Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 8

О дбђа модернистичка усмерења

Виктор Жмегач, Тежишта модернизма, СНЛ, Загреб, 1986.

познатој загребачкој Библио-

теци „Л" појавила се нова књижевнотеоријска Жмегаче-

ва књига, његова пета књига на српскохрватском језику. (Жмегач, ггрманист по струци, аутор је и више запажених књига, зборника и студија објављених у иностранству, на немачком језику), Тежишта модернизма састављена су од седам текстова писаних различитим поводима у послед> њих деценију и по (само је један у целини написан посебно за ову књиту), а међусобно обједињених двама моментима. Први од њих одређен је поднасловом студије Од Бодлера до експресионизма: у њој се разматрају промене у западноевропској књиженности у другој половини прошлог и почетком овог века, тачније смењивање разних „изама" и, сходно томе, премештање .тежишта модернизма, и код стваралаца и код публике. Други обједињујући моменат унетих текстова наглашава сам Жмегач у Предговору. Најпре, утврђује да се модернизам као начело стваралачке оригиналности, естетике самосвојности (по Лотману, естетике супротности) рађа, са антикласицизмом и романтизмом, на слому нормативне постике традиционалног кова, крајем ХУП! века. „Развитак ток модернизма прати, бар дјеломице, ова књига, настојећи на подручју неких изабраних феномена показати обрисе темељне проблематике" (стр. 7). Момент заједништва се затим цаље сагледава у пажњи посвећеној улози постолошких текстова (то јест, песспи-

чких манифеста, полемика, књижевних есеја самих стваралаца) као и у, нужно, компаративном приступу 2вој

проблематици. Жмегач, велики зналац европске књижевности, прати испоља: вање духа модернизма понајвише на примерима немачке и француске књижевности, код нас, хрватске, а када

је неопходно и других, пре свих италијанске и скандинавских.

Жмегач није историчар већ тезретичар књижевности и њега не интгресује пука хронологија нити сва испољавања модернизма него сама огнова, природа модернизма, као и промена схватања суштине и улоге кљи-

жевности током тумаченог раздодља.

Уз сва упрошћавања, у овој студији разматрају се неки аспекти естетицизма и експресионизма. Естетицизму је посвећен први текст у књизи Естетицизам деветнаестог стољећа, експресионизму осталих шест.

Под естетицизмом Жмегач подразумева одређене тенденције у импресионизму, симболизму, неоромантизму, нашој модерни, па чак, не негирајући мање или веће разлике међу њима, и ове правце у целини. Дакле, оне тенденције које су, умногоме, одргђивале књижевност и књижевни живот, широм Европе, све до првог светског рата. Настао у отпору натурализму и узрочно-последичном сагледавању ч0века и света, естетицизам је славио надмоћ духовног над материјалним, уметности над животом. Раздвајање уметности од живота, инсистирање на ларпурлартизму, ексклузиван песнички језик, певање о бизарним догађајима, протест против грађанских вредности, само су неки од момената које Жмегач детаљно анализује, користећи псетичке и књижевне текстове Бодлера, Готјеа, Флобера, Георга, Бара, Вајлда, и других. Естетицизам и његови заговорници нису успели да разреше млогобројне супротности, закључује Жмегач, али су створили „још увијек фасцинантно поглавље европске повијести књижевности и сстетске културе".

Захтев за радикалном аутономијом уметности прокрчио је неколико деценија касније пут многобројним авангардама, припремио терен за њихов настанак. Без естетицизма оне, међу њима и експресионизам, не би биле могуће. Не одређујући једнозначно скспресионизам (то би било супротно интенцијама ове књиге, и Жмегачевом теоријском становишту ' уопште), аутор Тежишта модернизма анализује широку лепезу, често супротних, тенденција које га чине. Експресионизам је хетероген покрет и у појединачним текстовима осветљавани су различиги аспекти: однос скепресионизма и филма, односно утицај технике монтаже у књижевности, промене У драми, нос Кафке и експресионизма, корит-

ћење поступка симултанизма, и тако редом. Једна од Жмегачевих одлика је да, не занемарујући претходна истраживања, „не робује предубеђењима; због тога његови закључци пснекад делују изненађујуће, рецимо када тврди да се велики сусрет филма

од- '

и литературе догодио, упркос тежњама појединих експресиониста, тек након експресионизма или да је експресионистичка драма, а то се јасно види после свега што се последњих деценија догађало у позоришту, умногоме поштовала драмске конвенције.

