Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 7

да не напише да он представља „озбиљан научнички пад.“ Неко би мн помислити да постоји и „неозбиљ пе – " ан научнички пад", као што постоји у неозбиљно и озбиљно писање пене па и у новинарству. — · Јн па ние звати мене и мог чланка ичив На Мида ·. на готово исти упустио се. и и РОСРад стота. нар „Комунигта“. комивта ни брини и Ру добрим делом односи и на текст објављен у том листу, Међутим, како ни тај новинар. није у стању да оспори чињенице о геноциду које сам изнео и он се служи импутацијама. Тако пите да ја правим „коктеле полуистине", да вршим „националистичке прекатегоризације“, да злоупотребљавам др Рибара који „свједочи о аспирацијама франко-фуртимаша а не ширини базе. и временске перспективе геноцида", да о једном народу пишем „а рог повољно, а 0 друтоме а рмог неповољно" итд, Све ово што је наређао новинар „Комуниста" не само да је преоштро, већ, морам признати, може деловати и уверљиво. Међутим „проблем је у томе што је све оптужбе заснивао на окроз погрешној претпоставци, боље рећи на измишљотини да сам ја преточио „индивидуалне и класне одговорности ендехазијских зликоваца у националну одговорност Хрвата кроз вијекове.“ Овако "тешку оптужбу сарадник „Комуниста" образложио је овим речима: „Пишући о генези геноцила над Србима у НДХ, (Крестић — В. КЈ категорички одбија сваку помисао да би се ова злодјгла мола свести '...на овај или онај део друштва, на ову или ону политичку странку, на овај или онај режим, верску заједницу или понеку знаменитију личност, или пак схватити само из кратког холокауста 1941—1945. те се егзегеза прихваћа из објективних разлога, тј. ради живог интереса 'у ширим слојевима нашег друштва за питања“ геноцида' (као да су шири слсјеви заиста заинтересиранији за увлачење у међунапионалну кризу а не за извлачење из друштвено-економске и морално-политичке кризе), затим ·из „научних побуда те сасвим умјеснога дужног 'поштовања али и због будућих генерација..." Читаоце молим да ми опросте што ћу опширније цитирати оне — делове мога текста које је инкриминисао мој критичар. Они нека процене шта сам и како сам о свему томе писао ја, а како то моје писање изгледа у интерпретацији поменутог новинара.

Пошто сам поменуо неке књиге, ко-_

је се односе на геноцид, написао сам: „Поменута историјска дела, а и многа друга из исте области, која нису наведена, уз сва уважавања постигнутих научних резултата, који заслужују похвале, више су сведена на описивање онога што се м како се збило у раздобљу 1941. до 1945. године него што су пружтиа одговор на постављено питаа на 8

ако се историја Хрвата и Срба и њимеђусобних адноса проучава у колћим временским периодима, како се обично чини, већ само онда ако се историја тих односа прати упоредо

хочих

према жртвама,,

мању руку, на чудан начин супротстатвља мојој тврдњи да су неке књиге, Као што су: Мавпштп сттеп В. Новака, Концентрациони логор Јасеновац А. Милетића, Алојзије Стелинац: злочинац или светац Б. Б. Станојевића, · „а нарочито судски процес ратном злочинцу Андрији Артуковићу пробудили (...) живо интересовање у ширим слојевима нашег друштза за питања геноцида". Новинар „Комуниста“ тај одељак мога чланка прокоментарисао је оваквим логицирањем: „Као да су тири слојеви заиста заинтересиранији за увлачење у међунационалну кризу „а не за извлачење из друштвено-економске и морално-политичке кризе." Када се анализира ово што је речено, онда, по схватању мога крититара, испада да и само интересовање за геноцид и његово проучавање значи „увлачење у међунационалну кризу". Било би добро да је сарадник „Комуниста" објаснио зашто је то тако. Морам признати да ми никака не иде у главу да би свестрано научно разобличавање усташтва и његове геноцидне идеологије, са историјским коренима, било кога, осим усташа и њихових симпатизера, могло да погоди и изазове међунационалну кризу. Онај ко да такву изјаву морао би до краја бити јасан, јер, У противном, баш У њој назиру се претакања „индивидуалне и класне одговорности ен-

Окомљујући се на мој текст на начин који, најблаже речено, није коректан, сарадник „Комуниста“ пориче и оно што је апсолутно непорециво, што није за дискусију. На једном месту он пише: „Др Рибар свједочи о аспирацијама франко-фуртимаша а не о ши рини базе и временске перспективе геноцида." (Подвукао — В. К. Кад веко овако резолутно напише да др Рибар не сведочи „о ширини базе" која је пристајала уз Јосипа Франка и његове геноцидне намере испада да ја не говорим истину, да читаоцима продајем „рог за свећу". Међутим, пишу. ћи о Франку као носиоцу туђинске политике и слузи дворске камариле.

