Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 11

Бранко Анђић .

Т ! (Ту (ћеу Хаппа риј из 11! Да нас Кец у своју причу. Теле! Тештаи МЕ се у туђе животне Ма: ме = Уђим језицима, страним навикакај Ни 1 се на енглеском у Данскојг И то пен ЈЕ мерички неупоредиво ближи. С Енту да Ени ратујемо, као и Норвежани, а И ИСТРИ НА с и пон откри= г ОН хвата озбиљно — понајма ' пр =: : ари који пишу, режирају, пе И што је најважније — кажу ка пен АН да се помирим да, иако . влаА па и Е " зиррог па сћагасјег! Мо, 511!! ТЕ · Људи, вучем конце у овој игри, без мене, а не без мог лепушкастог рођака, нема предоставе; мени су руке прљаве да би ова политика могла да се спроведе на радост учених покољења која ће добити сервирани погрешни закључак! Неко од нас двојице треба да искористи моју молитву у овој хладној капели, М а55! Убио би тај мене одавно да не зна се дуре мед и млеко, ко плаћа глумце, ко плаћа Виртенберг, ко плаћа гробара да се прави уман! Зар су милиони страћени међу паметњаковићима које нико неће само да би се шеткао с оним педерчићем Хорацијем и размишњао о бесмртности душе2 Да пада под утицај великог Политичара овог историјског комада који личи на позоришни иако се заправо све догађа а момак са шифром „Вилијем“ — илегално име, ваљда — му пуни главу лажима ко| ка потомство прима здраво за готово. ц авола. Још су ми модра рамена од бичевања док ме није убедио да је мој домаћи дански неподесан, да нико неће да чита његову причу ако се у Елсинору све не деси на енглеском — пој Атешсап, ђиб #ће геа] Охгогд-зрокеп Тапнџаве! Управо тако! Али не

троше се његове паре на замајавање по Елси-

нору, на сумње, на превару историје, на толико племенитих циљева — већ моје! И ја сам могао, као Вилијем да будем редитељ великих догађаја, да стварам илузије историјске узвишености, али ја сам владалац а не политичар, ја сам практични дух без кога не могу ни марионете ни диригенти. Читање! Кад бих ја толико читао, заиста бих поверовао у ту невероватну драму у којој ће зарад лажне славе момчић улудо да погине с мислима на вечност. Али, зашто смо га школовали кад не схвата да ће једног дана доћи неки други политичар и који ће задати друге циљеве и под именом књижевних критичара, неким новим, модерним начином доказати да је Хамлет хуља, да је Гертруда практична, да сам ја геније2 Или обрнуто — да је гробар онај који вуче конце из сенке, да је Хорације плаћеник норвешког краља, да је Вилијем диктаторски спречавао да истина изиђе на видело и да је вековима обмањивао нацију Само сам ја стваран, ја и моји прљави новци и мој презир према сценографима и тумачима. Упамти, сине, увек се дешава нешто сасвим друго од омог ва шта пристајемо да се види! Мез, 51! Упамти да је политика ствар договора а не мопала. Договор о користи. Нагодба с јачим, као што сам се ја нагодио с твојим Вилијемом да клечим У молитви на овом љутом камену и чекам на твоју освету која не долази. Хоџ Ккполљ/ ћохм «ће заугла 20265 — Мо топеу по попеу! Ја плаћам овај вашар крви и трабуњања а Вилијем ће згрнути крем, његови ће вековима живети од добити овог комада за који се мисли да се стварно не дешава, да је нека глупава позоришна игра после које и ти и ја и Гертруда и твој педерчић и твоја курвица идемо кућама на вино и печење. Десиће се само једном, а живеће све док неко не уведе друга правила и док не најави неко друго позориште, а ово уназад прекроји. Сви ће мачеви бити од картона, сем овог данашњег.

Ти то не разумеш јер не схваташ да је моћ у ствари, продужавање своје руке туђом руком, пресађивање својих мисли у туђе умове, остајање у сенци јунака који обављају посао најамника, несвесни шта чине.