Нарочито су подстицајна Жмегачева испитивања односа Кафке и експресионизма („је ли Кафка био експресиониста2“) као и резултати до којих долази, а то је пре свега, уочавање супротности између мирног, традиционалног језика овог писца и необичних, експресивних (и: експресионистичких) збивања које описује. Закључак да Кафка и јесте и није експресиониста може се некоме учинити одвећ конвенционалним, међутим, драгоцена су управо образлагања зашто се то тако може рећи.

У завршном тексту о симултанизму, Облици и програми симултанизма, Виктор Жмегач анализује књижевне поступке који нам сугеришу универзални доживљај истовремености: дадаистичке колаже, коришћење филмских техника монтаже и кадрирања, надреалистичке фантазмагорије, _ токове „струје свести“, алогичка призизања предмета и појава на вредносно различитих простора, итд. Дакле, оне поступке који желе да, упркос сукцесивности књижевног приповедања, сугеришу и остваре истовременост различитих сегмената успостављајуће слике света. Имена и дела Флобера, Тристана Царе, Џојса, Дос Пасоса, код нас Крлеже, сведоче нам да је реч о једном од најзначајнијих поступака (који се „узгред речено, често комбиновао са претходно познатим) у по следњих век и по.

Многе од тенденција које Жмегач разматра, и резултати до којих је дошао — рецимо, о природи естетицизма у малих и великих народа или 0 утопијским визијама у експресионизму — могу бити од велике користи нашим истраживачима модерне и модернизма. Друга наведена одлика бар делом објашњава како су многи од на ших авангардних песника, без већих прелома, тако рећи природно, истовремено били, или незнатно касније постајали, заговорници социјалне књижевности. Душан Васиљев је можда најкарактеристичинији, али нипошто и једини пример. А прва нас упозорава да се у културама малих народа,

у којима су књижевност и политика судбински упућене једна на другу (час вољом политике која би да књижевност подреди себи, час вољом књижевности која би да буде предводник политике), естетизам пробија с муком, и уз велике напоре, а схватања о аутономији уметности јављају се са знатним закашњењем.

Док се у претходним књигама Жмегач превасходно бавио односом дру: штва и књижевности (нарочито, што је код нас реткост, како друштво утиче на развој књижевних форми), у овој књизи је више усмерен, како и сам наслов каже, на тежишта модернизма и постолошке програме његових заговорника. Друштвена условност се не запоставља, али је делом номерена у страну. Жмегач наглашава да се естетицизам не може разумсти ако се не схвати као реакција на гра-

_ђанске вредности средином прошлог

века, да различити облици симултанизма одсликавају случајност и несмисленост у свету (симултаност међутим, служи као синоним за несувислост, не-структурираност животних појава, а такав перманентан метеж живота дадаистички текст жели _ сугерирати"). Али, говорећи терминима из претходне Жмегачеве књиге Књижевност и збиља, он се овде више бавио логичком аутономијом књижевности, а ма ње њеном _ друштвеном зависношћу. Мада не оставља читаоца у сумњи о свом основном теоријском становишту: „Од времена када се у умјетничком животу потврдила начелна аутономија стваралаштва, разнородност умјетничких хтијења постаје повијеном збивању иманентна. Да не буде неспоразума: појам иманенције овдје не казује да развој књижевности постаје посве неовисан о тоталитету друштва. Желим, напротив, рећи да је начело супарништва иманентно развојним тенденцијама управо из друштвених разлога: као посљедица раслојавања некада строго и прегледно структурира-

ног друштва у све теже сагледив сустав, сложен из мноштва субсистема, дијелом антагонистичких". Да не би било неспоразума другачије врсте Жмегач касније напомиње: „Разумије се да У односу на. умјетност не може бити говора о непосредној а још мање о каузалној вези. Као код свих духовних дјелатности није посријелм модел „узрок-посљедица, него очито.

