Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 10

_ Дане Зајц

Лица, тласоби

остоје различита лица. Са различитим гласовима. Појављују се са · различитих места: један је у шу| ми, други на гробљу, трећи код љубавнице, а четврти само лебди у измаглици која је његов дом. Има различитих жена. Немогућих особина. Необичних карактера. Верне, одане, кривоклетне, вероломне. Да не говорим о њиховим свакодневним немогућим навикама. Такве које постоје, које су постојале, и такве које треба измислити., Најтеже је начинити идсалну жену: такву какву сви ми мушкарци видимо у огледалу „ наше свести. Хоћу рећи да је њу тешко поставити на позорници јер би морала да буде као стакло које све прима, а ништа му не наноси штету. Лакше је са разбијеним „стаклом: делове увек можеш да поставиш тако да рефлектују разбијену слику, јер сви смо разбијени и разбијеност је наша свгкодневна слика. Разбијени свет, разбијен карактер, разбијена прошлост, поступци који се састоје тек из фрагмената. Различита лица која живе на различитим крајевима света. Треба их довести на једно место. Место сузити на ограниченост позорнице. Позорници одузети њенс границе. И одузимање границе је смањивање могућности,

Не могу да запишем: врата, постеља, орман, сто. Кад су та четири елемента забележена, простор се сужава на минимум. Сваки од њих води у забетонирани простор где се не може дисати, Реч би, наиме, требало да дише на позорници. Да са собом доноси слике света кбји је био пре овог света овде и сада, пре овога што ће се догађати у измишљеном садашњем времену. Садашње време је оно о којем ништа не знамо. У садашњем времену живимо телесно, Циљ који смо поставили као план за садашњост, пред нашим очима, међу нашим длановима претвара се у облике какве нисмо очекивали ни желели. Садашње време је илузијд позорнице. Лаж коју су многи позоришни покрети желели да прекину, преобразе, претворе у стварност. Лаж коју примамо као стварност. И као гледалац увек изнова пристајем на њу.

Дакле, лица из времена која су прошла. Гласови гласова који су ишчезли, Дошаптавање, које записује рука, пречишћава мисао. Људи који се уистину никад нису срели, срећу се, Ако су уопште икада постојали, Неки су постојали, али не на такав начин како живе у мени. Морају се срести, Заиста. Не онако како се срећу људи: површно, да је сусрет немогућ због понашања, због правила понашања, због речи које не смеју бити изречене кроз изговорене речи. Или пак2 Изговарање празних речи2 Свакодневних2 Не верујем да ће ићи, Не верујем да бих могао да их записујем, те речи које сваког дана изговарам. Помоћу њих се прехрањујем. Или пак2 Не би ли била посебна поезија: друштво за столом где се сви савршено разумеју и нико никога не слуша2 Сви ове знају. Све на површини. Залажење испод површине је забрањено. Оно је неукусно. ИМ јесу ли могући сто, столица, врата2г Ре"продукције истога у бесконачностг Поезија свакодневног, заробљеност у тамници света у“којој- сам затворен. Круга у којем лутам, округле просторије без врата, без отвора за дисање2 Чиста садашњост, онаква какву ни· сам планирао никад у прошлостиг У земљи без будућности.

Земља је судбина. Полако везује. Као паук гледа тебе, своју досуђену жртву. Свој залогај. Није те пустила да живиш као што су живели твоји вршњаци у свету. Није те пустила да размишљаш слободно, у тренутку који си нашао. Није ти оставила ниједан твој тренутак. Само је и даље око тебе котрљала бетонске кладе, заглушујући те бушилицама: у зиду пред којим пишеш, испод прозора, испод твојих ногу, изнад главе. Доказивала ти је да си непотребан, да си сувишан, да је твоје деловање могуће заменити важнијим, а тебе једноставно укинути, прећутати, негирати, Убедити те да те нема. Па црни полицијски пендреци који се шетају. Па забринутост да ли код себе имаш потврђене личне документе кад идеш по млеко У продавницу преко улице. Да можеш да докажеш. да си ти заиста ти. Ти2 Онакав каквог те власт види и зна. А твоја власт је твоја земља, Где си се родио. Где си био рођен. Пасивно. И због своје 35мље мораш себи да стављаш посебну маску која одговара некој твојој осушеној маски у досијсу који је све дебља, М мораш да се одупиреш тој маски: нисам овај овде, већ онај тамо. Који2 Принудно мишљење, принудни поглед на свет претвара те у нешто што не би било ван ове земље, ове припадности, те пасивне судбине којој мораш да се одупиреш конспиративно, у језику који је твој судбоносни матерњи језик, другачији од „наметнутог, узурпираног_ језика. Борба за властиту судбину, за властиту смрт, најснажнији лични адут јер га не ограничава ниједан незаконити закон.