ту Бечу, Рибар је на стр. 75, у КЊИЗИ

дехазијских зликоваца у националну

одговорност Хрвата кроз вијекове".

Морин Овен

хЕх

„Није било помоћи Т. Рамзију на путу којим се упутио"

Своје дане поклонила сам — деци душу поезији и више од тога Поклонила сам стопала почетку и · зглоб времену са одстојања поклонила сам вид _ улепшавању требало је да направим поклонила сам зубима зубари,

О, зубарство! Поклонила сам срце теби

сам рукама ове кокице и

неке

уредно прање

Из моје политичке сурадње, Загреб 1965, забележио: „Његова – најближа авангарда састављена од већине народних заступника и најпокваренијих.елемената из грађанских и сељачких редова, а на жалост и радничке те „студентске омладине, били су представници франковачке руље спремне да изврши налог истребљења Срба, ако је то у интересу свете хрватске ствари а за сјај прејасне хабебуршке династије." (Подвукао — В. К)

Ако после овако јасних исказа неко може да напише да др Рибар не сведочи 9 „ширини базе" геноцида, онда тај или не зна шта је база или не бира средства да од једног озбиљног научног покушаја направи политички случај. С таквима је даљи дијалог бес-

Вирџинија. Вулф

да се некуда крене

тачке гледишта2

о,

поклонила

циљ свом жеивоту! (погледај добро фусноту)

Поклонила сам тлави и управо зато постадох сенка слободна као дим постала сам дух

гомилу ствари да о њима брине

који се јави и оде | који воли да једе

ЗА БЕТОВЕНА КОЈИ ЈЕ СВИРАО КЛАВИР ТАКО ЛОШЕ... АЛИ СА ТОЛИКО ПРАВОГ ТАЛЕНТА!

„Срећне Материце _ сељанчици која никада није похађала школу"

писмо потписано

прима сигнал Окрећем |

са „Пал". У њему глазирана реплика неког. викиншког брода жута весла пробадају му стране палуба Глупа не жали ни за чим

са неба наређења од светлости саме.

уво · само да бих чула небеско предвоћење

моја тајанствена мумлања судбине ниуколико Ли Поа који прелази реку

и

чујем

"Веја док шапуће међ' жуборљивим травктма

само чујем Конија | са прамца

продаје ми још 4 сијалице! Могу ли се заштитити против себер

Без факултетске дипломе!

Без описмењеног џемпера! Без фудбалске стипендије

у Ретклифу _ Јелу у Карнеги Техничком колеџу

Бенингтону _ Харварду · Сара Лоренсу или Без биографије

без превода!

у непрскилутом низу од неколико сто- Без манифеста! Без знања о класичној форми илц метру

леђа, ол момента када су се Срби нали са Хрватима у истој државној зајетнипи Докле год питање геноцида нал Спбима у, НДХ буде посматрано У краћим гременским одсецима нећемо имати нужна објашњења те појаве, већ ћемо бацати кривицу час на ову час на ону средину, на овај или онај део друштва, на ову или ону политичку странку, на овај или онај режим, верску заједницу, или понеку знаменитију личност. Догађаће се, као што се већ и десило, да се геноцид над Србима од стране усташа покуша објаснити чак и неким расним карактеристикама Хрвата, па чак и неким другим неприхватљивим и ненаучним тумачењима." Ако читаоци упореде инкриминисани део текста са инкриминацијом биће им јасно ко претаче „индивидуалне и класне олговорности ендехазијских зликоваца У националну одговорносст Хрвата", да то чини мој критичар очигледно је и из чињенице да се он, У нај-

" родила сам се баш

без могућности да их икада оставим за собом ужаснутих професора!

некадашњих школских

у којој је Елизабет Бишоп Мексику видела та је носио је тамно плаву кошуљу

оне исте године срела Пабла Неруду у у авиону са малим белим сидрима.

