Naša stvarnost

MOSTOVI 1907

3

Ima još radnika i drugih sem ovih čamdžija na reci Čije su nabrekle ruke presekli mostovi vitki,

Ljudi koji ganjahu skele kroz tvrde vodene stru Je, Brodarci sa šlepova starih,

Čije su pesnice i grudi

Danima, umesto balona, štitili bokove ladja: Radnici koji čupahu hlebac iz široke preteće vode Da jutom i krpama trulim zaviju studene noge

1 žvaću ugljene noći na pođu šlepova vrelih.

Sada su obale pune čamaca i kljakavih skela.

Pridju im ponekad ljudi i premažu katranom rebra, Zabiju dva tri klina u suve naprsle daske,

1 krišom, jedni od drugih, zamoče u prljavu vodu Već davno bajata vesla.

Vuku se tako ljudi po pesku i obalskoj travi,

1 gadno im da gledaju čamce — ogromne zgnječene bube Gadno im što imaju telo — tupo neradno telo —

Ledja preko kojih se hvata i niže polako skrama,

Ruke koje sada leže — prazna plesniva slama —

Nad debelom bezbrižnom vodom.

A nad široko razdrtim gradom,

Nađ rekom i glavama brižnim,

Sve žešće zatutnje kola.

Tresu se lukovi mosta,

Ljulja se ogromna tezga nad bednom zgaženom vodom, Korača bogata tezga i pronosi tovare robe, Pronosi pukove ljudi i debelu klaničnu stoku Kroz ritove, bare i magle,

Kroz sante i vetrove oštre,

Tegli se halava tezga i krade komad po komad , Najtvrdjeg radničkog hleba.

»Mostovi, vi ste krivil«

Proklinju ljudi pod mostom,

Ljudi kraj čamaca suvih i davno izvučenih skela, »Mostovi, vi ste krivi što kuljaju dani bez posla, »Šfo kuljaju dani bez hleba

»Nadđ đebelom bezbrižnom vođom.«