Земља без будућности значи да ће се у тој земљи следеће генерације гушити у безваздушности. Да ће их још више притиснути судбина њихове рођене земље. Више од мене који сам великим делом свог времена морао да размишљам о стварима које су У другачијим пределима света биле решене давно пре мог рођења. У овој земљи још увек није решено питање уметника и уметности. Није јасно да је уметник за уметност везан на живот и смрт. Није, ако сме да буде. Ако је у реду да буде тако. Ако у томе нема нечег подмуклог. Некорисног. Лажног. Неморалног.

Лица, њихови гласови, њихова дела која не воде у конфликт већ само говоре, изгубљена у времену, мојом вољом истргнута из свог времена, постављела у простор где не смеш да напишеш реч „седне“ јер би глас који ти шалуће одмах заћутао, јер би тај простор, то одређење у простору, тај чин био оно што поништава његову људску пеодређеност, одузима му слободу да размишља и гледа: да дише. Он може да дише на граници између поезије и говора. Као

ки 10

што дишемо онда кад смо у граничној ситу-

ацији, Кад нам оне речи које изговарамо између столице, стола и постеље нису довољне, јер су се у времену док смо данима и данима изговарали те речи у нама нагомилале другачије речи, надошла другачија дела: дело које ћемо сад починити није означено речима на које смо навикли. Оно тражи друге, са другачијим редоследом, на

граници разумљивости, јер оно што овог

тренутка постоји сами не разумемо. Овог тренутка све је могуће. Овог тренутка су отворене све стране неба. Одасвуд све долази, У свим правцима нас разноси овог тренутка. Схвата наше тело, целина, рецимо, наједном угрожена од сазнања које додирује нашу кожу, тело које шапуће гранични говор. Говор који треба измислити. Који је сродан мојој поезији, али није истоветан са њом, јер при настајању односа, у њиховом развитку, долазе другачије речи, чак и оне које у песмама нисам написао. А понекад је реч која долази из измишљеног света једини реалитет који привлачи друге речи, јер се сама по себи показује као најмоћнија, као господарица.

Треба, наиме, створити хијерархију, не ону коју познајемо између столице, стола ми врата, већ ону која настаје на површини превласти, утицајем унутрашње снаге. Опет можемо да бирамо између моралне надмоћности или надмоћности која настаје сама по себи: преко тела, урођеним лукавством, лепотом која уништава блискост, надмоћношћу света из којег лице долази и зато је моћније од тог света у који смо га поставили. Избор2 Бирати између различитих путева значи изабрати погрешан пут. Избор нас увек заведе: просуђивање, утврђивање до. брих и лоших особина између две: могућности, лука је увек записана у мени. Кад изаберем један пут, истовремено идем по оном путу који нисам изабрао. Невиђено. Али једном се оба та пута сусрећу и тада је као да нисам ишао ни по једном од њих. Као да нигде нисам био. Као да сам донео погрешну одлуку. И одлука о лицима властите драматургије је ванузрочна. Непознати свет живи упоредо са мојим, са овим који је познат, истражен и насељен досадом. Дела која нисам починио као да су почињена У неком паралелном свету и тамо живе својом судбином. У свету сенки и другачијих односа. Оданде се понекад склоне преко. Власници лица зађу у моје снове. И чудновати су, искривљени, и немају никакве везе с мојим пословима, премда ме врло добро познају и мада су им моји положаји у животу јаснији него мени самом. Они су такви као да су већ све упознали. Три главна времена гомилају у непрегледној збрци. Подсмешљиви су. Склони изазивању. Понекад оптужују, јер све знају, јер су све прозрели и у једном једином тренутку отворености руше грађевину коју сам градио брижљиво и кришом.