Видиш, сви — заједно с тобом овде и с гледаоцима у светоком позоришту — мисле да ја не знам да ми се прикрадаш иза леђа. Да се молим и то на оја Фискит Епвизћ! Шта политика. учини од човека! Само будала може мислити да се човек од овога света, политичар, лржавник, убица, моли. Али, притерали су ме јер, кажу, вероваће људи — верују и већим лажима. Додуше, не пада ми тешко тај договор, јер само ту, Бидау ђоу, могу на миру да размислим, да ме нико не салеће с рачунима, с предрачунима за војне кампање, < платама за агиторе, доушнике ... А тпез5, а геа! тез5!

џ

Ето, пружам му још једну прилику и знам да је по својој вољи неће искористити. Кад човек са стране гледа краљевске плаштове има о има много лешпу слику него што заслужују. па мени, најлепши су огртачи за купатило, лаки и прозрачни, не осећа их човек на раменима. А ова тегобна мантија ме је сасвим преклопила... Људи, међутим, кажу да доликује краљу, да делује достојанственије. Све се политичким оком види наопако: као да краљу треба достајанстваг Шта ће му, кад већ има Краљевину2 И како, бога му, да се осећам достојанствено кад ме прави мањим2 Али, не маРи, ту је Вилијем да се постара за колективну хипнозу, политичко слепило:, да и црно побтане бело, ако се тако представи. Ти се, драги Хамлете, такође хипнотисан: мислиш да си племенит и уман јер таквим треба да будеш представљен будућим поданицима твог господара; уствари си лицемеран и размажен и поврх тога лењ и кукавица као сви мислиоци: одувек сте били продане душе, ви — школар-

ци,

Једино што ваља У овој мантији је дужина:

кад се не би вукла по камену, онда не бих могао да ставим јастуче под колена и заиста бих морао, као какав помамни аскет, да клечим на тим тврди 6

елеј! То већ нико не би прогутао: покајника који стрепи да се не нажуљи и да не назебе. Ко зна, кад би знао за јастуче, можда би ме од срца убио, па би морали да мењају сценарио2 Овако сигурно неће, рачунамо на то и Вилијем и ја: с леђа, при молитви док се ка-

м излизаним плочама. Соод,

Клаудије _

јем за грехе2 Какав би то племенити краље-

вић био — изгубио би на изборима за локал-

ног крчмара, а камоли за Краљевину Данску, Да преврнем страницу молитвеника, Тако, Предуго сам на истој страни па може неко да посумња. Да је паметан, не би оклевао да ме прикоље,. Али, опет, да је паметан ја не бих био краљ: не би ми дозволио ни да примиришем трону. Ах, све је толико уобичајено, готово досадно: народ га воли, народ воли бр. бљање, поготову кад звучи правдољубиво, Једног дана ће можда моћи паре да се згрну приказивањем. народу омиљеног типа, кад их понестане, ствараће их вештачки, дотериваће их да тако изгледају, да се тако понашавају, Можда ће то постати уносно занимање: одгајаће их негде, научиће их како да се допадну, неговаће им леп изглед и онда ће их водити да говоре оно што. треба да кажу; ко боље своју улизицу припреми, владаће светом; а народ правдољупци — ће давати паре да их у посебним салама гледа иако ће слутити да тога нигде у животу нема, Опонашаће њихово понашање, њихов изглед, њихова уверења. одбијајући да прихвате како је све то уносан посао — политика. Народ верује да историја има свој ток, а да није гомила поређаних боље или лошије резираних миракула који се једном десе, а после опевају и накнадно добијају смисао. Али он2 Зар смо толике паре бацили на њетове школе да бисмо га онеспособили да као свцу закоље оронулог старца који му је из зенице ока отео краљевствог Па шта ако сам му леђима окренут, шта ако мисли да се молим2! За хуље не важи парадни корак. То је заиста увредљива неспособност — њему су потребни докази! Пеаг Гога! Њему треба времена да размисли, да се одлучи! Којешта. Гледа ме иза завесе и цепти од страха да ће задовољење последњих остатака правде призвати Ериније... јер није сигуран. Нема петље да поверује. Вилијем га је убедио у бесмислицу. Кад само помислим колико је јака та бесмислица: Хамлет је последњи човек у држави који верује да сам му убио оца, да сам му силовао мајку, да сам приграбио његова имања и да га њима прописно издржавам. Па то је свима јасно као дан, али се никог не тиче: да људи нису саможиви ниједна политика не би могла да се спроведе. Здрава памет је одувек била љути противник политичких начела на којима свака земља почива; зато су људи памет оставили на страну и верују у оно што је најлакше, упркос очигледности чињеница: најпокваренија логика на свету је она која у име мирног сна одбацује најприхватљивије решење као сувише једноставно; он је најсумњивији, дакле није он! Ког ћеауеп'5 заке!

