Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 9

Како нас чита 5Е | |

Артур Кларк, Први корак, Књижевне новине, Београд,

1985.

п редоследом — од од студије Зорана Живковића Мотив првог контакта У 5Е де лима Артура Кларка, о којој обавезно треба рећи неколико речи. – јер Живковић је у том обимном ссеју још једном показао како 5Е књижевности можемо и морамо приступати као озбиљном литерарном жанру (а не као феномену који неизоставно припада фаху тривијалног), као жанру | који у нашем времену задобија врхунску релевантност (и који је вероватно једно од карактеристичних књижевних и

очнимо, овог пута, обрнутиу

поговбра,

културолошких обележја тог времена), |

У центру његове пажње овде је проб„лем који на различитим нивоима апострофирају Кларкове приче уврштене у ову књигу, но проблем који није везан само за 5Е нега и за знатно тире духовне просторе: то је проблем антропоморфизма. Живковић, који је уз Дарка Сувина сигурно наш најбољи познавалац 5Е-а, у студији — погођору Првом контакту промишља тај проблем превасходно из литерарно-теоријске _ перспективе, исписујући уверљиву и занимљиву анализу, Кларкове прозе, анализу која, опет, не остаје само. у границама конкретног предмета, већ отвара или барем наслућује питања знатно обухватнијег карактера. Све у свему, реч је о тексту који успешно показује како се формирају и како функционишу релевантне компоненте Кларкових кратких прича с мотивом првог конктакта, али и ка» ко те приче кореспондирају са битним културолошким и цивилизацијским питањима. Постоје барем два разлога због којих приче објављене под заједничким насловом Први контакт заслужују паж-

Постмо

•

Јосип Швенић, Бланк, Ревија, Осијек, 1986.

ремда би по „изводу из матичне књиге рођених“, на којем је као година рођења уписана 1952, Јосип Цвенић чак и припадао генерацији тзв. „хрватских фантастичара", тематика његових до сада објелодањених проза и само 06ликовање прозне грађе још једном руши размишљања по којима се периодизација једне националне књижевности може утемељити на годинама рођења књижевника, без обзира кретала се та, тако утврђена генерација, у временској разлици од једне и пет, или једне и двадесет и пет година. (Точно је да је Јопис Цвенић уврштен у Жупанову „Панораму новије хрватске фантастичне прозе" 1980. године, али не сматрамо текст тако релевантним да бисмо због његове _ антологијске присутности могли Цвенића проматрати као „фантастичара". Други пода так који бисмо на споменутом „изводу“ могли прочитати било би засигурно мјесто рођења: Осијек. Мјесто живљења: поново Оијек. Да ли ће овај податак, премда се тако не намјера вамо и не желимо приближити позитивистичком размишљању о књижсвном тексту, бити релевантан за тематско опредјељење прозе Јосипа Цвепића2 Прву књигу, књигу кратких прозних форми, насловљену Причања хераклитовог кушача и друга причања објавио је Јосип Цвенић, можемо рећи _ тек 1980. године, дакле у вријеме када је

већина аутора хрватске. прозне про дукције већ промијенила свој модел приповиједања _ прихватајући — норме

жанровске књижевности. Јосип Цвенић, не присуствујући тако некој првој фа'зи тада „младе прозе", уклопио _ се својим текстовима у тренутак када се хрватска књижевност поново учинила социјално занимљивом. Биле су то по-

ћалкан на

Славко Павићевић, Повратак у Београд, Нолит, Београд, 1986. |

рва збирка песама Славка Г Павићевића (1953) садржи три наизглед _ разнородна

циклуса: „Повратак у Београд",

„Привремено очајништво", „Објашњење жабе“, од којих је први, коме је збирка и насловљена само увод у испољени, опсесивни мотив пуг товања.

Предмет певања у овом првом циклусу су дневне београдске ситуације, које се на ширем значењском плану могу посматрати и као сугерисање сл ке града из кога је песнички субјекат бис одсутан и У који се враћа откривајући га опет у свој његовој парадоксалности, бизарности и лепоти, али уносећи у тај доживљај урбаног окружја смотивно искуство путовања на исток, где функционишу другачија социјална и морална правила, |

Поетски доживљај повратка пнајса жетије је изведен у песми „Дошљаци“ на крају овог циклуса. У овој посми

књ 9

по ·

њу: пре свега, њихов аутор. Артур Кларк несумњиво представља једног од живих класика 5Е-а, једног од највећих "мајстора овог жанра, али такође и једног од значајних, незаобилазних писаца данашњице; с друге стране, саме приче представљају врхунска 5Е

