Naša stvarnost

NIVO NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU

Kritika je zabeležila u ovoj sezoni Narodnog pozorišta u Beogradu duboko spuštanje njegovog umetničkog nivoa. 7 ovoj sezoni pozorište je doživelo nainekulturnije dane iz svoje istorije. I u sastavu repertoara, kako stranog, tako i domaćeg, i u unutrašnjem umetničkom radu, postupanju s umetničkim snagama pokazalo se porazno nesposobnost njegove uprave. Repertoar koji se u tom pozorištu inače sprema bez šireg plana, bez sistematskijeg upoznavanja sa onim što je najbolje i savršeno u dramskoj produkciji, ove sezone dao ie još pogrešnije izrade neorijentisanosti, konfuznosti, haostičnosti, a pored toga i teške povrede umetničkog ukusa. Retko kad je izneto na pozornicu kakvo dramsko delo koje ie u jakoj meri zainteresovalo publiku, iako su se premijere u velikom broju redjale jedna iza druge. Iz pozorišne kuće, s druge strane, izbijale. su pojave koje su nosile u visokom stepenu karakter disharmoničnosti rada, otsustvo umetničke odgovornosti u postupanju s glumačkim snagama, krajnje birokratske uskosti, stege i skučenosti. Kada je takav rad pozorišta bio kritički obelodanjen, opskurna atmosfera sa skandaloznom hronikom najniže vrste, stupala je iz pozorišta u iavnost u mesto razložne i objektivne, na idejnoj i umetničkoi bazi, diskusije.

Pozorište ovakvo kakvo je do danas u Beogradu i pored svoga naziva nije narodno. Ono nije narodno u prvom redu već i zbog foga što se ogradilo od naroda kome prilazi” jedva jedanput godišnje, takozvanim „pretstavama za narod”, ono mora da bude reč naroda, mesto na kome bi bili postavlieni, analizirani njegovi najvitalniji problemi a ono po svom repertoaru ima tendenciju da zabavi samo jedan deo gradianstva i to onaj koji dolazi u pozorište poglavito iz dokolice, radi igre neke poznate joj glumačke ličnosti ili iz čistog snobizma. Ta publika vrlo lako pretpostavlia zabavan film pozorištu. Bioskopsko platno, sa onakvim oskudnim, vašarskim i ograničenim izborom filmova kao što je to kod nas, zadovoljava njemu radoznalost, njenu snobovsku frivolnost i površnost njenog duha, više nego pozorište.

Gro publike primao je nekada repertoar bez većeg kritičkog smisla, razumevanja i odobravanja. Danas svakako i pod uticajem kritike njegov nivo se znatno podigao i on danas traži od pozorišta karakter ozbilinij, dublji i umetnički izrazitili. Nekad je u pozorište mogla da ga privlači laka zabava, Trivolan duh, jevtin vic, površno psihologiziranje. Danas, on