Остала ми је још једна страница молитвеника; заправо, њему је остала да се одлучи. После ће да оде и да мучи оно девојче трактатима о моралу, уместо да јој га заглави. Ја код мале волим чврсте сисе и смисао за шалу; њој је с њим досадно, зато и изиграва луду; како оно беше — К]ожегв [о Џоегз — ђаволску матер му она верује да јој не би заглавио. Е, тако је. Он ће радије још малчице да заволи

"себе јер ће мислити да је стигао на врх витеш-

тва, да се није огрешио о правду, јер ме није убио на молитви. Па да ли је он нормалан 2 Што не размислиг Што допушта да од њега правим будалуг Зар ће се молити неко ко је рођеном брату отео краљевствог И то на очиглед свих дворана и већ стаситог сина, кадрог да мачем сасече најбоље ратнике. Понекад му завидим на тој непрактичној, поквареној души која уме да се извуче од сваке одговорности и да у својим очима зато још и порасте. Диван дар, али није за владара. Ипак, увукао ми се под кожу, после свих тих Вилијема с којима се носим целог века; прљам руке за њих, а они ме пуштају да лепо владам и добро да живим;

А ипак; тако правдољубив, колико је већа хуља од мене2 Како је неопрезан '— чујем како шушка иза завесе, дисање му чујем. Сад да скочим и прободем га копљем не би ни мрлднуо. Али коме то треба Вили ми никад не би опростио, морао би да тражи другог хероја, Добро, време је да устанем. Доста је. за данас. Ових дана ћемо имати представе, узбуђења... нове прилике, већ сам уморан од доброг живота. Све то да једном приведем крају. Немам за чим да жалим. Тако... хладно вино после млаке побожности...

ш и

Боже, како су досадни. Гледај само — мајка и син; како дирљиво. Свакодневно правим спектакле, тулуме, светковине, наређујем да пуцају топови, расипам беспоштедно на глумце и шаренило: али, то је воља краљева, дакле _- воља божја. У њиховом краљевству, ја сам Вили, у мом краљевству — редитељ историје. Само се у позоришту прави истина и зато амо глумци, рецитујте, преврћите се преко главе, певајте доскочице... Краљевством хуља треба да влада највећа хуља, тако да себе сматрам легитимним владарем. Режија, конци. Као Вили. Оном матором сам рекао да ћу му ишчупати језик ако само зуцне да сам од њега купио убиство Гонзаге. Глумцима исто. И ћутали су као рибе — дошли, одглумили, отишли. Кажу: ми смо професионалци. А ко није у својој вештиниг А он је прочитао књиту од корица до корица, ниједном се не упитавши како је стигла у његову библиотеку; верује да је он мени припремио представу, а не ја њему; кад другом потуриш своју мисао као његову, онда постајеш ученик међу мајсторима режије. А ја сам био добар ученик. И зато ми није тешко било да поједем жив кромпир како бих побледео за време представе, како би савест избила на видело; ако је нема, треба је измислити. Ја сам најбољи комедијаш, бољи од целе трупе. Зато сам краљ — као сви велики комедијаши. Да нема духа на Елсинорским зидинама, задо-

вољио би се мојим кајањем као да оно нешто ·

мења: тата се распада, мама је У мојој ложници, а он је без пара: могу да се кајем до миле воље. Није лако направити јунака од Хамлета, Вили, зато сам ти ја потребан, најбољи од свих комедијаша: научио је дански краљевић како избегавати замке обичног живота, како паметовати уместо прљати руке, није га лако нагнати на освету, Увек сам био корак испред њега, јер познајем такве мудријаше. Дајем му оно

што жели, као сви трговци, као сви владари, јер га само тако могу навабити; а он уместо да у два проста виртенбершка силогизма сложи целу ствар, изиграва лудило. Није он, Вили, ни невин ни наиван.