остварења, а Сусрет са медузом зас- '

лужује. истакнуто место у свакој ан. тологији „кратке 5Е прозе. Тема која обједињује четири приче заступљене у овој књизи (тема првог контакта) свакако спада у ред главних области интересовања 5Е књижевности, а посматрана у ширем одређењу, тј. у контексту општије тематске категорије којој припада (а која би се, тезмином Ивана Фохта, могла именовати као

ичовек и друга интелигентна бића),

она прелставља једну од кључних конститутивних компонентни целокупне Зе традиције и самог 5Е жанра. Наравно, свака од ове четири приче по сматра први контакт на посебан начин, Извештај о планети три писан је У форми „пронађеног документа“, а тај документ је у ствари реферат непознатог научника са Марса, настао. у доба када је на Земљи цветала староегипатска цивилизација (но и порел тога, анонимни Марсијанац, на осисву оптичких осматрања и доступних хемијских, метеоролошких и _ других информација, закључује — сасвим у духу класичног људског антропоцентризма — да је постојање интелигентног живота на „планети три" немогуће управо због њених битних разлика у односу на Марс). У Крсташком походу опет се сусрећемо са истинском недоумицом коју изазива могућност (у овом случају и непобитно утврђена чињгница) _ постојања суштински другачијег облика интелигенције, при чему је реакција моћног свемирског ума агресивна, јер он наравно — сходно људском антропошовинизму — себе и соп-

ствени модел егзистенције поставља

као апсолутну парадигму природног,

"нормалног, па у крајњој линији и над-

ређеног оним формама живота које су различите од њега. Прича Час ис торије заснована је такође на супротстављању две потпуно. несродне пер спективе — једну репрезентују древни остаци ишчезле земаљске цивилизације, а другу покушај научника са Венсре да разумеју,и протумаче те остатке, те на основу њих изведу закључке о раси која је насељавала Земљу: МС ђутим, њихови закључци, ма колико деловали чврсто, доследно _рацконално — логички и научно изведгни, ипак су потпуно нетачни пошто се заснивају на премисама ограниченим геномор-

физмом становника Венере, геноморфизмом који — као и људски ангропоморфизам — поседује сасвим одре-

бене спознајне кодове, недовољне за поимање онога што је у бити иззан њиховог система (тј. онога што је суш-

· тински другачије кодирано). Најзад, У

четвртој, најбољој причи овог избора (Сусрет: са медузом) поново је обрађена слична проблематика, али знатно сложеније и — превасходно психолошки — продубљеније: овде се први контакт између човека и ванземаљске јединке физички, материјално остварује (за разлику од претходних текстова где је или реч о сусретима са 0стацима једне изумрле расе, или о посматрању са дистанце, и то само једностраном посматрању), мада зсмаљски учесник тог догађаја нема у потпуности антропоморфан статус (већ је полукиборт) и мада се ни сам контакт не реализује до краја, већ се прекида управо у тренутку када тек започиње (што је последица правила која налажу максималну опрезност астронаутима у случају појаве другачијих, занземаљских облика живота). Последње две чињенице индикативне су, изгледа, за Кларково схватање феномена о

којем говоре његове наведене приче:

ернисишчки шексш

најчешће теме везане за неуклапање супериорнијих појединаца у просторе ограничених интелектуалних могућпости (ипр. Чуић), у локусе самозадовољних провинцијских средина. Није чудно, то нас сада враћа постављеном питању, а везаном уз податак живљења у Осијеку, из чијег окружја „црпи грађу“ за своју прозу и други овдашњи, али афирмиранији аутор — аутор који јест „припадник" споменуте већ прозне генерације и који је с њима прошао сличан пут мијењања: Стјепан Томаш.

И сада, мијењајући форму исписивања, понудивши роман, _ насловљен Бланк, аутар не. мијења и свој „однос према обичној, досадашњој _ провинцијској свакодневници, у којој све може бити тема приче, у којој се ништа "не догађа, али све може постати лдогађајем: од првог купања на Драви („Текла ријека Драва“ из 1. књиге) до догађаја у складу с логиком скандала (Бланк). Тако и за роман остаје примјеран ауторов приступ (предговор) пр вој књизи прича: „Наше судбине, судбиде о којима причам јесу стално између живота и смрти, а да нису ни судбине каскадера, ни чистача мина, већ на просто човјека обичног, Но срећа (или можда несрећа) је ипак што сам се одлучио на овакав посао, тјеран исконом човјечјим да се нешто отисне, па било тв ио простом".