Понекад проговоре у песми. Тада изгубе обличје лица. Дидаскалични простор се разбежи. Настане нови простор који је простор песме. · Простор за песму. Свет који песма обележава и доноси. Свет покретних граница. Свет другачијих заробљености. Такав свет који се збива ван тог простора у који је ушао. Он доводи у тај простор где се догађање догађа, простор без простора, зато што говори магичне речи. Не простор безграничности, већ, простор многих простора који се међусобно брзо мењају. Песма је „разарање позорнице. У смислу рушења и у смислу творења. Он не поседује лични карактер, онакав какав себи намеће глумац да би направио своју улогу, зато позајмљује само његов глас да би у тренутку чисте различитости проговорио гласом који је глас песме. А она је у догађању далеко од дотађања а истовремено близу, јер догађање мора да просветли. Зато песма испразни позорницу. Уклони законито кретање, трајање кретања, јер доноси своје време и своје трајање. Нису јој потребна лица. Говори гласом који је близу ћутања.

Ствари се дешавају сада, све овде и сада, чак и такве које се никада нису десиле, јер увек идемо по два пута, једним, на којем смо, и другим, на којем нас нема. Наравно, постоје и ствари које су се десиле само делимично и такве остану, остану да лебде У простору, наизглед без разлога, али с последицама и без довршености, Ниједан се позоришни комад не завршава кад се спусти завеса. "Одисеј још путује а Антигона још није нашла Полиника. Приче које причамо завршавају се стога што. морају да се заврше у договореном времену. Ефектни зазршеци које смишљамо само су извлачења под= ложна ритму и силницама које су нам диктирале дело. Наше живљење је постављено између почетка и краја, али ни о једном њи о другом ништа не знамо. Само се претварамо као да знамо. Као да нам је све било познато из прича које смо сами видели, доживели, и помоћу њих размишљамо о властитом крају, причамо приче које се завршавају и на тај начин тражимо причу о властитој смрти, највероватније, највише по наитој мери. Бирам између смрти које сам видео, осетио, причам њихове приче и хоћу да чинима уклоним властиту смрт. Гледам је Како ступа из простора и убија ме, жртву. А она живи у мени, храни се мноме, води ме, показује ми „моја“ лица, шапуће ми „моје" гласове. Кад буде незадовољна овим домом који је моје тело, напустиће га. Понеће са собом мој глас и моје лице и њиме населити неко друго тело, Гласом и лицем које неће бити из мојих позоришних представа и песама, већ ће бити они које моје песме и позоришни комади покушавају да запишу, јер му и даље постављају своје мамце, заседе, чак и своје искрености и ствари којима су погођени, савршенство и незадовољство потуцања по свету. Али увек је тако да му се могу приближити само до сигурне удаљености, одакле бежи, глас, лице, у нове даљине, у нова замишљања до којих не могу допрети никаквим постављањем замки, 8

Са словеначког превео.

МОБ.

Селекција је негативна. Судбоносна од-

неке друге очи, уши. ,

-

• .

Б РИЉ УЖИ Мр :# ћ И, АНИ · Ој Зи а о В Мр РУ 27 Ро Ме. + је -а о РЕИА РУАНУ

Фратменши из драмско:

шексша дДанеша Зајца

„Калеђала“

(05) Кошчице, кажеш» Кажеш, гомилица кошчица2 Испод вода је још једна црна вода. На дну вода лежи светла и нетакнута. Ухо света у огледалу вода записује звуке: онога кад удахнеш први дах, онога из птичјег грла, што му грабљиви кљун кида тело, онога, што га дете заплаче у првом сну, мекетање јарца коме је нож пресекао грло, глас који не изговараш, али тело је његова шкрињица што дрхти, глас камена који с висине падне у снег, тлас девојке што спојена с тобом постаје

| жена, последњи нечујни дах што ороси стакло над уснама које су издахнуле. Сви гласови са дна вода у рибљој су

кошчици

коју дељем да запева, коју дељем тако да се без своје воље.

(=)

Ово корење канџасто. Грабежљиво.

Што га је гледало одозго кроз шумореће, игличасте, лиснате, бодљикаве

очи дрвећа. Шпијунске

у свим годишњим добима: вратиће

ми га. Сок који су му попиле,

рука креће _

Ове воде, црне, бездане воде,

што су долазиле пред наш дом.