Није, Вили, он у облацима зато што друкчије не може, него зато што му је, као свим школарцима током историје, тако боље. Они нису владари, они су вазали и великомученици по сопственом избору. Његова тегоба је што је законити престолонаследник, што је љубимац пука и син убијеног краља. Он, заправо, мисли да је то незгода, јер не зна шта му нудиш. Да је практичан, позвао бих га да седнемо им лепо се утроје договоримо: ја сам своје добио, он ће добити вечну славу, а Вили мудри невидљиви Вили, задржава за себе свет. Али, Хамлет још жели да верује да божанска правда од њега захтева освету, а не Велики Редитељ светске историје, Како би спремно, сиромах, прспустио улогу Ореста неком другом2 Како би радо исчачкао по књигама неко чудно родословље по коме није син старог Хамлета, већ копиле којег се ништа овде не тиче; могао би даље да паразитира, да паметује, да путује по белом свету, да заводи лепотице — све без трачка одговорности. Патап #! Мћо ће ћеЏ ће из ће 18 [ог СПауз заке7 Што не направи фалсификат родослова, ако му тако одговара2 за неколико златника би могао да га добије. Што се мучи2 Што не нађе два плаћена сведока да се на Библију закуну како познају Гертрудиног љубавника који је умро у беди и изгнанству, наџустивши је надувену као бачвуг Онда бисмо

".- ја, мецена, а он филозоф — могли заједно

у лов, онда бисмо могли да приредимо представу опраштања, мелодрамских загрљаја, да би сте' окончали баханалијама какве Елоинор није никад видео. А видео је свашта! Не кажу узалуд да је нешто труло... и тако даље. Труло, али стоји. У томе је вештина владања. Да није труло, мене одавно не би било, али овако... Ни Герфруда се не би противила таквој лажи која временом постаје истина. Можда би покварила сузама своје вештачко, ·„аристократско бледило испод којег ос румени сељанчица, али би знала да је све добро што се добро сврши, како ти то кажеш, Вили. Онда би ме уцвељена краљица обасула својим дражима ватрене кује што је њен непорециви дар.

Помогао бих ја њему, Вили, само што он то не зна. Али већа је хуља од мене јер неће да призна самообману, одбија то чак и у најсамотнијим часовима, Ако нешто стоји иза толике вере у Закон, у Правду, ако те тричарије слабића одиста постоје, ја не постојим, мене нема; моје постојање и мој морал су немогући — неодрживи! Не бих могао тако мирне душе да расипам државне паре на представе за пук, нити да седим на трону који ми не припада. Зашто ме не би убио, по указу Божанске правлде2 Шта чека, ако је себи доделио улогу министра усуда2 Сви би пренули у смех кад бих сад, пре почетка велике коначне свечаности, устао и гласно рекао да сам убио свог брата, да сам преотео његову жену; навалили би да хвале моју чудну духовитост, уместо да ме баце у окове; да: Хамлету то кажем насамо подједнако не иде; он је сувише учен да прихвати голу истину; њему Вили, треба штит нечије туђе одговорности која се не може прозвати,. тако си га нахушкао; то су муке с људима којима је потребан Бог да им чува леђа. А Гертруда2 Она се хвата за страст, као за свог Бога; лакше јој је да прихвата како је луда страст опхрвала и надвладала разум кад је пошла у ложницу са својим девером којт честито није стигао ни крв са руку да спере. Ни за живу главу не би признала да је хладно срачуната куја којој је свако добар док год је назива краљицом, док на њу троши новце и док задовољава њену незајажљиву податност.

Нико неће да ми помогне, Вилијеме.