Роман, смјештен у провинцију, пратимо кроз два сижејна тијека: Сада би засигурно и формалисти застали када бисмо им поставили питање о точној дефиницији организације прозне грађе на предлошку Цвенићевог ро мана. Најближе смо точном олговођу кажемо ли да је ријеч о паралелној организацији, али која цијело вријеме чини само једну причу. О чему је ријеч2 Прије сваког поглавља романа наводи се графички различито отис кан, сажетак тог наилазећег — дијела приче. Прочитавши њега ми се упознајемо са садржајем, али је и имено-

псшоку

су присутни готово сви елементи Па. вићевићеве поетике: мотив путовања чији је „магнет' Београд, тема урба-

ног, хаотичног пејзажа, метаморфозе прецизних, јасних слика, прожимање исконског и модерног.

Да је у овој збирци предмст пева. ња само доживљај урбаног света она не би много вредела, улила би се у непрегледну масу сличних песничких гласова наше савремене поезије која певајући свакодневно-урбани хоризонт“ више нема снагу откровења, већ, нап ротив, често, досаданих _ понављању "Павићевић приступ експридираним ре лацијама, његов пестпички поступак. унеколико је другачији, Са пуном свешћу 'он своју поезију заснива и гради на унутарњем прожимању раз пичитих цивилизација, У много чему неспојивих. Искуство тог прожимање је најјасније присутно у другом пик лусу — „Привремено очајништво" – кој", не случајно завршава песмом, „Те је као у путовању мудраца" чији пос педњи стихови гласе ,... Нама не треба доказ — /Ми путујемо а други ви. чу да је то све лудост“, што између осталог, упућује на то да духовна позиција младе генерације није ни апа

текста с

вање знакова особности другачије, што само потврђује исправност формалистичког, а послије и структуралистичког размишљања о лику (Бартова разина радње из Увода у структуралну анализу) по којему је битна искључи-

во функција лика у причи, а не њего- ,

во именовање. Радња у том — првом тексту, предтексту дакле, крајње је минимализирана, сведена је сама на догађајну функцијску разину. – Оваје пратимо слиједеће ликове: Код во Сатсја Ме1азамех, кино оператер — Пабло, његов пријатељ, достављач филмова — Франческа, пријатељица Родригова — Рафаела, њезина, кћерка режим, тема о. којој, уђијек с лупд, мржње Пабло прича свом' пријатељу.“

Други текст који слиједи одмах на-

кон овог првог предговорног, отитканог на црном папиру, прати _ причу исткану по захтјевима наративног присутним свим — говорним перспективама (описима који су углавном само, распршени дијалозима..), али ту су и друга имена за исте „улоге“. ГРГА, кино-оператер, бељко, његов пријатељ и достављач филмова, Ванда, Гргина пријатељица, Сања, Вандина кћи, КАТАРИНА — Вељ кова супруга, особа о којој он увијек с пуно мржње прича Грги,

Овако понуђеном структуром омогућена су и два осамостаљена читања приче, гдје би прво представљало само одређене „натукнице" за попуњавање тих понуђених језгрених дијелова, док би одвојено читање само другог текста било без празнина, јер то је уосталом прича. Бланк је у свом про цесу исписивања технички и могао настати упплво тако: ол забиљежелих битности за основни тијек приче про ширивањем помоћу катализаторских м оријентацијских дијелова, те продубљивањем психолошког низа, саничити цјеловиту причу кратког романа 'Овдје би и књижевна генеологија имлла проблема при точном терминолошком одређењу ове прозе). Проширивање је

тична ни маргинална,

Већ у овом циклусу Павилевић у свој исказ понегде уводи и библијски као и митски контекст, нпр., у песми „Дудирање у пијанству“ Опијамо (се шест дана /Канда градимо врли свет /Л седме вечери,/... Неко од нас/. Ви као је) који даље продубљује и разви ја у трећем циклусу.

Посебну скупину, како тематски гако и мотивски, чине три песме под заједничким насловом „Жељан љуба ви“ разбацане у два „источна" циклу. са — у њима пзвају хомо-хермафролитска искуства љубави виђења очим зистанцираног песничког субјекта, ис туства означена на свим мерититаним чето, али морално и социолошки раз зичито фундирана и третирана. Стога се ове три песме могу ишчитати и ка одсуство љубави.