на несрећу

Али

НАРКОЛЕПСИЈА

Сунце је налик поспаном џину

"узело секиру у руке

и кренуло у шуму и целота дана шумом одзвања звук а у сутон је изашло из шуме пи у рукама му горе цепанице и дебла а оно се у тами смеје и целе ноћи шумом

тишина влада

мислен. " у

Посебно место међу мојим критича-

рима заузима директор Института за хисторију радничког покрета Хрватске. Њега су обавезивали положај и академска титула да о момо раду и мени говори са више озбиљности, а и по'зиавања проблема о којем је расправљао. Међутим, он је, очигледно, био другачијег мишљења кад је изјавио: „Цијели је хрватски народ једним проблематичним текстом оптужен малтене за вјековно ,„србождерство' како се то једном приликом сликовито изразио квислинг Недић.» Тако сам, ето, потезом пера, стрлан у исти кош са квислингом Недићем и то на темељу „следећег образложења: „Не смијемо заборавити“ — изјавио је цењени директор — „да је у склопу цијеле те хајке (не знам о каквој је хајки реч7! — В. К) из заборава извучена и тоорија по којој су Хрвати настали мијешањем с једним дивљим азијским племеном. Народ који се тако обликовао у 7. стољећу показао је сву своју окрутност у овом 20. стољећу. Што да се каже о таквим сулудим измишљотинама. Коме може бити знанствени циљ да оне постану предмет расправа2 је ли уопће мерљива штета коју такве теорије могу изазвати у међунационалним односима2 На крају крајева, исплати ли се трошити енергију на тражење "одговора на таква „ишчашена' питања2!"

Очигледно је да се речени директор, који се у свом интервјуу много служио изразом господин није понео нимало господски када је давао ове и овако срочене изјаве. Штавише, он није водио рачуна о свом образу, који је за сва времена окаљао, јер је изнео неистине.

Супротна његовој тврдњи, у свом чланку сам устао против покушаја да се геноцид над Србима од стране усташа објашњава и неким расним карактеристикама, па сам о томе написао: „Покушај Душана Поповића, некадашњег активног политичара, истакнутог члана хрватско-српске коалиције, да у давној прошлости пронађе узроке усташких геноцидних радњи није могуће прихватити. У књизи: Прилози читању и разумевању разних старина — (Београд 1957), на темељу сведочења Константина Порфирогенита, Фредегара, Теофана, Нићифора и Павла Ђакона, Поповић је покушао да докаже да Хрвати нису чисти Словени, да је у време сеобе у УП веку између њих и једног народа из Азије дошло до мешања и да је у масовним убиствима, која су се збила за време окупације 1941—1945. године на тлу НДХ, дотла до изражаја та злочинима склона азијатска крв. Како је у овом покутају реч о једном превасходно расном приступу проблему геноцида,. који са вауком нема додирних веза, 0 њему је бесмислено даље говорити, али је

" случај карактеристичан и до њега је

могло доћи само стога што није било задовољавајућих научних одговора 0 узроцима генопидних палњи над Србима у Павелићевој НДХ."

Кад се упореди ово што сам написао са оним што је рекао директор института и доктор наука о мом рапу онда не може бити речи о научним расправама, али се зато може поставити питање његовог морала. Управо стота што се он служи „сулудим измишљотинама“, што изношењем неистина трује међунационалне односе, његово умовање не заслужује баш никакву пажњу. Стога са њим нећу да расправљам, ла тоошим енергију и заузимам драгоцени простор овог листа. Нећу то да ниним ни стога што је реч о доктору наука који никада, ни једним својум радом, није улазио у време и проблеме који су обухваћени мојим чланком О генези геноцида... Он те проблеме не зна и не разуме. Јер да их зна, сигурно је да не би могао изрећи реченицу која гласи: „Уочићемо да племство не интересира вјерска припадност крајишника (уосталом, национално је

Створен и одгајен на америчком тлу, поетски глас Морин Овен представља свеж дах у обликовање тековина 19. стољећа), пећ

новијим струјањима поезије Источне обале. и оснивач издавачке куће. Тејерћопе Ђоокз, Овенова је аутор неколико песнич- болно..." (Подвукао — В. К) које је она последња, „Емилија Ерхарт“ лобила једну од највећих песничких

~ Њујорку, ких збирки од

Дугогодишња организаторка песничких вечери

награда Америке. Живи и ради У Конектикату.

~

. си дана у Ако а и . о. уши па нииа а ПАШЕ ДУ пина ита ама =

сазнање да је то становништво — сло-

Кад се каже племство, онда се то односи на његов духовни и световни

део. А кад је тако, цењени директор је омануо и показао да су проблеми о којима се усудио да говори. за њега „шпанска села". Да не би

много лутао и тражио књиге старо.

ставне нека завири мало у најновију збирку докумената коју је објавио Марко Јачов под називом Списи конгрегације за пропаганду вере У Риму о Ср-

бима 1622 — 1644 (Београд 1986) па

ће се уверити кога све „интересира вјерска припадност крајишника".