Све сами лицемери! Красноречиви, уштиркани лицемери. А мени је доста; пустили су ме сасвим самог, аЏ ђу гшузен, и још ми завиде. Боже, како ми завиде на «тободи: мене не смутава ни Бог, нити се прибојавам Закона; све зависи од мене и од њих. И уместо на племенитост, једина карта на коју могу да заиграм је завист! Ако икога покренем, ако иког од њих натерам да прихвати свет без бога, да се суочи с њим без штитника лажи, онда ће то бити'због зависти, зависти на слободи... Који то бог допушта оипање отрова у уво, какав поредак може да рачуна на династичке мајке попут Гертруде2 Знам ја добро тог њеног Бога — носим га поодавно у гаћама и добро ме још служи! Али зар је тако тешко прихватити свој део слободе, Вили2 Зар само на мене можеш да рачунаш у овом миракулу за будућност2 Види, рецимо, ове јаднике што се мачују... пази само како отмено и. великодушно један другом враћају мачеве које су, само часак раније, вештијим захватом избили из противничке руке... омеше се један другом, такмиче се у витештву, а не у мачевању. Ратп Коојв! Али каквог омисла има витештво док ја ведим на овом трону и благонаклоно отпоздрављам2 Да то није страх, Вилијеме2 Познајем ја људе које не могу ничим да приволим, нити да убедим — ни благом ни претњама; они не припадају свету хуља који деле царство з2-

"маљско — они су међу нама случајно. Право

буди, познавао сам их, јер кад на каквог од то сорте наиђем, дам да га обесе — пошто не припада и само омета; то и није неки злочин јер спречавам праведника да се бори за непостојећи идеал — за правду владалачку; то је као еутаназија, сељаци, рибари, сви који су ми рекли наглас оно што њихове главе докуче да, сам изрод и убица. Они нису поверовали да је то воља божја, иако су побожнији и 60гобојазни. Они су знали да је то воља моја и да се против ње морају борити мачем и вилама, а не паметним објашњењима. Мене може да одавде помери само крвничка рука, а не правда. , Те те по, сине Хамлете, пре но што на тебе дође ред да окрвавиш своје ручице, шта је јаче: вера у правду или вера у властиту одговорноста Нико неће то обавитџ уместо тебе: ја сам повешео њих, а не они мене, и ту. је краљ виртенбершке филозофије. Све остало је сефистика удобности, лицемерје, да све остане по старом, да се добро и богато живи, да те хуље плаћају а ти да пландујеш и да себе

РОЗА. | ен гтавта

прописно обманеш; ти и Универзум се никада нећете посвађати, сувише си учен за то, нећеш ти залајати на звезде, сувише си послушан јер знаш да се само то исплати,..

Али, неће ти то овог пута поћи за руком, сине Хамлете, ни теби ни Гертруди коју држим у одајама за служинчад, називам је краљицом и негујем као расну блудницу. Мајко божја, она има злато међу ногама! Али, њој је довољно што је пред осталима називам краљицом, а теби би било довољно да ме јевтино изазиваш глумачким лакрдијама. Али шта ће ти моја грижа савести, потребна ти је твоја! Зато сам ти је даровао. И Вилију је потребна — да те створи јунаком. Ту му идеш на руку; макар ја пуцао од смеха и здравља, ти ћеш извући своју катарзу, свој унапред смишљени закључак да мене гризе савест. Видећеш пакленс муке којима ме спаљује та савест, одговараће ти да се повучеш пред суптилном осветом поретка; као прави филозоф, као интелектуалац, Рећи ћеш да је патња којом ме кињи Велики Смисао већа од брзе смрти коју треба да ми за. наш кад би било поштења на овом свету. Филозоф! Нећеш ми дуго завидсти на слободи. Смислио сам сплетку у којој ћемо, додуше, жртвовати и младог Лаерта нашој породичној игри, али ко за то хаје2 Сплетка је у томе што ћеш, против воље, морати да ме убијеш кад дворани буду клицали Великој Мајци која се жртвује за свог сина; опружиће се овде попут краве и нико, Вилијеме, буди без бриге, неће схватити да је желела само да утоли жеђ добрим вином, ни не слутећи да је отровано.