· Дутобна биотрафи ја Јођана Дучића

Славко Леовац, Јован Дучић књижевно _— дело, Сарајево, Свјетлост, 1985.

књизи јован Дучић — књижевно дело Славко Леовац критички је интерпретирао и књижевноисторијски тумачио Дучићеву поезију, путописну прозу, књижевно-филозофске огледе и есеје о југословенским писцима. У досадашњој литератури о Јовану Дучићу највише је писано 9 његовој поезији, а путописна и есејистичка проза углавном је посматрана као одвојен, помало и споредан вид његове књижевне активности, Овом монографијом Леовац је доказао да књижевно дело овог песника представља чврсту целину у којој се различити жанрови органски преплићу и граде јединствену умстничку визију света и постојања.

Критичке интерпретације и књижевноисторијска тумачења уграђена су У — реалистичким стилом креиран духовни и стваралачки портрет Јована Дучића. Анализирајући сва важнија поетска и прозна дела нашег писца, Славко Леовац тежио је да напише Дучићеву духовну биографију У којој је животопис човека-песника У другом, а његови стваралачки напори, развој и зрења у првом плану. И У овој, као и у неколике раније књиге (о Андрићу, Црњанском, Настасијевићу), он је применио иманентан биографски метод — онај метод који у уметничком тексту трага за пи:ичевим духовним ликом и његовим ствалачким животом, а не тумачи дело пишчевом личношћу и његовим росалним животом, како је било у традиционалном биографском — методу. иманентним биографским методом — ис преплетеним са критичким импресионизмом и књижевноисторијским позитивизмом — критичар је јасно показао да је духовни лик Јована Дучића стаменији од његове личности, а његов стваралачки живот занимљивији — од

грађанског.

Ледвац настоји да књижевне појаве реално и објективно критички опише и да их истовремено уздигне на један шири књижевноисторијски и виши ду. ховни план, да открије оно што је иманентно и трансцендентно једном уметничком делу. Циљ такве „крити-

није да „спаси" и

чарске стратегије" у „трешни живот,

„искупи" песников

кн 8

већ да реалистички представи његов стваралачки дух.

Критичар Леовац дискретно показује да је Јован Дучић тежио да своју реалну личност преобрази у духовни лик, и да свој непосредни живот учини стваралачким у просторима уметности. Али песник није свој реалан живот жртвовао поетском стварању, као што ни своју личност није подређивао неком замишљеном духовном лику. Чезнуо је да оствари хармонију између живота и стварања, осећао је пуно и живо јединство природне личности и духовног лика у себи. Био је, како каже Леовац, „срећан песник“ (супротност „уклетим песницима“), онај ко ствара радосно, сазрева дуго и стално и преображава се „увек у неком могућном и очекиваном континуитету". |

Духовном биографијом коју је критички креирао Славко Леовац, Дучић није представљен само као „срећан песник“ већ је и откривен као европски стваралац и осветљен као дубоко националан писац.

Јован Дучић је европски песник доказује Леовац — тиме што је био свестан европске постске традиције, што је идеале изградио У духу најбољег певања и постског мишљења У

европској култури, што је идеале успео да оствари и оваплоти сопственим песмама — и да се тако ствара-

лачки укључи у европску поетску традицију, да је крсативно следи и угради у просторе националне _ духовне културе. Изузетном срудицијом и критичарском инвенцијом Леовац открива песнике и песништва из чијег духа Дучић гради своје поетске, егзистенцијалне и духовне идеале. У раној фази ту су наши романтичари и , прзи симболисти, Змај и. Војислав Илић; касније парнасовци, па француски „умерсни симболисти", сувремени рус ки песници, али и најбољи хеленски песници, као и Данте и Петрарка чији могућни утицај на Дучића пре ове књиге није био осветљен. Дучићев највиши _ стилски и егзистенцијални идеал био је оличен у хеленском схватању лепоте и хармоније. У сус рету са овим и још неким поетским световима (о којима историчар пише прецизно и сажето) Јован Дучић је освестио свој постски дар, али и своје младалачке неостварености; схватио је, а не само наслутио, каква је природа певања и шта је суштина поетског мишљења, изградио је унивесрзалне естетске идеале у које је покушао утиснути печат свог личног дара и остварити их својом персоналном духовношћу. (једино тако, на свој инепоновљив начин остварени, ти естетски идеали имају реалну уметничку и жи-

вотну вредност; у противном, стварање се деградира у епигонство.)