Циклус „Објашњавање жабе“ псв. метаморфозе свести, буђење исконе

· ких, митских слика унутар њених не;

сводивих граница. Те. слике су често сведене на анималну прелгтазу обк кат — _ жабу („А _чова, сам, такњ ран /крекеће на локвању), симбол споја три слемента: воде; ваздуха, а у песми „Путник на уранку" појављује

наиме. Сусрет са медузом имплицира идеју да је прави контакт са другачијим облицима интелигенције утолико вероватнији уколико се повећава човекова способност да превазиђе сопствене антропоморфистичке особености (тј. ограничења), али истовремено писац оставља и дилему о томе да ли је такав контакт у суштинском смислу уопште могућ. Да ли је _БЕ (и не само 5К) трагање за далеким космичким цивилизацијама у ствари модерна верзија легенде о златном

Гралу, и да ли ћемо — како се то и Кларк. у једном недавном _ интервјуу пита — чак и ако открије неку дру-

гу интелигенцију, бити у стању да је истински. разумемо, да пронађемо онај

минимални заједнички комуникацијски, .

код који је неопходан за сваки кон-

такт који превазилази пуко опажање,

на нивоу материје2

Тако смо се опет вратили полазном проблему антропоморфизму, чији је логичан производ и антрополентризам И управа Кларкове приче из Првог контакта подсећају нас на једну темељну вредност 5Е литературе — овог типа својим специфичним обртањем перспективе, она дубоко релативизује наша антропроцентристичка схватања (филозофска, етичка, научна им тд) и антропоморфистичку визију света, на којој већ вековима почива готово целокупна људска цивилизација (карактеристичан пример такве релативизације је, рецимо, Извештај са планете три). Та релативизација заиста је значајна, јер постаје актуелна у једном историјском тренутку када се — у сзетлу првих озбиљних човекових продора у Свемир — наша цивилизација нашла пред судбоносним, епохалним питањем: „желимо ли и даље остати велики у малом свету, или смо спремни да будемо мали у неупоредиво већем

и пространијем свету2“ (како то питање дефинише Хојл); можда баш за-

могло ићи и даље. Већ смо напоменули при исписивању ликова да су у овом другом тексту присутне све – говорне перспективе, и забиљежисмо тако распршене описе, Точно, интегралног надреченичног јединства паралелно организираних реченица у роману готово и нема. Дијалози су исто тако кратки, а и примјерено уклопљене мање наративне цјелине (прича о смрти Гргиног оца, Вандин сан) могле су се „квалитативно" продужити. Но, можда би се продужење лоше одразило на друго начело сурадње по Р. Стееџ, начело „квалитете".

Овако исписан текст, са свим тим мањи; 1 функционално уклопљеним пјелинама, са својом темом као одговором на“ питање, не више „Како убити супругу и зашто“, него „Како ослободити пријатеља супруге и зашто" довољно је зналачки и коректно обликован по свим захтјевима одабране форме, али је и тематски свакако за нимљив.

Прича чија је макроструктура дана у исказу „Грга убија Катарину корис тећи методу сублиминалне стимулације“ заиста је причљива и не вјерујем да ће нетко од читатеља, без обзира на какво се властито животно искуство ослањао у својој свијести те му се то чинило врло вјеројатним, тек могућим или посве немогућим, рећи: „Е, па што2". Бројнији су они који ће се упитати: „Зашто Како2г И како помоћу сублиминалне стимулације2“. Ми бисма се засигурно упитали и због тога исприповиједајмо основну садржајну нит романа: Грга, кино-оператер, залуђен Мадагаскаром, жели помоћи свом пријатељу Вељку и ослободити га супруге коју и сам Вељко описује лексиком заиста страном нашим петраркистима: „Навече дуго гледа телевизију, а пола Филмова не разумије, све побрка. Врхунац свега је кад извади зубало још за вријеме филма, јер је жуља и бучне га у чашу. Поне-

се и ватра. Ова песма је добар пример како песник у свој поступак уводи нове семионе који су толико употребљавани у песничкој пракси да су постали симболи. Метаморфоза свести и слика помера Павићевићев песнички поступак и указује на нове могућносги структуирања песничких доживљаја~овог песника, где су исконско (зми ја] „ модерно (авион) фозе доведени у. стање истовременог онстојања и важности.

Полазишта песама у овој збирци <у пре свега искуствена, али се истовремено и поклапају са мотивима путовања и путника који су у поезији одвајкада присутни, опевани на различите цачине и разноликим поступцима, некад мање, а некад више успешно. Овле ћемо се само присетити најгласови-= тијег примера из античког наслеђа, Одисејевог лутања и повратка на Итаку. Ово присећање није ни мало случајно јер' Павићевићева збирка садржи управо нека од упоришта на који-

"ма је Хомер спевао своју Одисеју: пу-

товање, лутања, неодлучности, _ снове и митско , место повратка — Итаку, односно, Београд. Разлог овог порзђења, ако ос искуство може и поредити,