Са белим жуборењем. Што су. бројале

капи у његовом телу, 7

ове воде што су га попиле, раставиле

на све стране, разнеле: вратиће

ми га. Крв што је заплакала међу мојим

ногама,

Ове стене из тамнине што су га

камењем опипавале кроз потплате,

процењивале га. Чврстину костура којег убрајају

у свој посед. Које су га зграбиле, вуку га

у своје усисавајуће дупље да га самељу,'

да га претворе. у камен који расте,

вратиће ми га — стене. Воде. |

Дрвеће. Назад у материцу певања. Радости.

Кретања. Звукова. Смеха. Крикова

Страха.

(ел) (5)

Сашићу вас, зашићу вас,

кончићем ћу вас своје крви,

уденутим у ушице шиваће игле,

која је зрак шиваће игле што ме је шила, дубоким дисањем забадала се

у мене кад сам зачела

ове очи, ову главу, ову крв, ову кожу,

ове кости, ово срце.

Врати ми срце, материце која узимаш, колевко која пливаш даље од нас.

Осећам те у боковима, дамарање које долази од другог живота, дамарање које приања

за дно мора, дах што га из ваздуха за тебе сисају моја. уста, море у телу.

Вико коју си викнуло ти, море прекривено у мору, вико кроз моја уста.

Материце опустошења, суше,

материце сломљених крилаца шуштећих, материце немих уста распаднутих, материце исцеђених очију, згњечених, материце јаловости, врати ми га.

(2155)

Из дубине, где падају

у дубоке воде без кретања,

где их велико огледало прикупља —

и шаље у друго, још тише огледало,

да склизну на његову ћутљиву површину, сви звуци света,

из дубине која је дубина

и коначност света што пада, дошла је риба и у свом месу

донела закопану кост звука за моје глазбало.

Мислио сам да ће кост у мојим рукама певати звуке целог света.

Али кост викну само једну реч

у тихи свет, баци је у уши животиња што ослушкују, да животиње немирне напусте скривена легала,

да дођу до речи, покорне

једином имену.

...

Пена лабуда иза Манале

Гисови помоћници су хранили

црним јагодама што расту

у главама на дрвећу у Манали у мраку где је дрвеће пепељасто, где су гране дрвета од крхких костију. <

Дођу димна лица из Манале,

однесу смрт неуку, што је напустила

тело неупотребљиво, тело што ју је штитило, тело које је попила, смрт неваљала:

баце је у црну реку у гнездо црног лабуда у Манали, где ниједан поглед не гледа.

Црни лабуд дође златокосој Тантали

да јој главу положи међу сунчане груди, црно у златној прашини, да расклопи, да отвори њено спремно, предано тело, да га испуни јечањем, крицима

снаге црног лабуда из Манале.

Да би Тантала примла

« кошчати кљун црног лабуда, да би заспао у златном шапутању Танталине косе, наслоњен на њен врат, пожудан, осетљив, црна и бела прта, тако близу, да су се боје црта измешале.

(22) Пау

Зашто ли сам те само дугих дана тражила

грабуљама које ми је исковао Илмаринен,

по црним, бескрајним, трулим водама Манале2

Зашто ли сам у њих загазила до колена да су

моје ноге још увек црне од воде

које не опере никаква вода2

Један дан нагоре по води,

један дан надоле по води

што не сме да пљуска ни да шуми

да се не пробуде сеновите слуге Манале, да ме не зграбе, да ме живу не одведу тамо где жив човек не сме да ступи.

Зашто ли сам се само развеселила кад сам | нашла твој прст, затакнут међу зубце грабуље, кад сам нашла твоју ногу, главу тако мртву да јој је црна тинта цурила из сињих очију2 Раскомадао те је, на ситне комадиће исекао зли Гисо, онај коме се сад приближаваш, онај с којим си истоветан, онај који си савршенији.

Зашто ли сам те само састављала на | : мрачној тратини тде још леже кријумчарске сенке из 4 | Манале2 зашто сам лизала твоје ране, шила твоје тело својом пљувачком од љубави2 Зашто ли сам само послала, пчелу небеску, да је летела да скупља звездани мед из цвећа звезда Великог кола2 Чему тај мед који те оданде вратио овамо, У дисање, а дисање отровно из црне рупе. Е : уста2 ашто нисам слушала гаврана што ме је опомињао да мртви остану мртви, да син мој буде туљан као што мртвима приличи»

Са словеначког превео Милан Борђевић

>