Дучић није био само свропски већ и дубоко националан песник, Ту димензију његовог духовног лика критичар више дочарава него што је отворено истиче и подвлачи. Духовна биографија Јована Дучића — сугерише историчар — није само његова индивидуална, већ је то и духовна биографија српскога грађанства у једноме переиоду његовог историјског живота. Духовно формирање _ овог песника "почиње у романтичарско-националном грађанском духу, врло сродном духу патријархалне културе, у оном духу, дакле, који се осећа природним наставком и новом етапом У развоју националне патријархалне културе. Његово песничко и духовно сазревање наставља се сусретом са евролским културним хоризонтом, делимичним и привидним раскидом са патријархалном и националном грађанском културом, — а у суштини са тежњом да се српска култура европеизира, да у свој духовни хоризонт укључи и европску духовну традицију и модерна духовна стремљења развијених књижевности. А стваралачко знање Јована Дучића завршава се квалитативно _ 1овим, самосвеснијим повратком нацлолално-православној духовности, те трансцендирањем хармоније (као естетског феномена) у један специфичан пантсизам (као духован доживљај света и постојања), у пантеизам који је проткан хришћанским духом, и у једну религиозну духовност врло сродну продуховљеном пантеизму.

Славко Леовац систематично анализира једну по једну Дучићеву књигу, један по један циклус, готово – песму по песму у његовим збиркама, и сваки значајнији филозофски есеј, путописну "причу и књижевни оглед. Поједине етапе које критичар уочава у развоју Дучићевог песништва представљају истовремено и вредносне судове 0 поје-

диним његовим књигама: У СЕНЦИ,

УЗОРА И СРОДНИКА — Прва књига песама (1901); ПОЕЗИЈА ФОРМЕ И

пбЕЗИЈА СИМБОЛА — Други избор песама (1908); ХЕЛЕНСКИ ЛЕПО И ПОЕЗИЈА „МЕТАФИЗИКЕ ОСЕЋАЊА" — Нове песме у Сабраним делима, Трансцендентна лакоћа певања; Сунчане и Вечерње песме – (1928 — 1932), Песме метафизичких и религиозних осећања: Лирика (1943).

Највреднија постска остварења, по Леовчевом суду, као и по суду многих других критичара, уосталом, на-

лазе се у Сунчаним и Вечерњим песмама и у Лирици. У њима је Дучић остварио „хеленски лепо" као истинит и универзалан поетски квалитет, као „хармонију духа и форме", као „лепоту физичке умерености и душевну лепоту мере". Али за Дучићев постеки развој — открива Леовац — највлжнија је његова друга књига, Песме (1908). У тој књизи он је већ увелико на „путу песника форме" (на путу наговештеном и отвореном Јадранским сонетима, 1900 — 1901), „и то не само спољашње, раскошне украсима, него и оне унутрашње форме која почива на истинској, дијалектичној хармонији". У дескриптивним песмама у тој књизи „Дучић је остварио сугестивне тонове о замишљености над егзистенцијом. Ослобођен нарцизма, насталог

због умора и сплина, песник проналази, открива нове и узбудљивс _ везе између бића и ствари које дају чудну напетост и лепоту унутрашњим односима између бића, између речи, између стихова, рима. Уместо раскошних и елегантних речи, које нису могле прикрити бледе и хладне односе ствари, сада смо добили слике у струјању, У нудесном ритмичком, мелодијском всзању којс говори и о судбоносном мовезивању, у струјању ке великој метафори са суптилно оствареном симболиком." |

