Naša stvarnost

NIVO NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU 79

traži od pozorišta životnije, realnije društvene probleme, odvaja istinu u drami od mistifikacije, pretpostavlja inteliginciju i ozbiljniju komediju plitkoj lascivnosti. Za njega se ne mOŽE reći da ga ona produkcija filma koja se prikazuje u Beogradu odvaia od pozorišta. On je nezadovoljan i sa tom filmskom produkcijom koja mu najčešće pruža banalne, sentimentalne i kriminalne avanture, skečeve bez duha, iskrenutu i krivOtVO"renu stvarnost. On danas ume već da ceni umetnički nivo pri'kazanih dela, kako u pozorištu, tako i na filmu. Čim je neko delo bolje i istinitije realistične sadržine, čim je krupnije umetničke vrednosti, publika puni pozorišnu salu, na premijeri. Kritika svojim beskompromisnim stavom zastupa njen interes koji zahteva da takva dela ispune repertoar pozorišta.

Publika iz širih slojeva koju nazivaju periferiiskom, posećuje pozorište uglavnom praznicima i nedeljom. Za nju se u pozorištu ništa ne čini da se kod nje podigne kulturni stupani i razvije umetnički ukus. .

Po repertoaru koje je dalo ove sezone, Narodno pozorište u Beogradu nije bilo ni savremeno, ni umetničko. Tvrdoglavo su uzimana iz stranog repertoara baš ona dela koja su išla protiv savremenih potreba današnje publike. Na repertoaru koii bi morao biti i ogledalo umetničkih stremljenja današnjice, pojavljivali su se i fantomi daleke, sahranjene pozorišne prošlosti, kao arheološke iskopnine, samo radi zadovoljenia poie“dinih, favoriziranih glumačkih ambicija. Što je jedno dramsko delo bilo dalie od savremenih životnih, kulturnih i umetničkih potreba publike, to ie bilo bliže merilu i ukusu pozorišne uprave. Po izvesnim delima na koje je publika reagirala otkazom posete odmah iza premijere, moglo bi se čak zaključiti da što jedno delo ima manie umetničke vrednosti, njemu ie lakši pristup na beogradskoj pozornici. U izboru stranih dramskih dela nije se tražila toliko njihova stvarna umetnička vrednost, niti se ispitivalo da li ona odgovaraju interesu i potrebama naše publike, koliko književna legitimacija njihovih pisaca. Bučna i hvalisata reklama agencija koje lansiraju neko dramsko delo na strani, bila je pokriće umetničke odgovornosti beogradske pozorišne uprave koja je u toj reklami nalazila najbolji oslonac za svoje nepouzdano, veoma nesigurno, labavo, kolebliivo kritičko merilo. Kruna pozorišne sezone bio ije Šekspirov „Koriolan”. Kad je kritika primetila da Šekspir ima mnogo snažnije umetničke tvorevine, kao što su, naprimer, „Mletački trgovac”, „Julije Cezar”, „Magbet”, koje bi u inteligentnoi interpretaciji bile mnogo bliže duhu današnje publike, nego „Koriolan”, uprava pozorišta ie okrivila kritiku da ona „odbacuje Šekspira. Umesto da je bogatila repertoar stvarnim ~. umetničkim delima kako iz pozorišne klasike, tako i iz savremene dramske produkcije, iz koje su ona najbolja ostal ioš