Биће све како сам рекао, Хамлете, 50 ћејр те Сода, јер сам најбољи комедијаш, најбољи сценограф, најбољи костимограф, код мене организација никад не омане јер је то једини бог на кога се ослањам — ти си свог измистио да би имао коме да уступиш непријатне дужности! Ништа зато ако се испостави да су моји повешани сељаци били у праву; за обојицу је касно да ишта променимо. Мени спаса душе нема, али ја то знам и ништа не очекујем; нема га ни теби, али се ти свим силама упињеш да избегнеш то сазнање и зато ви гори од мене. Немој ме тако гледати као дивља звер сатерана у теснац; сад ти неће помоћи твоје књиге, дух ти је свашта напричао — како ми је тескобно било у том здепастом оклопу, како мучно на тим котурнама! Мораћеш да узмеш свој део одговорности. Тако, тако, мечуј се само с Лаертом, да сви видимо вашу вештину и ваше витештво... Толико сам уморан од свега овога, доста ми је позоришта, Вили, И мог и твог. Престаните већ једном да ми завидите — није то баш тако лако бити потпуно сам и потпуно моћан. Ја сам узео све, али ме зато не чека ништа више — заправо, нема наде у нешто више — сем последњег великог задовољства. Одувек је тако било: комедијаши прљају руке, а завиде им они које хране, понеси своју слободу, нек ти моја смрт буде награда, такозвана Историјска Надокнада.

ТУ ла

Топови за Хамлета, за први мачевалачки по годак... Сам гледам истини у очи, незаштићен, за све вас, У мени је окупљена сва ваша поквареност, све лицемерје удобности. И ваши и моји животи зависе од мене уместо да поделимо одговорност, муку, борбу, мржњу... Ток ис. торије је хир, нечији хир, Вилијев хир, коли. чина спремности да се прихвати ужас слободног одлучивања, потпуно слободног одлучивања; неспутаног спасилачком вером, забраном, моралом и свим оним у шта се политичари куну — као драматурзи у свету начела три јединства... Топови за Хамлета, за други мачевалачки погодак... Може се учинити све, али то носи и варљиву извесност да све што човек не учини — такође сам одлучи, све што пропусти, што допусти да му измакне, што због кукавичлука пусти да му други отму. Само да би руке остале чисте, мако то нема ко да ВИДИ,..

Видим ти ужас у очима, осећаш превару, твоја рука која диже мач то осећа, али видиш, Вили, он сад мора да зада тај ударац, тако да можеш бити миран; остаде Хамлет јунак за потоња поколења, а ја виррогНпв сћатасјег У драми коју смо заједно режирали на обострану корист — твоју и моју. Сваком према могућ ностима и према договору.

Ах, стварно боли то сечиво, није до приче човеку кад га тако пече нешто,што не припада његовом телу, а продире све дубље, дубље... Ипак, сагни <е мало, сине Хамлете да чујеш суштину подвале; Вили те је направио бесмртним, али у тој бесмртности виртембершики школарац који је хладнокрвно тртао мач па седу главу мора да живи празних руку, свестан преваре, да никакву правду није задовољио, сем што је постао Вилијев министар за више циљеве — такорећи његова продужена рука кроз историју политичког позоришта... Ништа се' не дешава после твог, баш као што се није десило ни после мог злочина; ми смо убили и

“ нема никаквих Еринија да те прогоне, откри-

ћеш то у грдном чуду... нема савести која ти неће дати да усниш, убиство је продужено средство политике, а она — схватићеш — не хаје за витештво, Нема више ни духа, ни глумаца, никог ко ће да понесе макар део одговор“ ности за оно што си учинио.. постајеш сам... Демијург је био глумац, сине Хамлете, много, много пре нас и нашег позоришта, Не покривај лице рукама, схвати то као чињеницу; убио си зато што си одабран од хуље веће. чак и од мене, да понесеш једну политичку улогу — као сви атентатори — која ће њега прославити за сва времена; никакав усуд вас не повезује, сем твоје меке лицемерне, школоване душе паразита и његове незасите, славољубиве. страсти опсенара који би хтео моћ чак и У бесмртности; између сам ја, привремени краљ који се добро наживсо, схватајући да више не може. 4 Сад већ боли сувише, а ја никад нисам волед бол и зато одох у себе, да умрем. Остављам ти бреме славе, глупости и упражњено божанско престоље... прими то спортски... не ма Еринија, и готово.,. =

1