о Дучићу његове _ про-

монографије је анализи

Половина посвећена

. зе: путописа и есеја, књижевно-фило-

софских огледа и есеја о југословенским писцима. Дучићеву прозу Лео. вац је ишчитавао на два начина: у другом делу као самостална заокружена остварења специфичне форме и посебних унутрашњих законитости и, у првом делу студије, као песнлкову аутопостику, као теоријску и философску скспликацију и сублимацију надрационалних поетских · искустава, као самоосвешћавање индивидуалне стваралачке духовности и поетске праксе. Једновремено, историчар је Дучићеву прозу сагледавао као израз времена односно једног интелектуалног и културног круга у оном времену. И поред тога што је критичар отворено „строг“ према оним Дучићевим идејама, интерпретацијама, виђењима и стилским (реторичким) парадама у којима се писац (само) открива и намеће као аристократски позер, површан козер, као еманципован хедонист и разметљиви интелектуалиста — књижевни историчар отворено афирмише његову

прозу као карактеристичан израз и значајан допринос формирању укуса У

вање сложених естетских реагирања на преобразбе у цијелом културном и техничком обзору времена. Те преобразбе стварају оне диспозиције без којих је, разумије се, тешко замисли. ти смјер умјетничких иновација". та сложена естетска _ реаговања Жмггач свакако има на уму када говори о утицају сценске технике на развој драме или о утицају масовних медија на настанак идеје симултанизма.

На самоме почетку књиге, при крају предговора, Жмегач напомиње да ове студије стоје у комплементарном односу према његовој претходној књизи Књижевно стваралаштво и повијест друштва. (Могао је исто тако бити поменут и текст Књижевни сустави и књижевни покрети из трећег издања Увода У књижевност), Напомена није учињена без разлога. Будући да модернизам, та макро-епоха, траје већ два века, претходне Жмегачеве студије обезбеђују неку врсту контекста најновијој, а аутора ослобађају конкретних одређења модернизма, разматрања односа анализованих покрета прс ма претходним, пре свега према ро• мантизму, као и тумачења присуства неких тенденција естетицизма и екс. пресионизма У савременој књижевности, (Жмегач, доследан своме становишту, иначе веома ретко говори о савременој књижевности. Чак и када је то наизглед неизбежно, као У текстовима о експресионистичкој драми и симултанизму, јер су њихова искуства и данас жива, он те могућности, због недостатка дистанце, неопходне за поузданије судове, не користи).

Тако се Тежишта модернизма, стављена у контекст који им аутор обезбеђује позивањем на претходне студије, усредсређивањем на покрете и појаве који су до сада били, већим делом, изван његових разматрања, бар у књигама на српскохрватском језику, могу схватити и као једна од припрема за већа, синтетичнија дела, која Жмегач дугује нашој науци о књижевности. Дугује — јер нас је досада. шњим студијама (од којих неке, пре свих Проблеми социологије књижевности, Збиља као књижевни проблем, Проблематика књижевне повијести, спадају у најзначајније текстове ове врсте написане код нас) подстакао да их од њега очекујемо. "

Александар Јовановић

тата

српској књижевности с почетка века. (За историју поетика српске књижев-

ности врло подстицајним се чини Дучићев однос према модернистима авангарди после првог светског рата. Радикално супротстављени у схватању природе постске форме, они су изгледа дубински сродни осећањем _ онголошког и телеолошког смисла посзије. Анализом целовитог Дучићевог дела, Славко Леовац је открио и доказао да су његова посзија и проза ду-

бински, органски _ повезане. _ Будући критичари неће моћи заобићи ту чињеницу. При писању ове књиге Славко Леовац је уз решавање низа конкреглих проблема — од систематизације грађе до њеног слоквентног, уверљивог и поузаданог критичког описивања — во о рачуна и о структури свог списа, 'Тежио је да успостави равнотежу између анализа конкретних текстова и ширег књижевноисторијског оквира и вишег духовног плана у које се уклаплју и којима стреме појединачна уметничка дела. Пошло му је за руком да у конкретним и минуциозним анализама уметничких текстова открије _њихов реалан књижевноисторијски зла. чај, да дочара њихов духовни смисао и суштину, и да васкрсне песилков персоналан животни и стваралачки дах. Та хармонија коју је Леовац тежио да оствари својим списом прелс тавља достојан допринос _ књижевне критике осветљавању стваралачког жи"_вота и стваралачки дијалог са његовим духовним ликом. “

Милан Радуловић

мн невина етан

МИРА ~