У сваком случају, било би добро, уколико већ није касно, да директор

Института за хисторију радничког по-_

крета Хрватске, ако жели да расправља и оцењује туђе радове из раније, историје, стекне елементарна знања. Док то не учини, можда би му било боље да се клони јавних наступа и бави се оним чиме се: и досад, хоћу да верујем, са више успеха бавио.

Његово поређење мога текста са исказом М. Недића у најмању руку је неукусно. Међутим, оно је имало циљ да ме не само научно већ и политички дисквалификује, То је доказ џе само интелектуалне и стручне немоћи мога критичара већ и ново сведочан ство о његовом моралу. Том констатицијом завршавам разговор са овим уУчењаком без жеље да му се'реванширам, да начин његовог размишљања и његове поступке поредим са неким са времеником квислинга Недића из времена када је постојала НДХ.

У не мали број критичара мога чланка укључио се и „Глас концила". Занимљиво је шта тај „католички тједник" пише поводом распламсалих напада на мој текст О генези геноцида... У редакцијском коментару тих новина се каже: „Вјерничка јавност у хрватском народу могла би бити задо. вољна кад чита Како одговорни за друштвено-политички живот у овој републици одбијају становите разглашене тврдње које више или мање јасно и одређено сугерирају неку колективну кривњу хрватског народа и посебно хрватских католика..."

Није јасно зашто „Глас концила" одаје признање само „одговорним“ за друштвено-политички живот" у СР Хрватској кад су То, што се види и из овог чланка, заслужили и појединци „одговорни“ у СР Србији2г Зашто је тај лист неправедан и искључив2 То би могло занимати и „вјерничку јавност" а и ону атеистичку! У сваком случају поступак његове редакције није у складу са постулатима Христовог учења.

У наставку поменутог чланка „Глас концила“ пише: „Еванђеље доиста не може прихватити, нека позната, сала актуализирана, — изопачена тумачења ... да је неки народ државотворан, други ратнички, трећи благе душе, четврти геноцидан, пети дволичан ита." У свему сам сагласан са овим и опаквим не прихватањем еванђеља. Међутим редакпија „Гласа концила" је заборавила да еванђеље не прихвата

ни лажи, јер је то једна од десет,,

заповести божјих., Упркос томе, она је преузела неистинито писање „Ока" 0! мом чланку и развејала га у редове својих читалаца и верника, Учинила је то иако је на страницама „Студента" бр. 20, од 14. Х 1986, писањем Луке Мичете о том некоректном поступку загребачких „новина за актуалност из умјетности и културе“ јавност била обавештена. Такав поступак верског листа, који се не придржава заповести божијих али се лицемерно залаже за еванђеоску чистоту, чини га неполесним партнером за било какве разговоре. Овим одговором намерно се нисам задржавао на неким — појединостима, Како је било много критичара и миого замерки и оптужби, одлучио сам да узвратим само на оне које имају превасходно политички карактер, Другим речима, овим текстом желео сам конкретним примерима да предстазим моје критичаре, да покажем како њима уопште није стало до научног лијалога, за који им немају квалификације, већ до политичких лисквалификација. Циљ ми је био да читаопима скренем пажњу да сам, пишући текст О генези геноцида ..., поштовао сва научна начела, да сам се лржао проверених извора и података, а ла су моји критичари, не бирајући срелства, од једног озбиљног научног покуптаја, У којем ништа нису били у стању да оспоре, направили политички случај. Уколико се исти критичари поново буду јављали са сличним текстовима, ја им нећу одговарати, са њима се нећу упуштати у разговоре ове врсте, који ће, у то чврсто верујем, У историји наше историографије остати 3» бележени, али не због научног лоприноса, већ због ниског ниноа и политичког салржаја критике која ми је упућена. Напротив, ако се јаве озбнљни критичари, са знањима која се морају респектовати, критичари који ме неће неосновано политички. оптужила ти већ аргументовано оспоравати оно што сам саопштио, у свако лоба и ва сваком месту бићу спреман на лија лог.

Коначно, онима који су научили у сваком раду да траже и налазе поруке, да „луцидно" учитавају и оно што писац изрично није рекао али је „пповукао" кроз текст, желим ла кажем да је моја порука, због поштовања професије којом се бавим, увек била и да ће увек бити само истина, Случај који се лесио са мојим текстом О генези, генопила нелвосмиспене је показао ла се и за историјске исти. ме ваља ћапити, Кал је то тако ја гам_ на ту борбу спреман, али не политичким спелствима, већ провереним МЕ

чним поступ цима,