„стерилан језик

кроз метамор-'

то што је битно везана за та пресудј. но питање, за тај 'епохални изазов људској раси, 5БЕ литература данас доживљава огромну популарност, јер барем негде у подсвести свако од нас подразумева постојање и релевантност поменутог питања, У сличним релацијама треба посматрати и луцидно Запажање Ивана Фохта (забележено У Тајни умјетности), по којем БЕ на својеврстан начин наставља нит предсократовске космолошке мисли, те езотеријских и херметичких учења старијег и новијег доба. -

Уз то, не смемо заборавити ни чињеницу да ЗЕ књижевност (наравно, У горњем слоју своје вредносне скале) У крајњем исходишту додирује метафи> зичке проблеме, те да имплицира ос новна питања Смисла (кб смо, одакле долазимо, куда идемо2), само што је њен миље другачији од миљеа 0сталих књижевних жанрова и што користи средства и знања („реквизитариј“) физике, хемије, и уопште, стварне или имагинарне научне претпоставке, како би продрла у метафизику; с друге стране, ваља се подсетити м на то да је 5 ипак једна ескапистичка врста, која читаоца позива и да машта, да се до бескраја игра могућностима, да крене у једну бајколику авантуру изван овог времена, простора и стварности (који га обавезују, заробљавају, гупе); све ово вредсло би такође распектовати када се размишља о интересовању које данас влада за БЕ.

Коначно, могло би се рећи да ма колико ми, данас и овде, читали 5Е литературу, по свему судећи она много боље чита нас: наше цивилизацијске дилеме, нашу онотолошку драму, нашу архетинску загледаност у небо; она чита доминирајући „хоризонт очекивања“ наше епохе, како би се то рекло језиком теорије рецепције... И

Сава Дамјанов

,

кад мислим боље да и нема дјецу, каква би она изгледала."

Читајући у ревијалном тиску о методи сублиминалне стимулације у току пројекције ТВ-програма или филма, убацују се сличице или текст у трајању од једне стотине секунде. Тако се Грга одлучује за текст: „Убиј се, Катарина", текст исписује на изрезане комадиће бланка (празне филмске траке) јер „особе изложене овом експерименту нису у стању свјесно ДожИивјети емитирање те поруке због краткоће експозиције, али су ипак на неки начин упознате с њиховим садржајем", На филмском репертоару је ,„Пос« љедњи танго у Паризу", идеална прилика да Вељко, након неколико годи= на, доведе и Кату. Експеримент заиста успијева. Катарина <е убија, а филмска трака пријевремено одлази у други град. Слиједе обавијести 0 самоубојствима: „Неки су новинари почели повезивати самоубојства Катарина с именом Катарина и Грга им је честитао".

Исказе ликова Цвенић успијева прим-. јерити њиховом образовању и средини у којој живе, па тако наилазимо на свакодневних поштапалица, оних против којих се бори Ервин, јунак Цвитановог романа Половњак; „Сисе ко у опатице", „не би ти мени била досадна", „био је то неки убрзани влак који је стајало што се опо каже код сваке бандере", „да не ду. љим", а и поредбе и асоцијације ликова везане су уз корпус њихова „бављена нечим".

Својим писмом, структуром свог ро-+ мана (инкорпорирањем писама, препричавањем прича.,.), али надасве својом тематиком сексуалне и моралне деградације роман Бланк примјер је и постмодернистичког текста јер је „и постмодернизам само друго име за мо. ралну и сстетску лекаденцију нашег времена. (Буромејеку). а

7 Јулијана Матановић

није у намери да умањи вредност тог искуства већ да укаже на неразлучивост људских доживљаја кроз време, где путовање и повратак губе сврху, сами себи постају циљ, а у којима „Околности нису сталне; (а) услови нису коначни" како рече Чуангце у „Ја“ сењим поводњима". Из сличне перспективе песнички субјекат ове збирке је дистанциран, хладан, прецизан и јасан, али емотивно раслојен и разуђен у зависности од стања и ситуације у коју је доведен.

Ако прву књигу Славка Павићевића Повратак у Београд ишчитавамо У једном ширем литерарном контексту лако уочавамо да она не доноси ништа битно ново, напротив, понавља не“. ке добро познате мотиве, али је њена вредност и свежина у начину на који су нам ти мотиви саопштени, у напору да се једноставним, често опорим исказима оформе аутентичне и само“ својне, јасне и прецизне слике којих у овој збирци има доста и које су

толико разнородне да нам је тешко и претпоставити којим ће се песничким . цутевима овај песмик упутити и у какве ли ће прелете стићи, а

Станиша Нешић