Naša stvarnost

DANAŠNJICA 117

mogli smo da usvojimo samo apsolutnu lepotu. Sanjali smo u to vreme o umetničkim delima izvan vremena i kontingencija.” _

U okolini Mallarmć-a negovao se „prezir prema socijalnim pitanjima” i „ravnođušnost” pisca prema stvarnosti, što se konačno pretvaralo u ravnodušnost prema čoveku.

Po povratku iz Afrike mladi Žid, pod uticajem ovih propovedi, smatrao je za obavezno da izbaci iz svojih putopisa „Feuiles de route”: „...sve ono iz čega bi moglo da se nasluti da ipak nisam bio ravnodušan prema odnosima ljudi izmedju sebe, a naročito prema odnosima francuskih činovnika i kolonista prema Arabljanima.”

Sledeći redovi iz. pisma. ]. Schiumbergeru još su značajniji:

„Kad ti pišeš: da se tek u toku svog putovanja u Kongo (1925) prvi put Žid našao lice u lice sa socijalnim pitanjima, — fo nije tačno. Da sam jednostavno i integralno objavio svoje beleške i svoj dnevnik sa puta iz vremena kada sam pisao „Amintas” (1893—1896), kao što sam to uradio sa svojim putopisom iz Kongo-a, ili tačniie, da sam prosto ostavio slobodan pristup u svoje beleške svima svojim tadanjim preokupacijama, videlo bi se, na primer, da istorija prvobitne eksploatacije fosfata u Kavzu, a naročito istorija podmukle i metodične ekspoprijacije arapskih sitnih zemljoradnika od strane Kolonijalne banke, nisu me ostavljali ni najmanje ravnodušnim”.

Ovaj dokument pokazuje kakvu vrednost treba pridavati rvrdjenjima gradjanske kritike, kada ona tvrdoglavo pokušava da klasira Žida u redove pisaca, kojima su organski tudji politički i društveni problemi.

U stvari, nikada nije bilo u razvoju Žida trenutaka kada je on bio ravnodušan prema socijalnom problemu, kao problemu „odnosa ljudi izmedju sebe”.

Raskid Žida sa simbolizmom nije bila samo prosta epizoda jedne književne biografije; neosporno je da je prezir poklonika „umetnosti radi umetnost” za ono što su nazvali „vulgarnom brigom” čoveka, odigrao važni ulogu u ovom raskidu.

„Paludes” koje održavaju to udaljavanje od simbolizma, „obeležavaju duboko previranje u životu mladog Žida.

Ono što je bilo zaboravljeno u „Feuilles de route”, izbija u „Paludes”, iako na sasvim drugom planu.

Titir koji živi u svojim baruštinama, provodeći dane u posmatranju svoga akvarijuma, zatvara oko, sebe krug, koji će ga izolovati od života. Postupak kojim se služi Žid i koji se sastoji u tome da napravi od ove istorije jedno delo, koje piše sam junak njegove knjige, dospeva do toga da od „Paludes” napravi knjigu o jednom mladom piscu koji stvara „Paludes”. Ovaj način izlaganja ie često kod Žida, koji unosi,da tako kažemo, u samu knjigu problem odnosa izmedju knjige i života, ili, drugim rečima, problem vaspostavljanja stvarnosti u umetnosti.

Stvarajući „Paludes”, Židov junak prokazuje u ličnosti Titira močvarntu stvarnost koja ga okružuje. On smatra svoje delo kao slobodan čin upravljen protiv stvarnosti lišene delatnosti, protiv sredine lišene svakog života i svakog izlaza. Zadatak koji sebi postavlja mladi pisac može se izraziti, pozajmljujući reči Židovog savremenika Vajlda o besu Kalibana koji posmatra svoj lik u ogledalu („Odvratnost koju ima naš vek za realizam, bes je Kalibana koji posmatra svoj lik u ogledalu”).