су моји критичари изједна“ чили неке геноцидом оптерећене »хрватске грађанске слојеве.и шовинисти-

чке идеологије са хрватским на родом, што је ван сваке здраве логике, може се поставити питање због

чега и са којим циљем су то урадили2 Премда неки од њих, критикујући мој текст, говоре о научној слободи, о теме да у науци не може бити и да нема табу тема, својим ненаучким поступцима, бруталним нападима и неоснованим политичким оптужбама, попут оних да мој чланак може добро да послужи десници, да тера „воду на воденицу милитантног национализма“, да је у служби дневне политике, да представља злоупотребу науке, ла је научног истраживања а много ближе памфлетизму", јасно стављају на знање да је геноцид почињен над Србима У НДХ у овом тренутку, по њиховом уверењу, тема о којој се може писати, али дозирано и на стереотипан пачин, без дубљег и свестранијет улажења у тај изузетно сложени проблем. Другим речима они се задовољавају сазнањем да су геноцид починиле усташе, а како су настале усташе, где су корени њихове геноцидне идеологије, ко <у њихове претече и које су све биле бројне претпоставке за спорове и сукобе између водећих слојева хрватског и <рпског друштва, то су већ теме, како резонују моји критичари, којим се вређа хрватски нарол и којим се може чак „поручити да Хрватима и Србима нема заједничког живота на овом про стору".

Ако се оваквим неразумним цензорским методама буде осујећивало-овбиљно научно изучавање, онда нам игће, преостати друго него да, кад је речо

усташком геноциду над Србима, поверујемо у историјске случајности, у неопростиве грехе народа који заслужу-

који су се јавили У

ну на традицијама вБитмена,

(1951) Ричова је објавила тринаест песничких жњита од којих су најпознатије моља

за променом и Урањања у пропаст,

Зи и

и 17. пили 71 урина с јео

је казну божју, и да налазимо друга слична „марксистичка“ тумачења геноцидне појаве, Само тако и никако другачије не може се растумачити порука коментатора београдске телевизије који је изјавио: „Најбољи је примгр да ни вековни ратови међу народима нису препрека да се они данас заједнички интегришу у оквиру Европске економске заједнице, да планирају заједничку будућност, да удружени улазе у 21. век. (Ово је све тачно али се мора знати и то да у земљама Евролске скономске заједнице никоме не пада на.памет да нападне историчаре што се баве изучавањем вековних ратова! — примедба В. К) Кад се то има на уму, онда је јасно колико је трагање за подацима и догађајима из истарије који раздвајају наша два народа плод жеље да окренемо леђа савременом свету, да се вратимо дубоко у прошлост, да се надмећемо у распиривању, националистичких страсти."

Према томе, резон је коментатора београдске телевизије, Србима је лдовољно то што знају да су геноцид над њима извршиле усташе, а ако изгоричари трагају за подацима да би сазнали где су корени и узроци геноцида, онда распирују националистичке страсти. Морам признати да је то чудна и за мене неприхватљива логика. Међутим, она проистиче из скроз погрешне идентификације хрватског народа са оним слојевима хрватског друштва који су били склони геноцилу. Било би добро да нам коментатор 6с0градске телевизије и његове колеге, новинари, па и други, који су у том погледу са њим сагласни, објасне зашто би и чиме би то хрватски народ могао бити погођен ако се научно проучи генеза гснопидаг Ако то не учине може се доћи до погрешног закључка да се лакше може превазићи сам чин геноцида од његовог научног испитивања и објашњавања. ~ |

У анализи онога што је коментатор бебградске телевизије рекао о мом тексту долазимо до одељка у којем ми пребацује да не уважавам историјске чињенице, „јер борба хрватског народа за политичко и културно ослобођење од туђинског јарма, почевши сд Матије Гупца преко глагољица и илиризма, до грађанских партија и Комунистичке партије, чини <уштински ток његове историје и ће м ес. се олека пренебрегавати“. Слично овом критичару, и новинар „Ока" замерио ми је што упоредо, уз геноцидне појаве, нисам приказао и оне догађаје и тежње из којих би се видело да је у хрезтском · друштву било и тур оре сом југословенских опредељења.

Ове и овакве приговоре, који имгју врло негативан политички призвук, моту стављати само људи великих мали ција, а малих историјских знања, сви којима увек и до краја, као оснознима, треба рећи све да се не би з7унили, да не би залутали. Они не сив> тају да је идеја геноцида антиполна идеји југословенства и да се подјеллако засебно може и мора изучавати једна као и друга. У одељку мога тскста који је насловљен са Претпоставке за сарадњу те две идеје довео сам у узајамну везу, онолико колико је то било неопходно за разумевање геноцида. Моји критичари то нису запазили. Они сматрају да се о геноциду не може писати ако се стално, попут рефрена, не понавља: било је оних који су олтерећени геноцидом, али је било и југословена. Такво историјско размишљање у складу је са знањима мојих критичара. Први међу њима, коментатор ТВ Београда, не зна оно што је у писању азбука, не зна хронологију догађаја, али зато умишља да је способан да се бави критиком. По. њему, хронолошки, прво следи буна Матије Гупца (1573, г), па тек онда долазе глагољаши, који су се појавили у средњем веку. Новинар „Ока“ сматра да је открио Америку ако напише „да се Титово југословенство разликује од Штросмајеровог“. На нивоу тог и таквог знања и размишљања није мотуће водити било какве озбиљније расправе. О науци да и не говоримо. Управо стога њихово писање о мом тексту и мени више говори о њима нето о мом чланку и мојој личности. Слично је и са новиваром „Борбе". Он је чуо за историчара Пантелију Сре-

му ћковића, зна/ чак и године његовог ро-

ђења и смрти, али, очигледно, није му познато шта чини суштину његовог рада када је могао да напише да је мој чланак о генези геноцида „проблема. тичан углавном због извесне „ефективности" и духовног савезништва с давно одбаченом „патриотском историографијом' Пантелије Срећковића", да представља „неку врсту реафирмације „срећковићевске' науке", да означава мој „озбиљан научнички пад". Како овај „експерт“ за историју наше историографије није објаснио У чему се састоји та „ефективност' и „духовни савез“ мог писања о геноциду над Србима у НДХ са оним о чему је у своје време расправљао П. Срећковић, а сам те „ефективности" и тог „савезништва“ нисам свестан, но-

винар „Борбе“ остао је дужан то да објасни, Ме сумњам да ће му то поћи за руком, али га, узгред, морам упозорити кад буде вредновао мој рад